Litvanski preporod bivšeg talenta Zvezde i Partizana: Nekad sam se pitao zašto se sve to meni dešava

Da sreća nije okrenula leđa Aleksandru Aranitoviću (24) na početku njegovog seniorskog putovanja, ne bi u ovom trenutku toliko radovale odlične predstave koje prikazuje u dresu Alitus Džukije. Tačnije, verovatno ne bi bio član litvanskog kluba, nego nekog poznatijeg, igrao evropsko takmičenje, imao više iskustva i brojao ko zna koju uspešnu sezonu. Međutim, pošto se u životnom filmu mnogo toga ne razvija onako kako čovek planira, mladi igrač je u jednom momentu nestao sa košarkaške mape, pa sada izdanja iz Litvanije znače duplo više nego što bi da je sve išlo željenim tokom.

Nekada velika nada srpske košarke iz generacije 1998, koji je nosio dres i Crvene zvezde i Partizana, u Alitusu se ponovo rodio. Na dobijenu minutažu i ulogu, uzvratio je sjajnim partijama (prosečno 11,6 poena, 5,3 skokova, 2,2 asistencije). Konačno može da kaže da se oseća zadovoljno i da su dve povrede prednjeg ukrštenog ligamenta, koje su odredile da njegov put bude ovakav, samo davna prošlost.

„Bolji potez od dolaska u Litvaniju nisam mogao da napravim, definitivno. Klub ima uspešnu sezonu, liga je odlična, ja igram dobro. Preporodio sam se ovde“, priča Aranitović za Mozzart Sport. „Trener Ramunas Cvirka mi je mnogo pomogao. Baš mi je bila potrebna ovakva sezona, nadam se da sam sve ovo što mi se dešava i zaslužio. Samo još da se i završi kako treba“.

Džukija je trenutno na osmoj poziciji u prvenstvu Litvanije sa skorom od 11 pobeda i 15 poraza.

„Ostalo je još nekoliko kola do kraja ligaškog dela, ući ćemo u plej-of i onda igrati sa nekom ekipom iz vrha. Videćemo, daćemo sve od sebe. Imamo dobar tim, većina su domaći igrači. Tu su i dva Amerikanca, Poljak... Dobro smo se uklopili i van terena i na njemu. Družimo se, mali je grad, tako da izlazimo zajedno na ručak ili večeru. Kad sve saberem zadovoljan sam skroz. Sviđa mi se i što se oseća koliko Litvanci vole košarku. Ne preterujem kad to kažem... Fudbal i ostali sportovi ovde ne postoje. Odmah je jasno da je košarka broj jedan, hale su ispunjene, prija definitivno ovakav ambijent“.

MN Press

Kada je prethodnog leta sklopio saradnju sa litvanskim klubom, nije bio detaljno upoznat sa situacijom koja ga čeka.

„Nije bio neki specijalan razlog što sam izabrao Litvaniju i baš ovaj klub. Čekao sam tokom leta neke opcije, stigla je ponuda i nisam mnogo razmišljao. U suštini znao sam da je prvenstvo kvalitetnu čim ima ekipu iz Evrolige, Evrokupa, FIBA Lige šampiona. Sistem je takav da tri puta tokom ligaškog dela igraš sa svakim, imaš tri meča i sa Ritasom, Žalgirisom, Lijetkabelisom. Baš je dobra liga, nije mi mnogo trebalo da odlučim da odem tamo i ispostavilo se da je bio odličan potez. Potpisao sam na godinu dana, pa ćemo za dalje videti“.

Na litvanskim terenima ima priliku da sretne i neka dobro poznata lica.

„Tu su Nenad Čanak, Đorđe Gagić, Nikola Radičević... Bio je do skoro i Vasilije Pušica. Kad se sretnemo pred utakmicu, bukvalno zakasnim na sastanak, koliko se zapričamo. Znači mnogo kad sretneš nekog svog. Pratim ih stalno i na vezi smo“.

Pre nego što je zakoračio na litvansko tlo i potpuno se pronašao na toj inostranoj destinaciji, Aranitović je preko granice posećivao neke stanice koje nisu bile tako uspešne kao ova.

