MOZZART ANALIZZA: Kontrola kroz reket i kako do nje?

Ritam i kontrola. Ritam se definiše mahom kao sled pokreta koji se ponavljaju regularno, simetrija. Kontrola, kažu moć da se usmeri ili utiče na nečije ponašanje ili sled događaja. Moderna košarka ima mnogo različitih aspekata koji je čine heterogenim pojmom sa beskonačnim nizom varijabilnih faktora, ali jednu stvar možemo da izvučemo kao konstantu ili pravilo sa retkim izuzecima. To je oseka igre na unutrašnje igrače, centre kroz reket. Ne kroz rol nužno, ne kroz pop ili kratki rol, jer nadođe tu i tamo plima sličnih situacija, nego kroz igru leđima, zidanje, malterisanje, krečenje. Ima jedan gospodin koji na konto toga (plus svega ostalog) hara najjačom ligom na svetu, ali on je dobio svoj tekst, a mi smo ovde zbog najveće košarkaške svetkovine, dozvolićete regiona, ne samo Srbije.

Ne treba ići daleko u prošlost da bi se prisetili kako je veliki Duško Vujošević godinama gradio trofeje na dominaciji koja je polazila iz reketa, a čiju je napadačku filozofiju u velikoj meri preuzeo i sledeći najtrofejniji trener u regionalnoj košarci, iako iz suprotnog tabora, Dejan Radonjić. Postoji mnogo razloga zašto je danas znatno teže replicirati taj stil u potpunosti, što ne znači da nema prostora da se barem u nekim segmentima igre eksploatiše.

Velika prednost posta u odnosu na igru orijentisanu ka perimetru je realnija mogućnost da kontrolišeš tempo, ritam utakmice i dešavanja na terenu. Za to mora da se obezbedi više preduslova, pre svega unutra, ali ništa manje spolja. Važan faktor unutar takvog pristupa su i bekovi koji moraju da budu na visokom nivou samokontrole i taktičke zrelosti kako bi se odrekli nužnog dela svog protagonizma u korist drugih, tj. da se iz glavnih glumaca prebace u sporedne. Glavna razlika je u tome što post pristup obezbeđuje mirniju krivulju, manje oscilacija, ali i niži maksimum uz viši minimum dok je sa dalekomentnom košarkom sve suprotno. Utakmice su promenjive, krivulja vozi luđe od rolerkostera, maksimum je znatno viši, ali i minimum kada ne ide znatno niži i tu je amplituda široka, da ne kažem: sve je moguće i ništa nije nemoguće. Može, a i ne mora bit.

Crvena zvezda je drugu utakmicu finala prelomila sa dve stvari u četvrtoj četvrtini i obe možemo oslikati u istom napadu. Ako bismo morali da izdvojimo jedan koš kao preloman od svih koje su postigli igrači u crveno-belom taboru, to je onda trojka Treja Tompkinsa. Njegova druga na utakmici, a i prva je bila izuzetno važna, vratila je Zvezdu na plus četiri u trenutku naleta Partizana.

Odluka da se mismečevi prouzrokovani preuzimanjima Partizana gotovo isključivo napadaju “dole” obezbedila je tu toliko željenu a često iluzivnu kontrolu. Džejlin Smit je preuzeo Džoela Bolomboja, a u vidu Miloša Teodosića Zvezda ima taj luksuz da lopta nađe način. Centar Zvezde nije neki mag na postu, ali je potcenjen dodavač i svestan svojih limita, od kojih snaga nije jedan, pa je tako naterao odbranu Partizana da skupi dovoljno da se otvori jedna od opcija u širini. Ovde treba odati priznanje treneru Janisu Sferopulosu na okruživanje Bolomboja šuterima i stavljanje odbrane rivala u pat poziciju. Ukoliko se Smit ostavi da jedan na jedan brani, mala je verovatnoća da uspe, a svaka pomoć sa Teodosića, Nemanje Nedovića, Tompkinsa ili Rokasa Giedraitisa otvara nesmetan šut za tri poena igrača koji to mogu da pogode. Upravo se to dogodilo na dijagonalnom pasu za Tompkinsa koji je uradio ono što radi celog života. Pogodio je važan šut sa velikim samopouzdanjem. Sama akcija je prilično jednostavna, međutim ono što je čini uspešnom je baš ta podela uloga. Teodosić i Nedović otvaraju napad iz “pistol” da bi kasnije do opisanog sleda događaja došli centralnim pikom i ostankom oba igrača na strani pomoći uz Nedovića koji je širio sa sredine.

