Kada se Kup završi i svetla pogase, ostaje “Švindlerska niška košarka“

“Kup se sada vezuje za Niš, što nije bogomdano da bude tamo, ali Niš je dosad uvek izlazio sa najboljim uslovima. Svi volimo da odemo tri dana u Niš“.

Predsednik Košarkaškog saveza Srbije Predrag Danilović ovu konstataciju izneo je u novogodišnjem razgovoru za Mozzart Sport, čime je zapravo izgovorio ono što dobar deo sportskih radnika u Srbiji misli. Kup Radivoja Koraća je svetkovina srpske košarke koja, bez obzira na to što ne donosi prolaz u evropska takmičenja, ima određenu težinu. Zbog košarkaškog velikana čije ime nosi i činjenice da osam klubova tokom četiri dana igra za prvi trofej u sezoni. Za prestiž.

Nacionalni Kup se, od SFRJ, preko SRJ i državne zajednice sa Crnom Gorom, do danas samostalne Srbije u Nišu igrao ukupno 17 puta i po tome je apsolutni rekorder. Dok je dvorana Čair, između ostalog, sinonim ovog takmičenja, košarka u gradu na Nišavi kroz istoriju nije doživela značajniji procvat. Naprotiv. Poslednjih godina devalvirala je toliko da više nema redovnog učesnika Košarkaške lige Srbije, što se poslednji put desilo pod komandom Marka Cvetkovića 2017. godine. Konstantin je takmičarsku 2016/17 završio na poslednjem mestu sa skorom 3-23 i ispao u Drugu ligu Srbije. Danas se ovaj niški sastav bori za opstanak u plej-autu i zasad je na poziciji koja vodi u Srpsku ligu, treći rang hijerarhije srpske klupske košarke, iliti četvrti ako računamo i Superligu.

Četiri dana godišnje Niš je epicentar srpske košarke. Sve blista, ono najbolje što za hleb zarađuje kod nas nalazi se na istom mestu. A, šta se dešava kada se svetla pogase i zavesa spusti na velikoj sceni Sportskog centra Čair? Kakva je svakodnevnica igre pod obručima u, po veličini trećem najvećem gradu Srbije? O tome smo razgovarali sa Draganom Panajotovićem, dugogodišnjim sportskim novinarom i Milanom Tubićem, trenerom mlađih kategorija OKK Konstantin.

“Lokalna košarka je na jako lošem nivo i lepa slika se vidi samo kroz ta četiri dana. Teško da bismo u drugim okolnostima ovde mogli da vidimo, svojevremeno, Boru Stankovića i Dudu Ivkovića, danas Svetislava Pešića i Željka Obradovića, da sa njima popričamo, da ih ugostimo ili se pak fotografišemo“, otvoreno će Panajotović na početku razgovora za Mozzart Sport.

Njegov tekst sa naslovom “Niška košarka - zločin bez kazne“ bio je jedan od okidača za ovu priču i argumentovanu razmenu mišljenja. Zašto Niš ima tako bogatu tradiciju jednog takmičenja, a ne i klub koji će dostojno da predstavlja ne samo grad, već i kompletan region?

“Problem je taj što nemamo kvalitetan gradski klub, pa se često mešaju te dve stvari. U smislu: ’Šta će nam Kup, kada nemamo klub’, što nije baš povezano jedno sa drugim“, ističe naš kolega, dok smo Milana Tubića pitali kako je došlo do toga da je učešće juniora Konstantina u Jedinstvenoj ligi Srbije zapravo najviši rang klupske košarke u gradu sa preko 250.000 stanovnika?

“Definitivno je problem organizacija, u radu sa ličnim interesom nekih sportskih radnika kojima u nekom trenutku čak možda i ne odgovara da se cela priča digne na viši nivo, kako bi moglo sve da funkcioniše po njihovoj želji, u ograničenom prostoru. Neću da govorim da li je to dobro ili loše za njih, ali nije dobro za nišku košarku“.

Milan Tubić (©KK Mega Mozzart / Ivica Veselinov)

Kao neko ko je angažovan na radu sa mladim naraštajima, paralelno u kadetima i juniorima Konstantina, pokušao je da nam slikovito objasni surovu realnost ove igre u Nišu...

