Mentalna snaga Arijana Lakića: Verovao sam i kada nisam mogao da ustanem iz kreveta

Kako si proveo leto?
„Za sada je savršeno. Bitno mi je bilo da se odmorim posle sezone koja je bila uspešna. Potreban je bio i mentalni i fizički odmor. Sada sam krenuo da treniram i generalno se super osećam.“

Pomenuo si uspešnu sezonu, tvoju prvu u Partizanu. Ta titula u KLS-u došla je nekako kao šlag na tortu. Kako je to tebi izgledalo?
„Bilo je zahtevno, posebno taj KLS koji dolazi posle osvojene ABA lige, a onda KLS igra totalno druga ekipa. Imamo i četiri juniora i stvarno nije bilo lako – nije samo ‘dođi i igraj’ protiv FMP-a i Spartaka i na kraju osvoji. Jeste bilo možda šokantno, ali ja sam verovao. Bilo je lepo. Neću da kažem da smo igrali opušteno, ali smo igrali sa uverenjem da možemo da pobedimo. Neverovatno iskustvo. Osvajamo uprkos umoru, potpunom pražnjenju, ali sada kada razmišljam – bili smo spremni. Možda mi je to i najdraži trofej u karijeri jer znam kroz šta smo sve prošli.“

Kako je čitava sezona izgledala iz tvog ugla?
„Imao sam već iskustvo sa dve utakmice nedeljno, to mi nije bio toliki problem. Putovanja, stalno negde ići, stalno avionom – to je bio proces navikavanja. Aerodrom, let, hotel... Stvarno je zamorno. Nekada mi se dešavalo da ne znam ni u kom sam gradu. Čak i pre sezone sam pričao sa ljudima u klubu kako bih saznao šta me sve očekuje i pokušao sam da se spremim što je više moguće na sve zahteve. Stvarno su mi i pomogli. Zahtevno je bilo, ali nije mi žao jer sam radio da dođem do ovoga.“

Da li imaš neki momenat u sezoni koji ti je posebno ostao upečatljiv kada je Evroliga u pitanju?
„Moj debi u Evroligi – to mi je bio cilj, da nekada debitujem. Čekao sam to i dočekao. Protiv Asvela u gostima, i na to dobijemo 30 razlike. Posle toga Milano, i sve smo pobedili. Bilo je i posle toga dobrih utakmica, ali te dve bih izdvojio.“

Kada gledaš kroz šta si sve prošao kao klinac tokom košarkaške karijere, koja je ostala obeležena i velikom pauzom zbog problema sa leđima, da li si sve ovo očekivao?
„Da, verovao sam u sve ovo. Verovao sam i sa pet, i sa 15, i sa 20 godina. Uvek sam verovao i hvala Bogu – dočekao sam. Baš je bilo naporno. Uvek sam sebi govorio da znam da mogu da igram. Nisam bio umišljen, nego sam osećao da se kroz jak rad može stići ovde. Nije to bilo tek tako. Verovao sam u proces, da moram da se ubijam od treninga i trudio sam se najviše što mogu. Trebalo mi je vremena da shvatim šta je taj nivo, ali evo me na tom nivou.“

Koja ti je prva košarkaška uspomena?
„Znam da smo moj brat i ja stalno igrali košarku, a šah nam je bio koš. Morali smo nešto da izmislimo jer nismo imali pravi koš. Crtali smo na zidu dve linije. To mi je prva uspomena, a prva utakmica... Mislim da mi je NBA bio omiljeni. Baš volim Boston Seltikse i Rej Alen mi je bio omiljeni igrač.“

NISAM HTEO U ZVEZDU

© MN Press

Bio si deo dominantne juniorske generacije Crvene zvezde. Kako ti je to izgledalo?
„Ja sam došao iz Save, kluba u kojem sam proveo 11 godina. Nekako sam se tamo osećao lepo, bilo mi je kao druga kuća. Na kraju sam morao da napravim korak napred, bio je taj poziv od Zvezde. Prvo nisam ni hteo da idem, nisam želeo da napustim Savu, ali roditelji su mi rekli da idem da probam. Otišao sam i osetio da je to potpuno drugi nivo. Dve godine sam bio tamo, stvarno smo bili odlična generacija. Osvojio sam dve juniorske lige, plus juniorsku Evroligu. Za klince, bukvalno za decu, to je bilo sjajno iskustvo. Onda sam bio i deo U18 reprezentacije kada smo osvojili zlato. Ta titula mi je baš draga – ipak je reprezentacija nešto najviše u karijeri sportiste.“

