Lekcije Paua Gasola: Hoću da odem kao neko ko je pomogao Španiji da podigne košarku i reprezentaciju do vrha
Vreme čitanja: 8min | pon. 19.07.21. | 10:32
"Neki doktori su mi govorili da zbog svega što radim ugrožavam sebe kao ljudsko biće. Pričali su mi da neću moći nikada više da potrčim u životu, niti da se igram sa svojom decom. I tada pomisliš: 'Je.. te'. Tada shvatiš koliko je teško"
Las Vegas je mesto na kojem selektor Serđo Skariolo vrši poslednja podešavanja španske reprezentacije pred put u Tokio. Na njima će se naći i neponovljivi Pau Gasol koji je uprkos dvostrukoj povredi i operaciji stopala i dvogodišnjem oporavku uspeo da se izbori za mesto među sigurnih dvanaest kraj svog brata Marka.
Biće to pete Igre za legendarnog asa. U Atini 2004. jedino se nije okitio medaljom, ali je tada bio proglašen za najboljeg strelca. Četiri godine kasnije u Pekingu igrao je ono strašno finale protiv SAD i na kraju uzeo srebro, baš kao i 2012. u Londonu protiv istog takmaca. U Riju je morao da se zadovolji bronzom posle tesne pobede nad Australijom i neizvesnog polufinala sa Amerima. Sada je u razgovoru za madridske dnevnike As i Marku govorio o planovima za svoje pete Igre, putu koji je prošao da bi se našao u timu, izazovima, usponima, padovima, crnim mislima i predviđanjima doktora, eventualno novom susretu sa SAD i planovima za budućnost...
Izabrane vesti
Sreda, 03.00: (1,50) Milvoki (13,0) Finiks (2,95)
Za početak – o tome koliku ulogu ima košarka u njegovom životu, kada je dve godine posvetio samo oporavku od nezgodne povrede?
“Košarka čini veliki deo mog života. Od najranijeg doba ima jednu od glavnih uloga u mom životu. I nastavlja da ima. Zbog poštovanja prema ovom sportu i što sam uspeo zahvaljujući košarci, želeo sam sebi da pružim šansu da odem igrajući. Zbog povrede koju sam zaradio u San Antoniju sam raskinuo saradnju s Milvokijem, a u Portlandu sam mnogo patio i nisam mogao da igram. A želeo sam sebi da pružim šansu da igram još malo. Uživam u košarci i cilj je bio da zaigram na Olimpijskim igrama. Zbog pandemije se sve pomerilo za godinu dana, što mi je omogućilo da se oporavim, inače ne bih uspeo. Sada shvatam da je vredeo sav uloženi trud“, kaže Gasol za As.
Odakle snaga za toliku borbu?
“Snaga dolazi iznutra. Trudim se da budem najbolja verzija sebe i radim to celim svojim bićem. Shvatam da život prolazi i trudim se da radim iste one stvari koje sam radio s početka karijere. Tako je i u životu. Trudim se da radim izuzetne stvari, koje će moju porodicu da učine ponosnom. Ovo je bio samo još jedan izazov u nizu. Ogroman izazov. Posle dvostruke povrede, dvostruke operacije... Mnogi se ne vrate iz takve situacije, pogotovo ne u 40. godini. Ali za mene je to bio izazov“, priča legendarni centar i dodaje:
“Bilo je i kod mene momenata neizvesnosti, kada je sve izgledalo crno... Ali nastavio sam da se borim, da radim... Neki doktori su mi govorili da zbog svega što radim ugrožavam sebe kao ljudsko biće. Pričali su mi da neću moći nikada više da potrčim u životu, niti da se igram sa svojom decom. I tada pomisliš: 'Je.. te'. Tada shvatiš koliko je teško. Razmišljaš, vagaš. Ali, malo-pomalo, pokušavao sam da nađem neki kontinuitet. Uz određene rizike, ali uz želju da završim karijeru igrajući, uživajući u onom što radim, bez da me povreda prisilno natera da završim karijeru. Zato sam gurao sebe napred. Dobio sam veliku podršku od porodice. To me je dodatno motivisalo“.