“Kada sam sa jednim prijateljem razgovarao na ovu temu, rekao sam mu samo: ’Š. N. K.’, na šta je on ostao zbunjen, a ja mu pojasnio: ’Švindlerska niška košarka’. Mnogo švindleraja postoji u delu struke, organizacije i odnosa prema košarci... Dosta je ovde protraćeno vremena, verovatno i novca, a da nikad ništa značajno nije urađeno. Često se kaže da Niš nije grad košarke, već fudbala i rukometa, što verovatno jeste tačno. Ali, smatram da je kroz svaku od proteklih deset godina mogao da se zadrži bar po jedan kvalitetan igrač i napravi dobra selekcija za seniorski pogon“.

Najpoznatiji niški košarkaš je Stefan Jović, jedan od simbola poslednjeg uspona srpske reprezentacije i dugogodišnji evroligaški kalibar. No, u ovom regionalnom centru se rodilo ili je kroz njega prošlo još nekoliko članova mlađih reprezentativnih selekcija... Zoran Paunović je bivši juniorski reprezentativac i osvajač evropskog zlata u Letoniji 2018, ujedno je bio i kapiten Crvene zvezde. Andrija Marjanović je sa 15 godina kao veliki talenat otišao u Barselonu, Andrija Simović je kao dete igrao za lokalne klubove Junior i Nibak, dok je Matija Svetozarević bio veliki talenat, ali je sada u SAD... Danilo Tasić se kao kapiten FMP u odsustvu Marka Radonjića vratio u Niš i pokazao u dobrom svetlu pred sugrađanima. Ipak, njih su karijere vodile uglavnom daleko od Čaira...

“Kada bi više tih momaka ostajalo ovde, mogao bi da se stvori kult bar jednog kluba koji je na vrhu niške košarke. Kada pogledate, evo 75 godina prođe i nikako da se napravi klub za koji će narod da se veže“.

Kao pedantnog hroničara, Dragana Panajotovića pitali smo da li uopšte postoji govora o tome da se proslavi 75 godina košarke u Nišu?

“Tužno mi sve to izgleda kada gledam kao neko ko zaista voli košarku. Ali, mogu da razumem, jer nema ko da vodi računa o tome. Mi nemamo klub koji traje 75 godina kao Borac iz Čačka, na primer, ili neke institucije koje su se izrodile u vreme stare Jugoslavije. Kada je trajala velika ekspanzija košarke, Niš je zakasnio. Ne znam kako je do toga došlo, ali igra kao takva je u grad stigla sa godinu-dve zakašnjenja u odnosu na ostale velike gradove stare države. Čak se pojavila u nekim okolnim, manjim sredinama, pre nego u Nišu“.

Svoj doprinos očuvanju sećanja na razvoj kraljice igara u ovom gradu Panajotović je dao i kroz dokumentarni serijal “Legenda o niškoj košarci“ gde je mogao da razgovara sa svedocima dešavanja sa polovine prošlog veka...

“Imao sam sreću da su neki od njih i dalje bili živi, pa smo neke stvari sačuvali od zaborava. Eto, na primer, profesor Ivan Jovanović, inače otac ’strongmena’ Milana, bio je akter jedne od prvih utakmica koja je odigrana 1947. godine na stadionu Železničara. Igrali su tada selekcija grada protiv Crvene zvezde“.

Interesantno, ni tada nije osnovan košarkaški klub u Nišu, već je više to bila rekreativna selekcija. Pedagoška škola u kojoj se košarka igrala nešto ozbiljnije otvorena je 1951. godine, kada je došao profesor Aleksandar Kerković.

