Misli velikog Saše Đorđevića: Titula se ne osvaja s 12 dobrih momaka, mora neko da bude težak

Kao igrač – obeležio je jednu epohu. Kao trener možda nije imao toliko uspeha, ali je imao ogromnu ulogu u vraćanju srpske košarke na pobednička postolja. Kao čovek – autoritet koji mora da se poštuje. I apsolutno savršen sagovornik za priču o modernoj košarci. Pa smo u “X&O chat podkastu“ kod Edina Avdića mogli da se naslušamo zanimljivih opservacija Aleksandra Đorđevića, jednog od najblistavijih košarkaških umova Srbije.

I odmah na filozofske teme, odnosno na najbolji savet koji je primio. Od Alehandra ’Aita’ Garsije Renesesa, čuvenog španskog stratega.

“Aito je bio gospodin čovek, nikad urlanje, nikad vređanje. I stalno mi je govorio: ’menos es mas’. Manje je više. Na jednoj utakmici ubacim 12 ili 13 poena, vrati me na klupu, pitam pomoćnog trenera: ’Ja mogu više, mogu 30, samo me pustite’. I onda mi Aito objašnjava: ’Naš cilj kao Barselone nije da pobeđujemo ovu utakmicu, nego da osvajamo titule, a titule se osvajaju na kraju, u plej-ofu, protiv najboljih rivala. I ako si tad navikao da daješ 30 poena, taj protivnik će napraviti da ti daš 16 ili 18. I ako nisu naši igrači spremni da preuzmu te poene na sebe, mi smo u problemu’. Posle igramo finale Kupa Koraća 1999, izgubili smo od Estudijantesa 15 ili 16 u Madridu, revanš u Barseloni, poluvreme traljavo. U tom trenutku Aito ulazi u svlačionicu pravo na mene: ’E, Saša, sad nam treba tvoj individualni kvalitet’. Ja kažem: ’Bienvenido’. Izađemo i pobedimo. Baš zbog toga mi je jako drag taj pehar, jer je potvrdio tu teoriju“.

Ne jedini put.

“S reprezentacijom igramo Evropsko prvenstvo 1997, povređeni Savić, Danilović, ja preuzimam dosta na sebe. Zoran Moka Slavnić gleda sa strane. Posle priđe: ’Mali, mogu da ti kažem nešto. Manje za tebe, više za ekipu’. A, on je bio moj igrački uzor. Kićanović, Moka Slavnić, Ajzea Tomas kad se negde pojavi. To je njegova glava, on razmišlja samo o osvajanju. Za to ti treba ekipa, treba ti tim. U toj generaciji svako je od njih mogao da dominira, da ubaci 20 poena. Ali kada dođu u reprezetaciju ne uzimaju jedan drugom poene. Kada jedan daje 20, ja čekam svoj red. U tim šampionskim grupama vrhunski igrači su znali da naprave to manje je više... Te 1997. sam na kraju bio MVP, uzeli smo zlatnu medalju. To me je sve nadogradilo. To shvatanje značaja saigrača. Bio sam opsednut time da saigrača činim boljim, da se svi osećaju važnim. Da prepoznam trenutak kada mogu nekoga da dignem“.

Umeli su i drugi njega. Recimo, prva sezona u Olimpiji Milano krenula je vrlo loše.

“Falio mi je Beograd, udario sam u zid. I falio mi je saigrač da mi pokaže ljubav, da pruži ruku kad je teško. Na nekom treningu, pogodim tri trojke zaredom, i Rikardo Pitis prilazi, grli me, ljubi: ’Tako te hoćemo’. Nisam posle spuštao ispod 30. Ali sam im rekao: ’Meni ovo treba, ja sam ovo izgubio od vas’. Kad sam bio mlad ja sam iskreno tražio tu podršku. U Milanu sam osećao da samo čekaju da odem, da se zameni stranac, doći će drugi, klasika. Kad sam im to rekao, Antonela Riva, dan-danas jedan od mojih najboljih prijatelja, najbolji strelac Italije, kaže: ’Da, ali mi smo mislili da si ti jak, da si šampion. Vi ste nas pobedili, osvojili Evroligu’. Kažem: ’Da, ali i ja sam čovek’. I onda svi shvate. To sada pokušavam da prenesem na igrače“.

Te sezone Đorđević je ubacivao u proseku 21 poen po meču. Naredne već 27. A ni to mu nije prvi put kada mu je falila podrška saigrača. Ni poslednji.

