Klasa je i pitanje manira

Momak rodom iz Mičigena je, možda i nesvesno, postao personifikacija loše energije koja se uvukla u Partizan. Na parketu je već pokazao da je igrač koji ne beži od izazova, već da ga izazovi hrane. Ali postoji fina linija između hrabrosti i tvrdoglavosti, samopouzdanja i prkosa, a Vašington ju je u poslednje vreme ozbiljno zamaglio.

Od prvog izlaska na parket, pod salvama zvižduka i uvreda koje su igrače pratile na svakom koraku, reagovao je onako kako verovatno misli da pravi, veliki igrači reaguju... Podigao je glavu i uzvratio rafalnom paljbom po košu protivnika. Ali i nekim potezima koji nadalje mogu još više da odbiju navijače. Partizanova publika navikla je na borbu, obožava igrače koji grizu i prkose kada je najteže, duboko se vezuje za mangupe sposobne da izvuku poslednji atom u presudnim momentima. Ali taj odnos prema igri, u klubu gde se istorija piše iz generacije u generaciju, zahteva i dozu šmekerskog stila. Da znaš kada je dosta, kada treba spustiti loptu, stati sa obe noge čvrsto na zemlju i pokazati klasu. Da ne budeš onaj koji doliva ulje na vatru, već vodi primerom. Sinoć je, osim dobro ispunjenih statističkih kolona, Vašington mahom donosio pogrešne odluke...

Vašington kao da je svojim izdanjem, sa 22 poena i gotovo savršenih 5/6 za tri želeo svima jasno da stavi do znanja da je shvatio poruku, ali da neće trpeti uvrede i da mu drugi diktiraju kako će da se oseća. I to je sportski, skroz legitimno. Ali nije dovoljno.

Jer igračku veličinu ne potvrđuješ plesnim koracima i usiljenom koreografijom, željom da pokažeš da si iznad situacije i da te ništa ne dotiče. Posebno ne u jeku zemljotresa koji je pomerio celu dvoranu. I posebno ne u utakmici koja se, uprkos njegovim trojkama, opet lomila na tankoj ivici žileta, kao toliko puta ranije ove sezone. U trenucima kada Partizan Mozzart Bet još može da ispusti ono što je teškom mukom stekao, kada se svaki posed broji, tada se, ukazanim poštovanjem prema rivalu, uči kako zapravo poštuješ sebe, tim i dres koji nosiš. Grb na njemu. I one koji svake nedelje pune tribine do poslednjeg mesta. Tako se postaje istinski pobednik, a ne samo glasni prkosnik.

MVP MOZZART SPORT: Glasajte za najbolje srpske sportiste!

Ljubav navijača ne meri se (samo) brojem poena na semaforu, već i onim što pokažeš između svih tih pogodaka i poteza. Ne kupuje se brojem ubačenih šuteva, niti teranjem inata u trenutku kada Partizan prolazi kroz najdelikatniji proces. Navijačima ne treba igrač koji će im pokazivati da mu ne mogu ništa. Treba im igrač koji razume gde se nalazi.

Dvejn Vašington se poneo kao neko ko želi da pobedi navijače, a ne za navijače. Njegove reakcije, gestikulacije, pogled kojim kao da poziva da ga još malo vređaju, deluju kao da mu je važnije da odbrani sebe u danima kada nije u njihovoj milosti, nego da smiri tenziju koja izjeda tim. Tada to već nije pitanje talenta, niti veštine, već takta, stila i ljudskosti. A to se ne meri procentima šuta i ubačenim poenima.

U i dalje prisutnom stanju šoka posle odlaska Željka Obradovića, Partizan Mozzart Bet nalazi se u nesvakidašnjem rascepu i mora da pronađe način da zaleči rane. Takvo stanje budi sva čula, sve se čita, tumači i gleda posebnom lupom dok navijači, ranjeni, sumnjičavi i čak donekle uplašeni zbog magle na nepoznatom putu kojim klub ide, traže od igrača nešto više od pukog učinka na parketu. Traže znak da je tim svestan krize, da je sposoban da se digne, ali i da postoji neko ko će ga voditi ne samo igrom, već i ponašanjem.

Vašington ima kvalitet, to nije sporno. Ali nije dovoljno biti samo dobar igrač, već i uzor, neko ko će da postavi adekvatan ton u teškim danima. Njegov prkos sada više liči na ličnu, a ne borbu za Partizan.

Treba da shvati da se u danima visokog napona klasa pokazuje stavom. I manirima. Ako to bude razumeo, navijači će možda moći da mu oproste i pokažu naklonost. Ako nastavi ovako, stvoriće se samo još veći jaz, koji nikakva statistika neće moći da zakrpi.