“Može da bude izuzetno zanimljiv sagovornik, iako u maju proslavlja 100. rođendan. On je Bori Stankoviću potpisao prvu diplomu za košarkaškog trenera. Težak komunista, preke naravi i danas sa 100 leta. On je osnovao katedru DIF-a, košarkašku sekciju i klub Student. Godinama je to bio vodeći klub u gradu“, priča nam Panajotović i nastavlja:

“Koliko je Kerković zaslužan za osnivanje niške košarke, toliko je njegovo poimanje ove igre uticalo na njen dalji razvoj. On je pobornik onih krilatica: ’Važno je učestvovati’ ili ’U zdravom telu, zdrav duh’. Rezultat mu nikada nije bio važan. Pitao sam ga baš jednom prilikom zašto se nikada nisu jurili ozbiljniji rezultati, a on mi je rekao kako je Niš bio prvi u regionu, pa šapnuo: ’Ušli smo tamo gde je Čačak’. Tako je u startu krenulo, zadovoljavali su se malim stvarima. Kako je sport bio u ekspanziji, svoje mesto zauzeli su fudbal, rukomet, boks, sportovi koji su proslavili ovaj grad“.

Košarka je uvek ostajala nekako sa strane i svi su bili zadovoljni. I tako sve do devedesetih godina prošlog veka, kada stvari počinju da se menjaju. Ulaskom Winner Brokera, stvoren je klub u vreme kada se država raspala...

“Sad zamislite taj momenat, ostala je samo država sa Srbijom i Crnom Gorom i niko nije znao kako da organizuje takmičenja. I onda se neko setio da se igra 4x8 liga. Uprkos tome što je bilo 32 učesnika te 1995, Niš opet jedva nekako uđe u to takmičenje. Ako se dobro sećam, igrali su baraž protiv FMP, pa je Aleksinac dobio FMP i zbog tog rezultata Niš uđe. Milovan Kime Bogojević je bio trener koji je doveo tim u Prvu ligu, ali je zatim otišao. No, ostao je dobar sastav. To je bio prvi put da ovaj grad dobije prvoligaša, ali samo u prvom delu lige. Tada se takmičenje delilo na Plavu i Belu ligu, oni su odmah ispali. Parodija cele priče, Niš toliko dugo čeka prvoligaša i baš tada se dvorana Čair renovirala, zato su tih sedam utakmica igrali u Aleksincu. Sponzor je u međuvremenu već pukao, oni su izgubili sve osim jedne utakmice i ekipa se osipala usput“.

Dragan Panajotović (Privatna arhiva)

No, nešto se promenilo... Prvi put su se zaista stvarali košarkaški treneri, igrači i klubovi. Milan Josić je neko ko je košarkaški podigao Niš, kod njega je i naš sagovornik Milan Tubić počeo trenerski razvoj, napravljen je i klub Nibak. Osetio se nalet optimizma...

“Sa pojavom stručnog kadra počinju da se rađaju i igrači. Prvi poznatiji bili su Marko Cvetković, koji je došao do Crvene zvezde, te Marko Jovanović, koji je igrao Letnju ligu, bio kratko i u Partizanu. Tako dolazimo do generacija devedesetih, gde je Stefan Jović, ali i dalje nemamo klub. Imali smo Ergonom, sada Konstantin, plus još nekoliko lokalnih klubova. Problem je, jednostavno, u organizaciji. Novac nije problem i to moram da naglasim. Za to što bi se ovde igralo - novca ima. Niš ima infrastrukturu, uslove među najboljim u Srbiji. Pored Čaira tu su još dve funkcionalne dvorane, škole sale... Grad dozvoljava termine besplatno u gradskim dvoranama, ali je nezgodno to što iste koristi deset klubova. Sada nema dovoljno termina, a ne postoje nikakvi prioriteti“, priseća se Panajotović.

Ergonom je u periodu od kraja devedesetih, do 2009. godine bio klub drugačiji od ostalih na ovom podnevlju. Ljudi sa kojima smo razgovarali kažu da je u Ergonomu postojala jasna hijerarhija, utemeljena političkom podrškom.