„Kada sam napustio Partizan otišao sam u Francusku. Želeo sam negde da završim tu sezonu i lepo je bilo. Liga je teška za igranje, veliki su fizikalci, ali svakako još jedno bitno iskustvo za mene. Proveo sam tu dva meseca, pa posle otišao u Den Boš. Privuklo me jer su igrali FIBA Evrokup, pa bih imao evropske utakmice... Međutim, imali su u klauzuli da ako bude korona, ugovor može da se prekine. Oni su jedina država koja je imala 10 hiljada zaraženih na dan, tako da su iskoristili to. Korona je presudila tom ugovoru, ali možda je na kraju ispalo dobro. Otišao sam u Mladost, koja se pokazala kao odlična destinacija za povratak na scenu“.

MN Press

U Zemunu je sve krenulo za Aranitovića uzlaznom putanjom.

„Ta polusezona mi je i pomogla da dobijem ovu ponudu, da me zapaze Litvanci. Trenera Jakovljevića sam poznavao još iz vremena kada smo sarađivali u Zvezdi. Brzo smo se dogovorili i sve je prošlo kako treba. Zahvalan sam mu i period u Mladosti će mi ostati u lepom sećanju. Nema šta“.

Upravo je u tom dresu krenuo da vraća samopouzdanje, koje je bilo žestoko poljuljano kada je u dresu Partizana prestao da dobija priliku.

„Sve se okrenulo kada je došao Andrea Trinkijeri. Napravio je svoju trenersku odluku, nisam dobio ni minut da pokažem šta znam. Da sam odigrao bar nešto malo, pa da mi je rekao da ne zaslužujem da igram... Pošteno bi bilo i išao bih dalje. A ovako me malo pogodilo. Ali dobro, nisam ni prvi ni poslednji kome se to desilo. Nisam mu se svideo kao igrač i to je neko najprostije objašnjenje što nije više računao na mene“.

Nisu to bili laki trenuci za mladog košarkaša, koji je tek trebalo da pokaže šta zna.

„Pored svega, stvarno se trudim da iz Partizana pamtim samo ono najbolje. Bilo je lepo sa Čankom kad je došao, osvojili smo kup, doneli trofej klubu posle mnogo vremena. To su neki trenuci koje ću zauvek pamtiti“.

MN Press

Uvek će biti zahvalan na prilici koju je dobio u crno-belom dresu, jer se dobro seća u kakvoj situaciji je tada bio.

„Iako sam pre toga igrao za Zvezdu, odlučio sam da pređem u Partizan jer sam smatrao da je to najbolji potez u tom trenutku za mene. Naravno sa igračke strane. Želeli su me posle dve teške povrede i mnogo mi je značilo što je neko verovao u mene. Tako sam i doneo odluku da dođem... Iako u Srbiji nije lako kada prelaziš iz tabora jednog večitog rivala u drugi“.

Kada prevrti film na period koji je proveo u Crvenoj zvezdi, osmeh mu izazove sećanje na juniorske uspehe.

„To su možda bili najlepši dani, kada nisam razmišljao ni o čemu, nego samo o košarci. Nije bilo glupih povreda... Osvojili smo Evroligu, radio sam sa Klipom, koji mi je mnogo pomogao u karijeri. I danas se povremeno čujemo. Tada smo bili opterećeni samo košarkom i školom. Nismo bili svesni koliko je lep i bezbrižan period. Kasnije je svako izabrao neki drugačiji put, razišli smo se na različite strane, ali u kontaktu smo“.

(MN Press)

Aranitović je tokom tog perioda bio najbolji igrač tima... Ne samo da je rušio domaće rivale, nego je i slavnom madridskom Realu pokazao više puta šta zna. Sve je ukazivalo na to da ga čekaju velike stvari u budućnosti.

„Debitovao sam za prvi tim u KLS. To je sezona 2014-2015, jedna od najuspešnijih u istoriji. Ekipa sa Markusom Vilijamsom, Bobijem Marjanovićem, Čarlsom Dženkinsom... Imao sam 17 godina kada mi je Dejan Radonjić dao priliku, prelep osećaj stvarno. Prvi seniorski minuti koje ću pamtiti. Nastavak puta je trebalo da bude drugačiji... Potpisao sam profesionalni ugovor sa Zvezdom, sve je išlo svojim tokom dok se nisu desile te povrede. Znaju svi u kojom meri su one odredile moj dalji put“.