Kad smo već kod Treja Tompkinsa, treba pomenuti i prvu njegovu trojku koja se dogodila na početku druge četvrtine i kao takva nije bila toliko važna na prvi pogled, ali je na psihološkom planu pokazala karakter i važnost igrača njegovih sposobnosti. Amerikanac nije ni blizu svoje forme iz najboljih dana i dosta se mučio u odbrani, posebno da sačuva Zeka Ledeja koji je dobro ostvarivao prednost, ali nije bio u ritmu da tu prednost i dolazak do dobre pozicije valorizuje pa je to ostalo mahom neprimetno. Elem, Tompkins promašuje konstrukciju iz prvog pokušaja, nikog nema na drugoj stativi da je ugura u gol, ali se lopta nekako odbija u polje gde Nedović sjajnom golmanskim paradom obezbeđuje novi posed do Teodosića i tu se Tompkins unapred već pozicionira za novi pokušaj. Ledej odlazi napred u nadi da će njegovi saigrači pokupiti skok što daje Zvezdinom plejmejkeru situaciju da bez trunke oklevanja prosledi novi pas i sve se završava trojkom.

Kada govorimo o glavnim igračima Zvezde, tu su svakako osim pomenutih Bolomboja i Tompkinsa, najvažniji bili Nemanja Nedović u prvom poluvremenu i energični Jago. Nedović se vratio iz slabije prve utakmice sa stilom i napadački držao ceo tim Zvezde na početku. Interesantno je da su svi njegovi pogoci osim jedne trojke bili iz samog reketa.

Tom prodornošću skupio je odbranu gradskog rivala i omogućio saigračima da prodišu u napadu. Dva puta je postigao poene iz kontre, a čak četiri puta iz omiljene akcije. Princip je prilično prost. Centar pravi blok za Nedovića u visini penala, centralno ili bliže laktu. Bek Zvezde se otvara dijagonalno iz bloka i čita situaciju da li ima ili nema višak. Jednom je pogodio svoju jedinu trojku, a dva puta je poentirao nakon bočnog pika u koji mu je dolazio isti centar koji je incijalno napravio blok bez lopte. Raspored je, inače, kao iz rogova sa dva šutera u kornerima. Posebno je efektna bila saradnja sa Lukom Mitrovićem u narednom primeru. Ulaz u akciju je već opisan, a specifičnost je talački dribling Nedovića na Pi Džej Doužeru koji je inicijalno branio kretnjom za njim, a onda i “Gortat blok” Mitrovića na Alenu Smailagiću koji je ostao u dropu za teško obezbeđenu “laku” završnicu na obruču.

Četvrti koš nije došao direktno iz prijema lopte nakon dijagonalnog izlaska jer je Aleksa Avramović dobro inicijalno odbranio taj pas, ali je Jago brzo ušao u nastavak pasom na Mitrovića, krenuo u blok za Nedovića što je Avramović anticipirao možda i previše dobro i time otvorio zadnja vrata koja Nedović vidi i oštro seče za poene na obruču. Drugo bitno utrčavanje je napravio prilikom auta gde je sa lakta zasekao ispred zalepljenog Kevina Pantera koji je očekivao da ide kroz blokade, a na kraju završio posed faulom uz koš.

Jago je ispunio uobičajeni standard sjajnih poteza i najblaže rečeno diskutabilnih odluka, ali je kroz sve svoje uspone i padove zadržao energiju i odlučnost. To se najbolje videlo kroz pet defanzivnih skokova u drugom poluvremenu od čega su poslednja dva bila posebno simptomatična. Obe lopte su nakon obruča bile daleko od njega, ali je prvu pokupio ispred Ledeja , a drugu ispred Avramovića koji je inicijalno bio u boljoj poziciji. Istini za volju, treba naglasiti da se Ledej nalazio u poziciji iz koje se obično zahteva odbrana kontranapada, pa je moguće da je zbog toga oklevao sa kretanjem ka lopti.

Ne treba biti sportski naučnik pa zaključiti da Partizan teško može do trijumfa sa neraspoloženim Panterom, pa kada se na to doda i Džejms Naneli koji je municiju očigledno ispucao u utakmici pre, situacija postaje gotovo nemoguća. Panter i Naneli su zajedno šutirali dva od sedamnaest iz igre, a ako na to dodamo i Doužera to nas dovodi do 6/27 od tri udarne igle. Doužer je odigrao korektan meč, ali je Partizanu bilo potrebno više od toga. Između njih trojice podeljena je samo jedna trojka Pantera, a šutnuto je 12.

Bruno Kaboklo je u ovom finalu najbolji unutrašnji igrač Partizana što je dobra stvar za ekipu iz ugla većeg truda Brazilca, ali više je ta separacija napravljena potpunim odsustvom produkcije Frenka Kaminskog i Smailagića. Ledej je imao nešto bolju partiju u drugom meču, ali ni blizu standarda na koji je navikao navijače Partizana. Od početka njegovog mandata u Partizanu on je bio velika prednost na poziciji četiri u direktnom mečapu i Zvezda nije imala rešenje za njegovu kombinaciju igre spolja i unutra i treba očekivati potpunu reakciju i povratak u Areni. Najveća nepoznanica za nastavak serije je Kaminski. Navikao je ove sezone da igra od sjaja do očaja i nazad, a njegovi napadački kvaliteti su I te kako potrebni u ovom trenutku. Može se reći da je najprirodniji plejmejker razigravač u ovom rosteru Partizana, ali ga druge stvari, pre svega u odbrani, sprečavaju da ostane duže na terenu. Ne pomaže ni to što manje nego obično pogađa otvorene šuteve. Sve se to može okrenuti u trenutku jer kvalitet nesporno poseduje.

