MOZZART ANALIZZA: Agent Smit i šta je danas plejmejker?

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)

Svi smo svedoci da Željko Obradović godinama redefiniše konvencionalna razmišljanja prilikom sklapanja tima. Dugo je u košarci bila uvrežena mudrost da su plejmejker i centar okosnica i temelj svakog rostera koji ima bilo kakve ambicije da pobeđuje.

Interesantna rasprava filozofskog tipa bi se mogla pokrenuti da li je stariji nedostatak pravih razigravača u današnjoj košarci ili drugačija stilistička, pa i ideološka orijentacija igre eliminiše stvaranje pravih plejmejkera. Davno je veliki Duda Ivković govorio da mu je vizija budućnosti košarke ekipa od pet igrača na terenu slične visine unutar koje svi mogu da rade sve i preuzimaju u odbrani. Još nismo došli do tog nivoa defanzivne versatilnosti igrača, ali što se napada tiče, lestvica je pomerena, a najbolji reprezent nove, polivalentne, nepredvidive i međusobno zamenljive škole je Partizan u ovoj eri trenera Obradovića.

Košarka se više po napadačkim ulogama ne vezuje striktno za pozicije koje igrači pokrivaju, već se poslovi koje obavljaju u igri prilagođavaju njihovim veštinama. Tako će možda najbolji razigravač i defakto “plejmejker” biti centar, a mogli smo da vidimo i koliko efikasno može da izgleda Dante Egzum plej kao “centar” na niskom postu protiv fizički i energetski inferiornih takmaca. Krilni centar može da bude strogi roler, a nominalni centar igrač koji drži širinu time što ima dovoljno dobar šut za tri poena. Jedino pravilo je da pravila više nema.

Da li je plejmejker danas igrač koji organizuje igru ili najpouzdaniji prenosilac lopte? U dosta ekipa imamo primere da kec samo prenese loptu i uvede ekipu u kretnju, a da bekovi ili u nekim situacijama čak i krila budu pokretačka kreativna snaga.

Džejlin Smit (©Starsport)

Koliko god da je Partizan uspeo da napravi spoljnu liniju bez pozicija, povreda Alekse Avramovića (u kombinaciji sa neverovatno napornim tempom igranja utakmica) je ipak uticala na to da se stvorila potreba za igračem koji može da pokriva poziciju jedan na nivou Evrolige. Tu u našu priču ulazi “Agent Smit” koji poput imenjaka iz Matriks franšize treba da proganja svakog Nea koji se nađe sa suprotne strane.

Džejlin Smit iza sebe ima zanimljiv razvojni put. Rođeni Teksašanin je u svom Friportu završio i srednju školu, što je bilo dovoljno za Univerzitet Nju Hempšir i Amerika Ist konferenciju koja ne spada baš u krem koledž košarke. Kao i svi igrači bez zvezdanog prefiksa morao je da izgura ceo studentski četvoroletni staž što je u košarkaškom svetu bilo dovoljno za Hajdelberg.

Presudna stanica na razvojnom putu bio je Ludvigzburg Džona Patrika i tu je svojom drugom i to MVP sezonom zaradio pozivnicu za najvišu scenu nemačke košarke, berlinsku Albu. Imao je više ponuda od strane najvećih evropskih klubova, ali je u tom trenutku NBA bio prioritet. Mnogi nisu bili spremni da ga čekaju da testira jedini pravi i iskreni američki san, Alba jeste i na kraju ga je i dočekala. Interesantno je da se na svim nemačkim stanicama zadržao po dve sezone. Italijanska priča je trajala kraće, a sad ćemo da vidimo gde se tu i kako kotira Beograd. Baš je Alba nekako ključna tačka za navijače Partizana jer implicira sposobnost igrača da se prilagodi komplikovanijem i timski orijentisanom sistemu.

