Luda priča usamljenog MVP-a: Rodbina ga ne posećuje, zemljaci zovu samo za pare

Štampani mediji u Francuskoj, oni najtiražniji, retko posvećuju stupce košarci, osim u vreme velikih događaja, poput evropskih i svetskih šampionata, ili Olimpijskih igara. Pa ipak, Le Mond, najtiražniji dnevnik, odlučio je da napravi izuzetak i na svojim stranama plasira priču o Tajrenu Džonsonu, izuzev u mestašcu Bloa, u Francuskoj gotovo nepoznatom krilnom centru iz SAD. Razlog je posvećenost najboljeg igrača Pro B lige istoimenom klubu koji se plasirao u elitni ranang tamošnje košarke.

"Za mene je zaista novo da slavim pobedu. Dvaput sam bio MVP sezone, ali nisam se dičio trofejom jer me je bilo sramota, pošto se nismo plasirali u Pro A", rekao je Džonson koji je Pro B ligu sa Bloa osvojio i 2018. godine.

Međutim, tada klub nije dobio prvoligašku licencu zbog uslova. Sada je situacija potpuno drugačija, pa ceo Bloa slavi, posebno predsednik kluba Pol Senjol. Ali, on ni u danima slavlja ne zaboravlja da pomene da je Džonson najzaslužniji za uspeh.

"Ne znam nijednog Amerikanca koji je igrao pet godina u jednom klubu Pro B divizije. Kada je bio odsutan mesecima zbog povrede kolena, bili smo zaista loši, mučili se. On je čovek koji je bitan za nas. Veoma je simpatičan. Ne znam da li će se vratiti sledeće sezone, ali moja želja je da ostane", rekao je Senjol iskazujući ogromno poštovanje prema Džonsonu koji je na košarkaški put do francuske elite kreno iz rodnog Večerija, gradića u Luizijani na obali Misisipija.

Kako sam kaže, odrastao je bez oca, veterana iz Vijetnama, s kojim se zbližio tek kada je odrtastao, dok je njega i još osmoro braće i sestara majka sama odgajala.

"Bila je domaćica. Sada u suštini živi od savezne pomoći. Večeri je jedno od najsiromašnijih mesta u SAD. Imao je tri plantaže robova. Meštani su danas zadržali robovski mentalitet, prenet iz prethodnih generacija. Ostaju tu i prihvataju svoju sudbinu, siromaštvo, nasilje... Tamo je džungla, čoveče. Pucnjave u obračunima su uobičajena pojava", sa tugom u glasu kaže Džonson, koji nije samo talentovan za košarku.

U slobodno vreme radi kao grafički dizajner i kreator bitova za hip-hop umetnike koji ga traže preko njegovog sajta. Takođe je strastveni jutjuber. Njegov kanal prepun je video zapisa na kojima može da se vidi svakodnevni život košarkaša u inostranstvu.

"U mojoj zajednici su iznenađeni što ovde (u Francuskoj) šetam bezbedno, komuniciram ajfonom na mestima koje ne poznajem".

Na jednom od snimaka Tajren snima sebe u šetnji Parizom, odlazi u restoran u kojem se poslužuju pohovana piletina i vafli koji ga podsećaju na ukuse njegove Luizijane. Te snimke pušta mladim Afroamerikancima sa ograničenim horizontima.

"Uvek sam bio talentovan. Nikada nisam sumnjao u sebe jer sam vrlo rano počeo da zarađujem. Sa 11 godina, košenjem travnjaka, čišćenjem do 15 automobila dnevno, po 20 dolara, mogao sam da zaradim do 2.000 dolara mesečno."

Dodaje da mu je supruga Jaja (poreklom iz Belgije i Togoa), koju je upoznao tokom igranja u belgijskom Alstu najveći oslonac.

"Sa njom on pronalazi ravnotežu i stabilnost", dodaje Senjol, dok Tajren otkriva nešto drugo:

"Kada živite u drugoj zemlji, shvatite kome je stalo do vas. U mom slučaju, za 12 godina profesionalne karijere u inostranstvu, niko iz moje porodice nije došao da me vidi, iako sam ponudio da platim put. Samo se prijatelj potrudio, a i on je bio diler..."

Priznaje da se plaši letnjeg povratka u SAD.

"Kupio sam kuću u Hjustonu, jer čim stignem u Luizijanu, ljudi dolaze i traže mi novac. Stalno. Naravno, ponudio sam školske uniforme, kompletnu opremu za lokalni fudbalski tim, ali sada se skoro plašim da odgovorim kada me neko pozove. Poslednji put mi je bivši drug iz srednje škole, posle nekoliko sekundi razgovora, tražio 600 dolara za kupovinu avionske karte. Stalno mi kod kuće traže da dam. Na drugim mestima me pitaju da ih naučim."

Pošto su mu 33. godine, Tajren razmišlja i o tome šta posle igračke karijere? U letnjoj pauzi obilazi kampove za američke tinejdžere. Na jutjub kanalu detaljno analizira igre NBA zvezda.

"To je investicija. Ovim poslom želim da dokažem da ću jednog dana moći da postanem trener."

U međuvremenu, trener Bloa Mikael Hej namerava da mu da novu ulogu

"Ako ostane, imaće ulogu učitelja na terenu i van njega za igrače koji dolaze u klub, jer odlično poznaje naše okruženje. Ali imaće manje vremena za igru", kaže Hej.