Partizan je imao odličan plan za zaustavljanje Teodosića kao i egzekuciju istog, posebno u prvom poluvremenu. Izvršili su pritisak na lopti, menjali čuvare i bili spremni na proigravanja iz pika sa agresivnijim izlaskom igrača koji su čuvali skrinere. Pokušao je ponovo Sferopulos da “iznenadi” kombinacijom Teodosića i Fredija Gilespija, ali je to osujećeno bez mnogo problema. Ukrao je Smailagić loptu odličnom reakcijom na pokušaj visokog pasa, a na sličan način je i Kaboklo prekinuo pas, samo je drugačiju vrstu pasa pokušao da izvede plejmejker Zvezde.

Najubojitiji igrač Partizana je bio Džejlin Smit. U svakom trenutku opasan u širini, ali i iz driblinga, ušao je u sjajnu šutersku formu i prosto svaka lopta koju uputi ka košu izgleda kao navođena satelitom sa velikim lukom. U plej-ofu šutira za tri poena 17/27, a u seriji sa Zvezdom 5/8. Čak ni ti sjajni procenti ne pokazuju u potpunosti efekat na terenu jer tera rivale da konstantno razmišljaju o njemu, menjaju odbranu i fokus na njega što teoretski otvara mogućnost za saigrače, koji ovoga puta jednostavno nisu mogli da odgovore zadatku. Svaku i najmanju nepažnju odbrane Zvezde je kažnjavao, ponovo započeo poslednji udar Partizana i doveo ekipu na poen zaostatka i da Tompkins nije pogodio odmah uzvratnu, pitanje je šta bi se dalje događalo. Nepažnju Gilespija na bočnom piku i potom Bolomboja na repiku repika kasnije su popravili duplim izlascima, visokim praćenjem daleko od koša i time neutralisali glavnu opasnost po koš u smiraju meča.

Ključ za Partizan u narednom meču: dobra vest je da se serija seli ne samo po pitanju domaćinstva, već i u drugu, u ovom trenutku za Partizan poželjniju halu, Beogradsku Arenu. Igra pred domaćim navijačima mnogo znači ovoj iteraciji rostera Partizana i treba očekivati potpuno drugačiji nastup i energiju. Nema mnogo promena u odnosu na priču od posle prvog meča. Partizanu prvo treba Panter u punom svetlu, a odmah za njim i aktivacija unutrašnje linije. Nije toliko bitno da li će se tu oružje tražiti kroz pop sva tri centra ili unutrašnja razigravanja Kaminskog, ali produkcija ne sme da izostane jer u suprotnom će to morati da nadoknađuju spoljni igrači partijom nivoa Nanelija iz prve utakmice ali od strane barem dvojice. Defanzivno će sigurno doći do reakcije i uspešnijeg branjenja posta jer će celokupna energija i atmosfera na domaćem terenu doprineti da Zvezdi bude znatno teže da ostvari prednost tim putem. Kratko i jasno, potrebna je kombinacija energije i intenziteta koju je ekipa imala pred kraj regularnog dela Evrolige, uz šta verujemo da će se i tehničke i taktičke košarkaške stvari iznivelisati, a pogođeni otvoreni šutevi mogu potpuno da promene percepciju same ekipe, kako unutra, tako i spolja.

Ključ za Zvezdu u narednom meču: produkcija Jaga i Nedovića spolja, produkcija na četvorci Davidovca/Tompkinsa i sprečavanje Partizana da na domaćem terenu otvori napadački protok lakim i brzim poenima. Lako reći, jako teško izvesti u praksi. Može da se dogodi i da šuterski učinak Giedraitisa postane znatno važniji faktor nego što je to bio slučaj u Pioniru. Teodosić će da pronađe način da isporuči svoje, sa više ili manje muke, ali kako će mu i koliko pomoći u prenosu, organizaciji i skorerskom rasterećenju pomenuti Jago i Nedović može da odluči tok serije. Unutrašnja linija Zvezde ne blista, ali radi kvalitetno male stvari i u odsudnim trenucima uspeva da doprinese. Odbrambeno je i dalje imperativ odsecanje od igre i kreacije Pantera što olakšava agresivniju odbranu na Smitu i Naneliju. Dozvola kapitenu Partizana da bude produktivan otvoriće kapiju za ostale spoljne igrače, a Zvezda teško može da ih odbrani 1 na 1 ili iz “close outa” ako do toga dođe.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