Tokom sezone 2015-2016 igrao je na pozajmici u Megi. Kada je napunio 18 godina, vezao se sa Zvezdom četvorogodišnjim ugovorom... Nije prošlo mnogo, desio se trenutak koji je njegove planove za budućnost značajno promenio.

„Tokom juniorskih dana su me gledali kao velikog prospekta, koji će imati karijeru „vau“. A onda se dogode povrede, poremete me skroz i moram da krenem sve iz početka... Verovatno bi sve bilo lakše da nisam bio toliki talenat kao junior. Da se nije toliko pričalo o meni... Ali, ne mogu da vratim vreme. Tako se desilo, teško jeste bilo, ali morao sam da stisnem zube“.

Kada je prvi put pokidao prednji ukršteni ligament kolena, nije ni znao šta ga je snašlo.

„Nisam imao pojma šta tačno to znači, niti sam mislio da može meni tako nešto da se desi. Kad su mi rekli šta je, znao sam da su to već imali Gagi Milosavljević, Vesterman, Bertans... Setio sam se njih i shvatio da je strašna povreda u pitanju, jedna od najgorih u sportu. Kad su mi saopštili, osećao sam se katastrofa“.

MN Press

U februaru se dogodila prva povreda, u decembru iste godine druga...

„Tek ta druga je bila za mene pakao. Prvi put je sve novo, pa se polako oporavljaš, ideš napred. A kad se ponovila. Onda sam se pitao zašto se baš meni ovo dešava i čime sam zaslužio. Međutim, skupio sam snage. Morao sam da izdržim ukoliko želim ponovo da igram košarku. Porodica i prijatelji su bili uz mene, mnogo mi je to pomoglo da se vratim. Nijednog trenutka nisam pomišljao da odustanem. To bi bilo glupo razmišljanje. Glava je za oporavak glavni faktor... Sve ostalo ćeš lakše pregurati, ali moraš u mislima da veruješ. Tokom prvog oporavka ja sam menjao više trenera i fizioterapeuta, pa se malo iskomplikovalo. Kasnije sam sve vreme radio sa Nemanjom Raševićem iz Fizio sistema i kondicionim trenerom Milanom Veselinovićem, što se pokazalo kao uspešno. I sada tokom leta sa njima radim“.

Kako je izgledao period oporavka, a onda i povratka na teren, samo on zna. Rečima je teško opisati...

„Na početku sam imao strahove, naravno. Pazio sam, bio oprezan... I danas na teren ne izlazim dok ne uradim određene vežbe. Stekao sam novo iskustvo i znam kako da brinem o kolenu. Najgore je prošlo... Ne vraćam film na te scene, zaboravio sam kako je izgledalo. Nadam se da su ispred mene samo lepe stvari“.

MN Press

Trebalo je ta sezona da bude upamćena po nekim sasvim drugim događajima.

„To je bila najuspešnija sezona Mege, kada je igrala finale ABA lige sa Zvezdom, osvojila Kup Radivoja Koraća... Radio sam sa Milojevićem, dobra je ekipa bila: Ivanović, Nikolić, Zagorac, Luvavu, Jaramaz... Stvoren tim da se napravi istorijski uspeh. Jedina mrlja je ta moja povreda“.

Posle svega što je prošao, kod njega nema prostora za velike planove i razmišljanja. Mora da ide korak po korak... Naučio je to veoma mlad.

„Srećan sam što me Litvanija preporodila. Prezadovoljan sam sezonom, mislim da sam se u potpunosti vratio. Da je tu ponovo samopouzdanje koje mi je trebalo. Ne razmišljam o budućim stanicama, trenutno sam srećan i uživam što igram. Mislim da sam zaslužio da mi se sreća okrene. Svestan sam da sam na samom početku, da ovo nije nikakav uspeh, samo mi prija što sam u dobrom timu, ligi... Idem sezonu po sezonu. Ništa sad ne može da me zaustavi. Talenat nisam mogao da izgubim, samo moram još jače da radim. Treba biti strpljiv i sve će stići na svoje mesto. Nagrada uvek na kraju dođe“, zaključio je Aleksandar Aranitović.

PIŠE: Miljana ROGAČ