Da li se sećaš kako je izgledala ta proba u Crvenoj zvezdi? Je l’ kao klinac osećaš pritisak?
„Nisam osećao pritisak jer nisam ni hteo da dođem, ha-ha-ha. Nisam hteo da menjam klub, nego sam samo došao i odradio. Ipak, shvatio sam da mi prija da imam takve treninge, da vidim napredak. Definitivno sam napredovao u Zvezdi.“

Ceo taj period se vezuje i za probleme sa leđima zbog kojih si dugo pauzirao. Kada se to konkretno desilo?
„Još tokom Evropskog prvenstva za juniore sam prvi put osetio bol u leđima. Ipak, adrenalin, sa 18 godina – samo ideš dalje. Još je to bilo tokom četvrtfinala, polufinala i finala – igrao bih i bez glave, a ne sa bolom u leđima. Međutim, kada sam krenuo pripreme sa FMP Železnikom, posle par treninga nisam mogao da ustanem iz kreveta od bolova. Pokušao sam da treniram, ali jednostavno nije moglo.“

„Krenuo sam onda na preglede, ne znam ni ja na koliko sam bio. Svako je imao neku drugu dijagnozu. Na kraju sam tek saznao da je bio prelom pršljena. Nosio sam pojaseve, midere, svakakve gluposti. Na kraju su mi rekli da ću kroz vežbe moći da se vratim. Od tada pa do danas, ja svaki dan radim te vežbe za leđa. Nikada ne preskačem, ali tih 15 meseci je moralo da prođe da bi se sve to otkrilo.“

NISAM MENTALNO PAO

© Starsport

Kako je bilo teško mentalno prevazići sve to?
„Verovao sam da ću se oporaviti. Samo sam čekao da mi neko kaže šta treba da radim i to je to. Znao sam da ću raditi šta mi se kaže i da ću se vratiti. Kada su mi rekli vremenski koliko je potrebno, samo sam rekao – dobro, idem da radim. Nisam žalio, nisam bio mentalno pao, hvala Bogu. Bilo je, naravno, teško jer je to bio prelaz iz juniora u seniore i tada sam nestao. Kasnije sam u Osijeku pokazao da sam zdrav i da mogu.“

Ko je uspeo da prepozna šta je konkretno bio problem?
„U Nemačkoj su na kraju shvatili. Bilo je tu svega – neki su govorili da je potrebna operacija, neki da mi nije ništa, ma svega i svačega. Kada sam došao u Nemačku sa miderima na sebi, nisu mogli da veruju. Uradili su mi odmah skener, a u to vreme sam radio skenere kao dobar dan. Preporučili su mi da skinem midere, a što je najgore – sa njima sam i spavao. Kada sam ih skinuo, krenuo sam sa vežbama. Došao sam u fizio-tim i radili smo korak po korak, i kako je vreme prolazilo, bol je nestajao. Samo je bilo pitanje vremena. Od avgusta 2018. do novembra 2019. nisam trenirao košarku – apsolutno ništa. Onda sam mesec dana trenirao i sećam se da sam 1. decembra došao u Osijek. Hvala Bogu što je taj Osijek verovao u mene, u klinca koji nije trenirao toliko dugo – realno, to je bio rizik.“

ZADAR IDEALAN IZBOR

© MN Press

Usledile su epizode u Čačku, Sparsima iz Sarajeva, ali potpuni procvat si doživeo u Zadru kod trenera Danijela Jusupa.
„On je bio u Širokom, a ja u Sarajevu. Igrali smo jedni protiv drugih i verovatno sam mu se tada svideo. Kada je potpisao za Zadar, dobio sam poziv i prihvatio ga. Nekako sam osetio da je Zadar dobra situacija. Klub sa istorijom, navijačima, željom za pobedama. Baš sam hteo da odem tamo. Dogodilo se baš kako sam zamislio.“

