Kako izgleda 13 godina sreće i suza u dresu Srbije? Ne možeš da se oporaviš celo leto

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Sarajeva/

Reprezentativna priča Danila Anđušića počela je davne 2012. godine, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2013. u Sloveniji. Mnogi igrački putevi se u međuvremenu ugase, prekinu ili skrenu u nekom drugom pravcu, ali njegov, uprkos brojnim razočaranjima, propuštenim velikim takmičenjima teškim porazima, ali i pobedama... traje već trinaest godina. I danas pred meč sa BiH u Sarajevu u okviru kvalifikacija za Mundobasket, sa 34 godine, Anđušić je i dalje tu: spreman, motivisan i posvećen nacionalnom timu kao onog prvog dana kada je zakoračio na parket Pionira i debitovao pred domaćom publikom.
„Iskreno, ne mogu da se setim tačno utakmice, ali znam da su bile kvalifikacije za Evrobasket 2013. Sećam se utakmice u Pioniru i da sam odigrao dobro, to je bio debi pred našom publikom. Osećaj je bio nestvaran, kao veoma mlad delim svlačionicu sa Bjelicom, Teom, Savanom, Zokijem Ercegom, kod selektora Dude Ivkovića“, priseća se Danilo i nastavlja: „Oni su u tom trenutku bili na vrhu Evrolige. Za mene je to bio neponovljiv utisak, posebno tih prvih nekoliko dana. Kasnije postane normalno jer težiš da budeš deo toga.“

Seniorski poziv bio je logičan nastavak njegovog puta iz mlađih selekcija, gde je osvajao medalje, ali kako sam kaže ništa nije moglo da ga pripremi za trenutak slušanja himne u Jesenicama i Ljubljani na Evropskom prvenstvu.

Srbija je tada ispunila cilj i obezbedila plasman na Mundobasket, a mladi bek je prvi put osetio šta znači težina velikih utakmica.
„Zapala nam je Španija, koja je bila baš jaka. Mislim da je tu bilo i malo ‘biranja’ protivnika sa njihove strane, pa nam se namestilo na njih umesto na Italijane, za koje verujem da bismo ih pobedili. Ali osećaj slušanja himne… samo flešbek klinca koji sanja da bude tu.“

Iako je često bio oslonac selekciji tokom kvalifikacionih prozora, Anđušić često nije imao sreće da bude deo tima koji je osvajao medalje na velikim takmičenjima kao što je to bio slučaj 2014, 2016, 2017, 2022, 2023, 2024... Povremeno bi bio pozivan, povremeno potpuno izostavljen sa šireg spiska...
„Jedno ili dva leta nisam bio ni na širem spisku. To me je baš pogodilo, iskreno. Sada, iz ove perspektive, shvatam. Svaki selektor ima viziju, plan, bira igrače. Nije bilo lako, ali shvatam.“

Ipak, jedan trenutak nosi ubedljivo najveću težinu u njegovoj reprezentativnoj karijeri – kvalifikacije u Beogradu za Olimpijske igre u Tokiju 2021. godine.
„To mi je najteži poraz u životu, uz onaj sa Partizanom protiv Reala. Svi smo bili ubeđeni da ćemo se plasirati u Tokio. Imao sam važnu ulogu kod Igora Kokoškova, razumeli smo se dobro, i u razgovorima je bilo planirano da idem na Olimpijske igre. Za mene bi to bila kruna karijere.“

Italija je te julske večeri u Beogradu porušila sve planove.
„Ostao sam u potpunom šoku. Kada se setim, mnogo mi bude krivo. Celo leto nisam mogao da se oporavim. Sećam se tih dana posle utakmice, suze su mi same kretale. Bio bih srećniji da sam odigrao loše, a da smo pobedili i otišli u Tokio. Posebno mi je teško jer se sve to loše završilo i za trenera Igora, kog smatram vrhunskim stručnjakom i još boljim čovekom.“

Nekako je priča otišla malo i na klupsku košarku baš zbog Kokoškova koji je ovih dana dobio otkaz u Efesu.
„Nema sreće. Mnogo mi je žao kada sam video da je otišao iz Efesa. Svi misle da je vrhunski trener i odličan čovek. Šteta, imao je mnogo povređenih igrača, a u Evropi se rezultat ne prašta.“

Kada smo se već dotakli klupske košarke, nismo mogli, a da ne prokomentarišemo najveće sportsko događanje u Evropi. Odlazak Željka Obradovića sa klupe Partizan Mozzart Beta.

Baš kao i svi, Danilo Anđušić je propratio sve događaje, od nestvarnog dočeka na aerodromu, dok dešavanja ispred Beogradske Arene.
"Ludo", bila je prva reč koju je izgovorio, a onda u istom dahu nastavio.
"Za mene neverovatno da se digla tolika prašina, ali opet jeste normalno zbog Željka koji je promenio pogled na Partizan, vratio je Evroligu, doneo taj hajp, sve to oko Partizana se dogodilo velikim, velikim delom zbog Željka Obradovića i sa te strane razumem. I jasno mi je, i pokazalo se jos jednom kakva je legenda. Ali sa druge strane što se tiče rezultata i tih nekih stvari, razumem njegovu odluku. Dešavale su se promene igrača, nije donelo rezultate, i video je da ne može da utiče na igrače. Po meni to je najgora situacija kada vidiš da igrači i trener nisu na istim talasnim dužinama i to je najveći problem i sa te strane mi je logičan njegov potez. Šta će dalje biti, to ne mogu da znam. Partizan će nastaviti da živi ko kod bio trener, samo se nadam da se neće urušiti sve ono što je on napravio, to ne bi smelo da se desi, jer Partizan je iznad svih, ali to je na tim ljudima u klubu koji se bavi time. Da podvučem crtu... Jako mi je žao, jer je on legenda kluba i da na ovakav način završi priču u svom klubu".

Vraćamo se na nacionalni tim... Anđušić o sebi govori bez zadrške, iskreno, samokritično i mirno.
„U vrhunskom sportu, kratko pamćenje je najvažnije. I za dobro i za loše. Kada igraš dobro, ne smeš da misliš da si bolji nego što jesi, a kada igraš loše, ne smeš da potoneš jer je to normalno. To je razlika između vrhunskih i prosečnih igrača.“

U reprezentaciji je ponovo sveže: atmosfere se menjaju, roster se menja, generacije smenjuju jedna drugu. Sada je tu i novi selektor, Dušan Alimpijević, još jedna figura koju Anđušić izuzetno ceni.
„Bio sam baš iznenađen kada sam shvatio da ima samo 39 godina. Drago mi je što tako mlad trener dobija šansu. On je već deset godina na ovom nivou, toliko dugo da sam zaboravio koliko je zapravo mlad. Sjajna energija, motivacija, način na koji gradi atmosferu – to je veoma važno za reprezentaciju i mislim da može da napravi nešto lepo.“