“Prvi čovek bio je Zoran Živković, on je postavio svoje ljude, od sportskog direktora do svih ostalih kadrova. I to je funkcionisalo onako kako treba. Dovođeni su igrači iz regiona. Bilo je i pogrešnih procena, kao na primer Boban Marjanović, jer je ocenjeno da ima talentovanijih od njega. Bio je i Marko Simonović, koji je igrao jednu godinu. Sve je puklo sa političkom promenom vlasti. Ergonomov problem bio je taj što je klub doživljen kao veštački, nisu se ljudi vezali za njega. Da je potrajao možda još nekoliko godina, možda bi ljudi osetili pripadnost. Mada, igrači su maltene svi dovođeni sa strane, nije bilo momaka iz Niša. Marko Cvetković je bio tu, ali je i prerastao Ergonom. U mlađim kategorijama Ergonoma, dok je sve funkcionisalo, bili su Milan Josić i Saša Perić koji je sada u Partizanu. Oni su imali mogućnost da iz svih niških klubova uzmu najtalentovaniju decu kako bi se radilo na njima. Jednu godinu tako, pa ih vrate i uzmu nekog drugog... To je za godinu-dve dalo rezultate. Generacija 1990. je za dve godine bila prvak Srbije i Crne Gore, pa vicešampion Srbije. Tu je bio Stefan Jović, koji nije tada bio vodeći igrač, a danas je najbolji košarkaš grada svih vremena. Kada je došlo do sloma kluba, primera radi, Nebojša Čović je u FMP odveo šestoricu igrača. Ali, to je tada postala realnost“.

Konstantin dolazi posle Ergonoma 2009. godine. Jovica Antonić je bio trener ekipe kada je ušla u Prvu ligu, a on je zbog privatnih razloga doveo Boška Đokića.

“Zanimljivo je to da su sezonu odigrali sa 11 igrača, nisu čak mogli ni 12. da nađu. Ušli su u Superligu, a kako je Đokić bio čovek bez dlake na jeziku, ubrzo je sklonjen. Kada je on otišao, ostao je njegov pomoćnik Marko Cvetković, dete Niša. Cvetković je hteo da ide sa Đokićem, ali mu on to nije dozvolio jer nije želeo da se upropasti sve ono što su zajedno gradili. Marko na tom temelju pravi najveće rezultate niške košarke. Od četiri sezone - tri učešća u Superligi i dva u Kupu Radivoja Koraća“, priseća se Panajotović.

Otkrio nam je i još jedan neverovatan podatak - tokom sve četiri godine, u klubu je trajao štrajk zbog nedostatka novca! I tako se košarka u Nišu ubrzo ugasila. Danas Milan Tubić radi rudarski posao i pokušava da održi duh ovog sporta u gradu. Zato ga pitamo - kakav je život niških trenera?

“Gledajte, zbog pomenutog nedostatka termina imamo situaciju da mi protiv Crvene zvezde, koja trenira deset puta nedeljno, igramo sa samo četiri treninga. Držimo se jedno vreme i onda padnemo, pa se ljudi pitaju da li je moguće? Moguće je, to je prosta matematika“, kaže nam Tubić i dodaje:

“Perspektive i talenta ima, ali rekao bih da su i niška deca pomalo lenja. Veliki grad, sve dostupno, nisu gladni... U radu kroz poslednja dva kluba mogao sam da dovedem i decu sa strane. Kada kažem ’sa strane’, mislim na igrače iz regiona. U Nibaku smo imali dobru reputaciju, kluba gde se dobro radi. Jedan od problema jeste broj termina u odnosu na protivnike, ali ne smeju ni mlađe kategorije da se doživljavaju samo kroz rezultate. Odnosno da li smo prvi, osmi ili dvanaesti. Možda smo i dvanaesti, ali smo dvanaesti među 3.000 klubova u Srbiji“.

Potvrđuje onu, dobro poznatu tezu, da je za decu najteži period prelaska iz juniorskog u seniorski tim. Klubovi su uglavnom u rezultatskim problemima, zbog čega nema prostora da se pruži šansa i istrpe talentovana deca koja su, opet, nestrpljiva i smatraju da treba da igraju više...

“Meni je jako žao, eto, Vuka Vasića. Bio je MVP cele lige, igrao je za nas, ali nije ostao. A, trebalo je. Možda on nije hteo, ali je trebalo da se uradi više da ostane. A otišao je u Aleksinac da igra Drugu ligu, ne u Megu ili negde treće. Decu treba vaspitati, privoleti da žive košarku. Nekada im bukvalno naredim da dođu na utakmicu prvog tima, da pokažu pripadnost. Ni ja ne mislim da su problem Niša pare, već ljudi. Ne postoji komunikacija na relaciji sa Gradom Nišom, a novac se rasipa. Ne kažem da ne treba novac da dobiju i oni koji možda nemaju ambicije, ali niko neće da razume da sa boljim, na primer, Konstantinom, može da bude bolje svima. Nažalost, oseća se kao da neki samo čekaju da Konstantin ispadne iz Druge lige i misle da će biti bolje. Ne, ako Konstantin ispadne, biće to krah niške košarke“.