Marko van Basten je u svojoj biografiji otkrio da je zbog povrede skočnog zgloba morao da završi karijeru, jer nije mogao da hoda...
“Iskreno, bilo mi je teško da razmišljam o tome da je kraj, da sam odigrao poslednju utakmicu. Nisam hteo da forsiram svoje telo, već sam slušao šta mi govori. A reklo mi je: 'Hej, Pau, daleko si dogurao. Iscedio si mašinu, doveo si telo do toga da se jedan deo slomi. Ne jednom, već dvaput'. Ali hteo sam da igram i pete Olimpijske igre“.
Da li možeš da naučiš nešto novo u košarci kada ne igraš toliko dugo?
“Da. Sport neprestano evoluira. Kada sam se vratio na parket u sklopu rehabilitacije, bio sam prinuđen da menjam način igre malo. Da napravim najbolje što mogu, s obzirom na fizičko stanje. Nisam mogao da igram kao Pau od 25, 30 ili 35 godina, već kao Pau od 40 godina. S iskustvom, inteligencijom i tehničkim kvalitetima nakupljenim tokom vremena. Ne na snagu, atletiku i izdržljivost. Jednostavno, znam da postoje limiti preko kojih ne smem, da bih mogao da igram još malo“.
Serđo Skariolo je nedavno izjavio da je kod tebe video neke stvari koje nikada ranije nije. Da li si iznenadio samog sebe?
“Da, da. Čak i ona svoja najbolja predviđanja sam prevazišao. Srećan sam zbog toga. Želeo sam da vidim koliko daleko mogu da idem. Sada kada ne nosim toliki teret igre, pogotovo u napadu, trudim se da radim više stvari u odbrani. Igram 15 do 20 minuta, što nije mnogo. Zbog toga mogu sebe da teram da radim neke druge stvari, da u nekim drugim aspektima budem mnogo agresivniji. Da mi produktivnost bude maksimalna za manje vreme. To je sve proces. Kako u životu, tako i u sportu“.
Nalaziš se u redu zaista retkih asova koji sa 40 godina i dalje daju mnogo. Rame uz rame s tobom je i Rodžer Federer...
“Ono što Rodžer radi je neverovatno. Imam ogromno poštovanje za njega i njegovu karijeru. Kada u tim godinama igraš četvrtfinale grend slema, to je zaista velika stvar. Tako sam razmišljao i za sebe kada sam zaigrao ponovo u Barseloni. Cilj mi je bio da posle završene utakmice budem u mogućnosti da igram i sledeću. Dobro ili ne, ali da igram. Mnogi u tome nisu uspeli, pa je ovo za mene ogroman uspeh. Rodžer ne može da igra na Olimpijskim igrama, ali to ne znači ništa, jer je njegova karijera izuzetna, legendarna, zajedno s Noletom i Rafom su trojica najboljih u istoriji tenisa“.
Šta ti je donelo vreme provedeno u Barseloni?
“Mnogo poverenja i užitka. Blizu sam porodice, a imam šansu da zatvorim krug u klubu iz kojeg sam počeo. To je savršen kraj jedne romantične priče koja traje preko 20 godina. Još 2001. pričao sam da bih voleo da završim karijeru kao igrač Barselone. I evo, 20 godina kasnije, igrati za ovaj klub je nešto posebno. Doduše, bez navijača, kojih je bilo tek na kraju. Svakako je ovo bila posebna prilika i jako sam zahvalan klubu na šansi koja mi je ukazana. Kada prolaziš kroz tako težak i izazovan period života i karijere, u momentu kada vam niko ništa neće dati tek tako, moraš da radiš jako kako bi se vratio“.
Posle svega što si prošao u karijeri, da li sebe smatraš legendom?