“Duda Ivković trener reprezentacije, treniramo u Grčkoj, Paspalj je u tom trenutku tamo razvaljivao, daje po 35. Ja šutiram, nisam se mrdao iz kornera. Korner je najteži šut. Nemaš repere, menjaju se dvorane, menjaju se svetla, nemaš tablu iza. Kada to upecaš sve je drugačije. I u tom trenutku mi Paljo kaže nešto: ’Kako ti šutiraš’. I meni je to ostalo u glavi i dalo samopouzdanje... Posle u Barseloni, dam pet ili šest poena, napravio jedan pametan faul, dolazi Ćavi: ’Vamos campeon’. On mi je dao takav gas i kredibilitet. Kad ti saigrač kaže majstore, to je najveći kompliment“.

Šta je sve posle ulazilo, to svi znamo. I protiv Huventuda i protiv Hrvatske, pa i na oproštajima, svom, pa onom Rafe Đofrese.

“Na mom oproštaju Nenad Čanak mi prilazi i kaže: ’Koji bi, ludak, probao uopšte? Rušiš mit’. Ja tako nisam razmišljao uopšte. Znao sam da će da uđe. I na oproštaju Rafe Đofreze, bili smo cimeri u Barseloni, Lolo Sajnc na klupi. I ja opet ispred njihove klupe i opet ga dam, samo u toku igre. Jedini sam igrač kome je cela publika zviždala. Nebitno, meni drago zbog Rafe. Samo čujem Lola Sajnca: ’Iho puta. Otra ves’. Opet si ga dao, a-ha-ha“.

Naravno, nije to sve slučajno stiglo.

“Prvo, tad si imao dva stranca u ekipi, tri kod Španaca i od njih se sve očekivalo: da voze autobus, naručuju klopu, postižu 30 poena. Ako daš 18 gotovo. U Partizanu to je došlo posle. U prvim godinama zadatak je bio da napraviš pet faulova, da sapleteš dva puta Galisa, završiš utakmicu, a tri puta si dirnuo loptu. Ali nije ni on, to ti je bio zadatak. Tako je i danas. Mlad igrač mora da izgradi taj deo, tu žrtvu. Postoji hijerarhija“.

Za ono posle, trud je presudan.

“Ja sam bio manijak detalja. Cela naša generacija je išla na te letnje kampove, ujutru osnove, tehnike driblinga, stava, gde su prsti, gde pete, gde palac... I na jednom kampu juniora u Puli, taj jedan što drži kliniku, kaže: ’Dribling levo, šutni, dribling desno, šutni’. Ja nešto pogodim, nešto promašim. On se okrene i kaže: ’Ovo je problem malih igrača’. Oni da bi mogli da kontrolišu loptu, jer su tada lopte bile velike, rašire dlan i taj palac ne stoji ispod lopte, zbog toga si promašivao. To je živa istina. I onda sam vraćao palac gde treba i to je mnogo pomoglo. A u šutu postoji toliko detalja, kad si na bacanjima, kad izlaziš iz blokada, kad si iz driblinga, nijedan detalj nije manje važan od drugog. S obzirom da sam ja devica, ja sam perfekcionista. Pokojni profa Karalejić je moju motoriku predavao na fakultetu, zašto nemam višak pokreta. Nisam bio fiziči dominantan, ti detalji tehnike, bio sam brz u glavi... Posle vojske sam bio u Seltiksima na Letnjoj ligi, nisam uspeo da ostanem, ali to je bilo vreme Lerija Birda, Mekhejla, Periša, Brajan Šo se vratio, Di Braun najbrži igrač u SAD, Redži Luis je bio živ. I taj trening sa njima, morao si da ideš preko svojih limita. Sada je taj odnos brzine igranja u SAD i u Evropi mnogo manji“.

Uostalom, mnogo se promenilo.

“Snaga i fizička spremnost sada su neophodni. Nekad je bilo 70/30 za talenat, jer si mogao talentom da nadoknadiš manjak atletike. U ovom trenutku je obrnuto. Fizička snaga je 80 odsto, talenat 20. Sve što ne možeš da rešiš kroz talenat, fizički kvaliteti mogu da nadoknade. Talenat je u svakom slučaju neophodan za vrhunski rezultat, ali atletika nam je oružje da limitiramo protivnika koji je mnogo bolji“.

Tu već zalazimo u trenerski pogled na košarku, no ima vremena. Hajmo još malo o anegdotama iz igračih dana. Recimo, o Zoranu Saviću.

“Jedan od mojih omiljenih cimera, iako nisam mogao da spavam zbog njega. Probudi se u pola četiri, rve se, zagrađuje jastuk. Probudiš se i ti, on radi sklekove, kaže bio je slab trening, nisam se ni umorio. Prvi je na treningu, odmah ti zaždi. Samo sam molio pomoćnog trenera koji prave petorke: ’Stavi me sa Zokijem’. Zašto? Pa, on kad ti napravi leđni blok razvali te. Namerno, da te rokne, da te nagazi, još te opsuje. Takav je bio Iker Iturbe u Realu, molio sam Ćus Matea, tada asistenta, da me gura s njim u petorku. I Kike Andreu, moj veliki prijatelj, ne preterani talenat, ali prljave stvari je strašno radio“.