Kada pričamo o opštem utisku, Smita najtačnije možemo da podvedemo pod kombo beka. On jeste bliži jedinici nego dvojci jer preuzima na sebe organizatorske delatnosti, ali njegova najveća vrednost se crpi tek onda kada se stavi u različite situacije na terenu. Njegova sposobnost da bude opasan i kao kreator iz pik-end-rola i kao igrač za kojeg se igraju blokade bez lopte, a posebno u spot-ap situacijama u potpunosti se uklapa u filozofiju Partizana. Nije mu na odmet ni da se spusti na post i odatle bude opasnost za protivničku odbranu. Na sve to treba dodati i da je vrlo pouzdan defanzivac koji svojom prototipskom građom i dužinom može da pravi velike probleme igračima koje čuva ali i na pomoći. Čvrst je, pouzdan i konkretan.

Da se razumemo, nije košarkaški Pikaso, niti ovoj ekipi Partizana treba kubizam. Smit je radnik, pouzdani igrač koji može bez puno problema da se uklopi i kao igrač manje uloge, ali i kao važan šraf jer je dovoljno raznovrstan. Neće videti pas koji niko ne vidi u hali, neće oduševiti prosečnog gledaoca željnog NBA hajlajta, ali će svi pravi poštovaoci igre odmah osetiti njegov potencijalni doprinos. Nije zgoreg pomenuti ni da je igrač koji se ne libi da preuzme odgovornost, a ako je suditi prema bombardovanju Bara nema problem ni da pripali top van linije šest, sedamdeset i pet.

Džejlin Smit (©Starsport)

Zašto potenciramo to da je igrač koji može da bude plus i u manjoj i u većoj ulozi? Zato što na toj poziciji ima mnogo igrača čiji je doprinos striktno napadački ili ređe, defanzivni. Pa čak i kada govorimo o određenom napadačkom učinku, on bude striktno vezan za ulogu. Tako imamo plejmejkere koji su svrsishodni samo kada je lopta non stop u njihovim rukama, a svi ostali igrači na terenu služe kao statisti u nemom filmu. Nije redak ni primer šutera kojima je parket lava pa kako god i gde god spuste loptu na parket, ista nestaje u crnoj rupi kakvu ne bi mogao da definiše ni Nil Tajson.

Smit nije taj tip. On može od svega po malo, ali ne u negativnom smislu sveopšte prosečnosti, već je u svojoj raznovrsnosti odličan, jer sve važne elemente izvodi dobro ili čak vrlo dobro za evropske prilike. Uz to daje doprinos i na atletskom planu i još jednog igrača koji u slučaju da preuzme visokog neće biti rešen u roku od ništa, već će barem biti sposoban da pruži otpor dovoljno dugo da ekipa koncepcijski pronađe modus najmanje moguće štete iliti najpovoljnijeg rizika.

Partizanova sezona se lomi u januaru: Protiv najgorih može da bude najteže

Utakmica protiv Mornara je idealno poslužila za privikavanje i da oseti teren, dres i ekipu. Nije u ovom trenutku ekipa iz Bara dovoljno snažan i precizan lakmus, ali je možda baš tako nešto i trebalo Smitu da na tvrdim barskim obručima potroši ćorke. Šutirao je bivši igrač poslednjeg Partizanovog protivnika nemilice u nadi i veri da je baš svaka sledeća ona prava, ali je većina lopti završila van mreže. Ono što može da raduje jeste samopouzdanje i upornost sa kojom je ponavljao pokušaje, ali i nedostatak oklevanja jer na “Mutinu” odbranu kakvom ga je provocirao Mornar, nema nekog pametnijeg rešenja. U okolnostima ujednačenije utakmice, verujemo da bi trener Obradović drugačije reagovao, ali je ovako ispalo dobro za sve strane da se da pozitivan impuls novom igraču i da se oseti dobrodošlo i otključa svoje košgeterske sposobnosti koje su u dresu Virtusa nekako pale u drugi plan.