“Ne znam. Nije da ne smatram sebe legendom, ali to je nešto o čemu mogu da komentarišu više ljudi i navijači. Na kraju dana sebe smatram sportistom pre svega, privilegovanom osobom što mogu da se bavim ovim sportom toliko dugo iznad proseka, što sam bio važan igrač tamo gde sam igrao. Volim da razmišljam kako sam pomogao da se unapredi košarka u mojoj zemlji, da je reprezentacija porasla. Da sam probio određene barijere, da sam otvorio neka nova vrata. Uživao sam maksimalno. Srećan sam što sam se bavio sportom koji je globalno priznat, dobro plaćen, što za mnoge druge sportove nije slučaj“.
Posle Rija pitali smo te da li imaš osećaj da ćeš ostati bez nove prilike da pobediš SAD na Olimpijskim igrama, ali sada ti se ta šansa otvara u Tokiju...
“Iza nas je već mnogo bitaka, protiv strašnih igrača i generacija. Ponosan sam što sam se borio protiv svih njih. Dali smo sve od nas da ih pobedimo. Nekada smo bili bolji, kao u finalu Igara u Pekingu i to je verovatno momenat kada smo bili najbliži pobedi, kada smo bili gotovo u ravni po kvalitetu. Pobedili su nas, sada ćemo da vidimo šta nas čeka. Dobićemo novu šansu, daćemo sve od sebe, ako se budemo sastali. Ali sada prvo razmišljamo o Japanu, Argentini i Sloveniji“.
Kako vidiš svoj odnos s bratom Markom?
“Jako dobar i presrećan sam što smo ponovo u reprezentaciji zajedno. Jako ga volim. On mi je brat i jako sam ponosan na njega i sve što radi. Sve ono što mu se desilo ove sezone može da ima manje ili više uticaja na igre u Tokiju. Ako igraš dobru klupsku sezonu, možda imaš i malo više samopouzdanja, a ako je sezona bila komplikovana, onda dobiješ šansu da se malo osvežiš. I meni su se dešavale obe situacije. Bilo je dobrih i loših sezona. Ali znam da je Mark usredsređen na posao koji imamo, pogotovo jer su ovo za njega možda poslednje Igre. Zato želi da uživa. Hoću da uživamo zajedno sa svojim prijateljima Rudijem, Ljuljom, Rodrigezom, Rikijem...“
Kakav ti je plan posle 9. avgusta?
“Da se isključim. Proći će tri sedmice da se nisam video sa suprugom i ćerkom i želim s njima da provedem kvalitetno vreme, da uživam. Da svarim sve što se bude dogodilo u Tokiju i onda da planiram budućnost. Odluku ću doneti na nivou porodice“, ističe Gasol za Marku.
Da li će na konačnu odluku uticaj da ima medalja u Tokiju?
“U principu neće biti odlučujući faktor. Nadam se da ćemo izvući maksimum, a ako nešto ne bude išlo kako treba, neće mi to biti presudni faktor u donošenju odluke 'šta dalje?'. Veliki je uspeh što sam uopšte deo ovog tima, što sam uzeo ACB ligu s Barselonom, što sam igrao finale Evrolige bez obzira na to što smo izgubili. Biće veliki uspeh ako ponovo budemo u finalu Igara i borimo se za zlato“.
Španija je aktuelni svetski šampion, da li zbog toga imate obavezu da se nađete na podijumu i u Tokiju?
“Naša jedina obaveza je da budemo posvećeni onom što radimo. To je identitet ove grupe. Da se takmičimo i damo sve od sebe do kraja. Želimo da pobeđujemo, da doguramo što dalje i napravimo rezultat. Da budemo na vrhu, nadam se. Bilo je momenata kada nas sreća jednostavno nije pogledala ili smo igrali loše, a sada kada smo šampioni sveta imamo donekle obavezu i prema sebi da uradimo sve što možemo, jer će ovo za mnoge da bude 'poslednji ples'“.