Bilo je naravno i onih supertalentovanih. Recimo, Pau Gasol i Huan Karlos Navaro su “Saletova deca“. Posebno je njegov odnos sa Navarom zanimljiv.

“Probao sam čak i da pokušavam da odvikavam Navara od pušenja, ali to nije uspelo, a-ha-ha. Pa da drži noge na zemlji. Nemoj nikada da skačeš, naskoči. U moje vreme, nije bilo floutera, igralo se na drugi način. Svi naši treneri su te tako učili. Uvek naskok, noge su morale da budu jake. I pojavljuje se Navaro, krene s onim njegovim bombama. Ja s njim ostajem posle treninga: ’Ne tako, ovako’. On mesec i po dana probao, ali nema šanse, ne daje ga. Krene opet s onim njegovim i daje. Zamisli da sam bio trener, da sam insistirao da ne šutira tu bombu, ja bih upropastio najveću šansu španske košarke. Šta hoću da kažem, originalnost koja se rodi mora da se pusti. Tako isto i za Jokića. Nema potrebe da ga stavljaš u kalupe, da ga limitiraš“.

Kad smo već kod Jokića, sa njim je Đorđević osvojio ono srebro u Rio de Žaneiru...

“Način igre Jokića je apsolutno perfektan za srpski stil igre. Ta nesebičnost, oko njega su svi bolji. Lopta ide, radi na terenu. Ovo što je uradio poslednje tri godine to je nestvarno. Niko to nije mogao da očekuje. To je istorijski“.

Još jednu igračku legendu – ne toliko dobru – Đorđević pominje sasvim drugom prigodom, odgovajući na pitanje zašto je nosio one štitnike za laktove?

“Mene su stalno zezali Zoran Savić i ostali da igraju odbranu za tebe. Nema veze, potpisujem javno, biće zadovoljni: nisam bio baš najbolji odbrameni u igri jedan na jedan, ali kao timski odbrambeni nisam bio loš toliko. I sad iz te timske odbrane, uspevao sam po utakmici bar jednom da iznudim faul u napadu. Ali svaki put sam padao na laktove i to mi je oticalo, pa sam stavio štitnike. Sad, u Realu je i dalje isti ekonom, Oskar, ja dolazim na neku utakmicu pre koju godinu, Rudi Fernandez me gleda, pokazuje nešto. Ja gledam: to je moj štitnik, ostalo ne znam koliko njih, Rudi sad igra sa tim, to mi Oskar kaže. Rudi se smeje“.

Sa Milošem Teodosićem (©Starsport)

Nijedna priča sa Đorđevićem ne može i bez priče o Milošu Teodosiću.

“Imao sam sreću da treniram Teodosića, virtuoza, sigurno jednog od najtalentovanijih igrača koji je prošao ovim prostorom. Pravio je on greške, sećam se da sam 2014. vikao: ’Daj mi ovog dobrog Tea, neću ovog lošeg’. Insistirao sam na odnosu koji sam sa njim izgradio. On je sigurno najbitniji igrač njegove generacije, u reprezentaciji, to je i Duda Ivković rekao. Ali i on je evoluirao“.

I ovde već polako uplovljavamo u trenerske vode...

“Čvrsto verujem u ljudskost u odnosima, da čovek mora da se otvori prema saradniku. Moraš da me upoznaš i da te upoznam. Onda tako mogu da reagujem u odnosu na svakodnevne situacije. To je velika snaga kolektiva, kad su ti odnosi pravi. A u košarci je grupa ljudi uvek nova, u Zvezdi i Partizanu uvek mnogo novih igrača, to uvek treba stvarati. Ako su ti odnosi iskreni, duboki, prijateljski, bratski, kumovski... Onda kad je teško ja znam da ćeš biti uz mene. Samo, mnogo je to lakše napraviti kad si igrač, nego kad si trener, jer mi nismo deo svlačionice, a baš tu je baza“.

Dobro, bilo je i drugačijih primera. Đorđević dugo nije pričao sa Predragom Danilovićem, a zajedno su osvojili sve. Teodosić je takvu raspravu imao sa kumom Nenadom Krstićem.

“Da, ali na terenu smo konstantno bili okrenuti jedan durgome. Nije bilo šanse da ne sarađujemo. To je bila naša najveća snaga... Titula se ne osvaja sa 12 dobrih momaka. Mora neko da bude ’tough guy’, da bude tèžak, da ti da određene zadatke, da ih ti kao trener rešiš. Samo moraš da te drastične odluke praviš za dobrobit grupe. Ako to radiš zbog lične sujete, da bude ono ’ja sam njemu, a ne on meni’, e to je greška... Igrači sve osete“, završava Đorđević priču u “X&O chat podkastu“ Edina Avdića.