Pomenuli smo da Smit nije umetnik i to stoji, ali kroz čitavu internacionalnu karijeru beleži respektabilan broj asistencija pa je tako i protiv Mornara zabeležio šest, a da je malo ko primetio. To je zbog toga što su svi njegovi potezi mahom racionalni, svedeni, lišeni bespotrebne atrakcije i klinačkog dokazivanja. Njegov tehnički stil rukovođenja loptom je minimalistički i više se bazira na tajmingu, čitanju i korišćenju tela nego virtuoznim bravurama sa loptom. Finte koje pravi se baziraju na kratkim zastojima, poskocima i blagom ljuljanju lopte poput barke. Varka je u tome da protivnički igrač ostane u konstantnoj nedoumici da li je to ljuljanje priprema za običan dribling zaobilazak, šut ili korak unazad nakon kog opet može da usledi šut ili pak prodor.

Konstantnost u produkciji kao najveći kvalitet Smita se ogleda i unutar šuterskog repertoara. Primera radi, prošle sezone u Albatrosima je šutirao u liniji sa 40% iz svih pozicionih, stilskih i daljinskih varijeteta. Šutevi bez driblinga su ulazili u koš sa 42% uspešnosti, dok su isti takvi pokušaji iz driblinga bili na 39% što zaista nije veliko odstupanje. Da se razumemo, kada je napadačko posluženje na utakmici švedskog tipa, on bira trojku osam i po od deset puta, pa tu i tamo bude i neka salata poludistance, ali retko. Kada se pogleda uzorak čitave sezone Albe, računajući sva takmičenja zvanična u kojima su uzeli učešće, Smit je šutnuo 377 trojki od čega je ubacio 154 što je bilo dovoljno za 40.8% realizacije.

Šut je nešto niže od knjiški idealnog, otprliike u nivou ramena, ali je i te kako sposoban da loptu izbaci brzo i baš ta kratka relacija između driblinga i tačke izbačaja mu omogućava da uhvati protivnika na spavanju i da loptu izbaci bez problema čak i kada je čuvar ispred njega. Već pomenute finte pomažu, ali isto tako i podmukli atleticizam u okviru kojeg on nije klasično eksplozivan, ali poskocima ume da se odvoji daleko od čuvara, a da i dalje ostane u balansu za precizan šut.

Brzina izbačaja se najbolje vidi na sledećem primeru. U kontri koju je povukao Kevin Panter, Smit je ostao u prednosti na desnoj strani i vidi se i na satu koliko je brzo lopta izašla iz njegovih ruku nakon incijalnog kontakta. Loptu prihvata visoko, minimalno je spušta pre ponovnog penjanja i tako onemogućava odbrambenog igrača da dođe u situaciju da zasmeta. Dok defanzivac stigne, lopta ga već preleće i onda taj niži izbačaj, koji osim što je niži ide i blago napred, nema nikakav uticaj na situaciju.

Od svih dalekometnih i retkih srednjemetnih hitaca jedini koji možda možemo da svedemo pod manje racionalnu kategoriju jeste jedini ubačaj za dva poena. Pik je igrao sa Kaboklom koji je u Partizanovom mandatu izuzetno opasan kao pretnja šutem za tri poena. Luković se spustio u duboki drop i tako otvorio i šut za dva Smitu i eventualni pas na Kabokla. Utisak je da je Smita ovde povukla velika želja za dokazivanjem i otvaranjem šuterskog ritma pa je blago isforsirao šut pored defanzivca koji se opasno približavao, ali opet, čak ni ovo nije nešto što možemo da računamo kao grešku, već samo izbor manje dobre opcije. Sa druge strane, pogotku se u zube ne gleda.

Da rezimiramo, Partizan je uspeo da ostane unutar svoje raznovrsnosti a da se ipak i pojača na “deficitarnoj” poziciji. Smit ni u jednom pogledu ne može da pokvari postojeću konstalaciju i to je ono što dobro, a sa druge strane i te kako je sposoban da donese kvalitet više ili barem bolju replikaciju postojećeg u trenucima kada nosioci nisu na nivou ili su jednostavno preumorni. Situacija je takva da su pobede neophodne u oba takmičenja, a da tempo igranja utakmica ne prašta i u skladu sa tim novopostavljeni Agent Smit mora da deluje.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i analitičar.