Tu dolazimo do još jednog momenta - broja klubova. U Nišu ih trenutno ima šest.

“Budžet, koliki god da je za košarku, deli se na veliki broj klubova. Nema osećaja da se napravi kategorizacija. Uvek se gleda zašto je neko dobio više, a ne neko drugi. Svi beže od ključnih reči - interesa košarke. Ljudi iz regionalnih košarkaških Saveza beže od toga sa objašnjenjem da ne postoji pravni akt. U redu, ali mora da se gleda interes košarke. Kao da nismo dovoljno pošteni prema igri, da nismo spremni da joj nešto vratimo. Svi bi samo da uzmu. Ne razmišlja se kako da se napravi sistem, da klinci iz mlađih kategorija žele da igraju za prvi tim. Svi bi sve i odmah“.

Milan Tubić (©KK Mega Mozzart / Ivica Veselinov)

Za razliku od nekih drugih gradova, Niš nema svoj hram košarke. Klub Student od kojeg je sve počelo sveden je na jednu, kako nam domaćini kažu, baraku i teren pored Filozofskog fakulteta.

“Od svega je ostalo da se vide samo linije i parket. Ljudi ne osećaju pripadnost. Pogledajte kako je u Čačku ili Kraljevu gde se održava mit, mi to nemamo. Rukovodeći ljudi u Gradu, ma koja da je politička opcija, nemaju osećaj, dok određeni sportski radnici gledaju lični interes i zapostavljaju košarku. Da li treba da prođe još 75 godina da bi se nešto promenilo? Uskoro će biti uspeh kada budemo igrali Drugu ligu, a to je katastrofa“.

Dragan Panajotović smatra da niška košarka pored lokalnih ima i druge probleme, sa kojima se suočavaju svi klubovi u Srbiji.

“Beograđanima to smeta, stalno kažu: ’Zar vam je za sve Beograd kriv’. Ali, sistem je centralizovan i kao centrifuga sve vuče ka jednom gradu. Svi žele što pre da odu odavde. Posao svih ljudi iz ovog regiona je da naprave takve uslove da ovdašnji klubovi budu prva opcija mladima, ne Beograd. Da im prvi cilj bude da zaigraju za prvi tim Konstantina ili nekog drugog kluba. Grad uvek može da odluči da Konstantin skloni pod izgovorom da nikakav rezultat nije napravljen, pa da se fokus prebaci na Junior, primera radi. Ali, onda se tom klubu napravi strategija daljeg razvoja i rasta“.

Sa nedostatkom sistema dolazi se u čudnu situaciju - da Milan Tubić kao trener mlađih kategorija pravi igrače za klubove iz drugih gradova, ne za Niš.

“Aleksinac, na primer, mesto je gde ode dosta igrača. Ali, ruku na srce, taj Aleksinac sa budžetom od 6.000.000 dinara igra KLS, blizu je Superlige. Neprirodno je da ti u gradu od 30.000 ljudi imaš konstantno prvoligaša, a ne tamo gde ih živi preko 200.000. Za tako nešto (što Aleksinac radi) potrebne su pare, a tu su i druge stvari. Prvo, mali broj dece se rodi, onda njih treba da privoliš na košarku, pa da imaš svake godine ekipu koja će da izbaci po jednog-dva igrača. To nije realno. U Aleksinac neko ode zbog novca, ne da bi živeo tamo. Niš je opet centar ovog regiona, ali nema klub dovoljno veliki da bi privukao decu. Niko ne može da mi kaže da u Megu ili FMP neko ide zbog para. Ne, već zato što imaju perspektivu da napreduju, igraju i odu dalje. To su stvari na koje možemo da utičemo“, iznosi nam Panajotović svoje razmišljanje i ističe:

“Drugi nivo problema je što se pravila unutar sistema prilagođavaju najvećim klubovima. A, na to ne možemo da utičemo“.