Trener Jusup je otvoreno rekao za Mozzart Sport da je plakao kada si ti napustio Zadar i otišao u Partizan.
„Verovao je u mene, radilo se žestoko. Ne znam ni da li bi svako izdržao sve to što sam pominjao. On i ja smo svaki dan radili zajedno – to nije često. Želeo je da napredujem, a plus su došle i titule. Bez njega ne bih mogao sve ovo, svaki dan mi je posvetio i evo – ovo je rezultat. Bile su to odlične dve godine, ne bih ništa menjao. Sećam se prve godine, budžet je pao tri puta, a mi smo baš iznenadili. Došli smo tu nas nekoliko, pola nas se ni ne zna, a onda smo protiv Studentskog centra slavili 30 razlike i shvatili da smo dobri. Nekoliko utakmica kasnije u Pioniru pobedili Zvezdu – tada smo znali da možemo svakoga da pobedimo.“

Po kom principu si birao klubove u karijeri?
„Gde mogu da napredujem – to je bio fokus. Da vidim da mogu da napravim nešto što se možda i ne očekuje. Od Sparsa, pa sada do Partizana. Mislim da nikada nisam napredovao kao ovih dana u Partizanu. Kroz rad sve ide. Verujem uvek u rad i gledam sve kroz rad. Finansije me nikada nisu toliko interesovale, nisu mi bile u prvom planu. Ono što sam uradio tokom karijere, uvek sam gledao gde bih bio srećan i gde ću napredovati.“

ODMAH PRIHVATIO PONUDU PARTIZAN MOZZART BETA

© Starsport

Kako je došlo do kontakta sa Partizanom?
„Čim se završila sezona u Zadru, pričao sam sa Partizanom i dobio ponudu. Mislim da sam istog sekunda prihvatio. Bukvalno sam momentalno pristao. Iskreno, nisam ni shvatio da sam potpisao za Partizan. Nekako sam uvek mislio – ma stići će nešto tako, biće Evroliga, i stvarno sam verovao. I kada je došlo, rekao sam sebi – dobro, to je to, znao sam. Međutim, kada sam malo stao i razmislio, rekao sam – vau, čoveče. Tada, kada sam shvatio da sam zapravo postao igrač Partizana, krenuo sam još jače da radim, odmah kod Ace Matovića. Ubijali smo se od treninga samo da dođem spreman na pripreme. On mi je najviše pomogao. Sa njim sam video šta je Partizan.“

Bio si deo potpuno novog crno-belog tima...
„Nisam znao nikoga. Nisam ni Vanju znao. Tu i tamo samo Marija Nakića, nikoga više. Nekako mislim da je Željko tražio igrače da budu složni, i baš ih je našao. Stvarno smo stvorili hemiju u svlačionici, što možda i nije realno i očekivano da se odmah stvori. Svi žele da rade, ali isto tako svi žele i da se zezaju. Imali smo taj balans žestokog rada i dobrog druženja. Da se ne ubijamo u pojam, već da imamo i to opuštanje. Na kraju mislim da je rezultat došao baš iz toga. Stvarno mi je drago što sam deo svega ovoga i nadam se još boljoj sezoni koja sledi.“

Propitujemo ga malo i o saigračima – ko se istakao?
„Karlik – stvarno se vidi koliko zna košarku. Njegove promene ritma su skoro savršene, stvarno stvara prednost. Sterling je radnik, on posle svakog treninga ostaje da radi, a onda to još više i vas motiviše. Moram da pomenem i Brendona koji je bio baš dobar van terena. Baš je bio super i pomagao svima. Meni je baš prijala ekipa i drago mi je što delim svlačionicu sa njima.“

Stiže sada nekoliko novih imena, kao što su Džabari Parker, Dilan Osetkovski, Šejk Milton...
„Baš sam pričao sa trenerom i rekao mi je da oni baš žele da dođu ovde, žele da budu deo tima. Sada mi je još više drago što dolaze jer su gladni, a to je preduslov. Kada osetim da to imamo u ekipi, ja još više želim sve. Želim da mi kao ekipa još više napredujemo“, završava razgovor Lakić za naš portal.