Ko su drugi i treći čovek Srbije na Evrobasketu? Iliti kako su povrede promenile hijerarhiju

Uoči Evrobasketa svi su gledali u Nikolu Jokića i Bogdana Bogdanovića kao nosioce reprezentacije Srbije, međutim sa odlaskom kapitena u SAD selektor u hodu mora da pravi značajne korekcije i to takođe ima uticaja na igru i rezultat. Ako je Nikola Jokić nesporno prvi čovek ove reprezentacije, ko su sada drugi i treći čovek ekipe?

U savremenoj košarci, hijerarhija se sve manje određuje po pozicijama na terenu. Neke tradicionalne tokove i razmišljanja zamenio je konkretniji pristup, odnosno pogled na to ko donosi odluke u ključnim momentima, ko preuzima odgovornost kad se lomi i ko ima konzistentan uticaj u dužem intervalu. Obično najveći teret nose dva ili tri čoveka u timu, to je koncept koji je preuzet iz NBA u eri 'velikih trojki'. Ako pogledamo Tursku, to su Alperen Šengun, Džedi Osman i Šejn Larkin, dok ostali rade za njih i rezultat. U Nemačkoj su nosioci Denis Šreder, Franc Vagner i Danijel Tajs, čak i u promenjenom sastavu Francuske vidi se značaj Geršona Jabuselea, Elija Okoba i Zakarija Rizašea. Srbija u Rigi ima samo jednog takvog čoveka - Nikolu Jokića.

Pogledajte kolika je kvota da Srbija osvaja zlato

Odgovor na prethodno postavljeno pitanje definitivno bi bilo lakše dobiti da su svi igrači zdravi. Bogdanović je lice naše reprezentacije više od decenije i sinonim svih uspeha koje smo ostvarili u tom periodu. Logično, uz Jokića i Bogdanovića bi se u regularnim okolnostima crtalo mesto i za Vasilija Micića, međutim njegov status je poremećen dugom pauzom bez pravih takmičarskih utakmica.

Teško da je jedna odluka selektora pokrenula više diskusije nego ta da Pešić u Rigu povede novog plejmejkera Hapoela iz Tel Aviva i najplaćenijeg igrača Evrope. Postoje dve škole mišljenja. Prva tvrdi da je Nikola Topić morao da bude među dvanaest i da je izbor nespremnog Micića bila greška, odnosno da je dodatno poremetio hijerarhiju. Druga smatra da i nedovoljno oporavljeni Micić može da ima veći uticaj na igru od talentovanog plejmejkera Oklahome, koji je i sam više od godinu dana bio bez takmičarske košarke, te da je ovo ipak generacija sa kojom je Vasa bliži i da kao takav ima prednost u odnosu na mlađeg kolegu.

Obe strane su donekle u pravu. Sudije vole da kažu da, kada postoje dileme i ipak nema jasnog kontraargumenta za promenu odluke, ostaje se pri prvobitnoj odluci. Uostalom, Pešićeva je bila poslednja i on dobro zna zašto je napravio takav izbor. Micić je u Rigi verovatno trebalo da ima jednu ulogu, a silom prilika mu se 'nacrtala' druga, dosta odgovornija. Verovatno niko nije mogao to da predvidi, ali je shodno iskustvu o tome trebalo da se razmišlja unapred - šta ako...

Zato sada i postoji određeni raskorak u redovima Srbije. Micić trenutno nije kadar da iznese ono što se od njega očekuje i traži, jer mimo povrede nije igrao ozbiljnu takmičarsku košarku još od početka februara. Novinari u Rigi imaju prilike da vide bivšeg člana Oklahome, Šarlota i Finiksa kako žestokim drilovima pokušava da uhvati korak sa ostatkom ekipe i to je svojevrsno svedočanstvo njegovoj želji da pomogne Srbiji. I to niko ne može da mu ospori!

E, sad, jedno su želje, drugo mogućnosti. Svi bi želeli da vide Micića sa (dosadašnjeg) vrhunca karijere, iz vremena kada je u dresu Efesa dva puta imao Evropu pod svojim nogama. To vreme je sada davno prošlo i u međuvremenu se izdešavalo dosta toga što je uticalo da njegov ukupni kvalitet, objektivno, padne.

Gledaj uživo i na adresi mozzartbet.com

Gledajući dosadašnji učinak na turniru, Nikola Jović je drugi čovek ekipe jer, iako među najmlađima, pokazao je najveću petlju da preuzme odgovornost. Nažalost, s manjkom iskustva velikih utakmica dolaze i promašaji kakav smo videli kod rezultata 88:84, kada je mladi as Majamija promašio zicer iz okreta kojim je verovatno mogao da reši utakmicu. Možda i ne bi to bio poslednji ekser, ali bi svakako dodatno opteretio Turke. Niko ne može da mu zameri na promašaju, jer su to skupe škole koje se plaćaju zarad nekih budućih uspeha.

Pored Jovića, analizirajući dve najzahtevnije utakmice Srbije u grupi (čitaj: Letonija i Turska) Marko Gudurić je podigao letvicu otkako je Bogdanović ispao, imao veliki uticaj na igru Srbije kroz organizaciju igre, mada opet ne u punom kapacitetu i skladu sa realnim mogućnostima. Protiv Turske uzeo je samo četiri šuta, isto koliko Micić i Marinković koji su značajno manje vremena proveli na parketu. Iako u reprezentaciji ima drugačije zadatke nego što ih je imao u Fenerbahčeu prošle sezone, Srbiji je sada baš potreban takav Gudurić, koji je umalo bio MVP Fajnal fora Evrolige i kome su klupske pristalice ukazale ispraćaj za pamćenje.

Aleksa Avramović je protiv Letonije bio jedan od odlučujućih faktora i da se nije povredio, ušao bi u kontinuitet uloge koju smo videli još tokom Olimpijskih igara u Parizu i u završnici Mundobasketa u Manili. Bez njega je selektor morao da reši još ozbiljniji rebus. U kapitenskom zanosu najveću odgovornost poneo je Stefan Jović. Rođeni Nišlija izvukao je verovatno sve što je imao iz sebe i odigrao jako dobro, ali je ponovo falilo 'nešto'. Verovatno Bogdanović ili da Micić na trenutnu inspiraciju šokira Turke, no to je sada više nebitno. Filip Petrušev je posle Nikole Jokića naš najkonkretniji igrač iz unutrašnje linije, ali i kod njega ima još rezerve, odnosno prostora da bude konkretniji i sveukupno bolji.

Srbija ima najjaču pojedinačnu kartu na Evrobasketu - Nikolu Jokića. Ipak, reprezentacije ne osvajaju medalje samo zahvaljujući jednom igraču. Bez jasno definisanog drugog i trećeg čoveka u hijerarhiji, teško je graditi stabilan sistem. Srbija, uprkos vrhunskom pojedincu, trenutno je tim koji silom prilika tek traži sopstveni identitet, balans između individualnog i ekipnog kvaliteta.

Jokić može doneti prevagu, ali ni on ne može sam.