Konstantin, na primer, poslednjih godina dobija određena sredstva od sponzora, ali naš kolega kao veliki minus ističe to što se nedovoljno stručni ljudi bave najodgovornijim poslovima u klubovima.

“Konstantin jeste u tom smislu napravio pomak, ali se ne vidi napredak jer se finansijski krpe rupe od ranije. Zato rezultata nema. U svom tekstu naveo sam primer koji je, da se desio u Beogradu, bio okarakterisan kao skandal. No, mi ovde nemamo dovoljnu snagu da dignemo glas. To što je uradio Fer plej odlaskom u Suboticu je neverovatno. Ne želim da ulazim u odluke vlasnika tog kluba, ali ipak treba istaći da je jednim malim delom bio finansiran od strane Grada Niša. U trenutku kada rezultatski prestiže Konstantin, rešava da preda sportska, ekonomska i marketinška prava Spartaku. Grad uprkos svemu odlučuje da to postane klub od prioriteta, što nema nikakve logike. Sada se pravi neki manevar, pošto Konstantin ostaje bez gradskih sredstava za Drugu ligu, pa oni kadriraju ljude iz Fer pleja da bi se dobio novac. Nije greška tog čoveka (if Fer pleja), već Grada i Konstantina koji te ljude nazad filtriraju“.

Marko Cvetković iz vremena u Konstantinu (©Star Sport)

Kada se podvuče crta, još jedan termin se takođe nameće - nedostatak odgovornosti.

“Neću da sumnjam u nečije namere, niko se tu nije obogatio, ali niko nema odgovornost. Taj ko daje novac, mora pred ljude iz klubova da postavi određene ciljeve. I ako ne budu ispunjeni, da znaju da slede konsekvence. Kao što je, na primer, Marko Cvetković prošle godine jedini podneo teret loših rezultata. Konstantin je u sezonu ušao sa idejom da će se prošetati do KLS, da će sve opet da se podigne, a evo bore se opet za opstanak. Zanimljivo, mi u Drugoj ligi imamo sigurno deset igrača iz Niša koji bi trebalo da igraju u Konstantinu, ali neće. Igraju isto takmičenje, za sličan novac, ali neće u Konstantin, već nekad i za 5.000 dinara više idu u Surdulicu ili Smederevsku Palanku“.

Konstantin je u plej-aut ušao sa lošim rasporedom i osim ako ne dobije sve utakmice do kraja, realno je da će ispasti u Srpsku ligu. Simbolično, dok smo mi razgovarali o problemima niške košarke, a Kup Radivoja Koraća se igrao u Nišu, Konstantin je jednu odloženu utakmicu protiv Žitka igrao u Beogradu, iako je preporuka Saveza bila da se kolo pomeri...

“Kod nas u Nišu se uvek radilo naopako i kuća se uvek pravila od krova. Samo da se uđe u viši rang i biće bolje, samo da se opstane i biće bolje... Mlađe kategorije Konstantina su broj jedan u regionu, bez obzira na sve. Imamo jednog momka koji je došao iz Pariza, drugi iz Novog Sada. Nije sve tako crno, prepoznaje se naš rad sa strane. Najlakše je pljuvati, a da se ne traži rešenje problema. Niš mora da se ujedini oko nekih stvari, da se napravi dobar model koji bi stavio interes ovog grada ispred svega. Stalno se priča kako nama treba neko sa strane, da dođe i lupi šakom o sto. Zašto? Da li je moguće da među nekim ljudima ranije ili nama sada, nema dovoljno pameti da promenimo nešto? Stalno smo se razvodnjavali u razmišljanjima, sve zbog sitnih interesa“, napominje Milan Tubić i zaključuje:

“Pričam često sa predsednikom kluba, koji je inače izvanredan čovek i pitam ga: ’Imamo li mi strategiju ako ispadnemo iz Druge lige?’ Nije tragedija da ispadnemo, ali treba da znamo kako da se vratimo i napredujemo... Pa i ako izgubimo šest ili 60 razlike - sve je to za nas. Treba da se trpi, da se uči, radi, da se naprave greške, ali i da se nauči iz istih. Tek tako može nešto da se dogodi“.

Niš, grad bez košarkaškog identiteta.