MOZZART ANALIZZA: Švajcarski nož poljske proizvodnje – nije specijalac, ali sve radi

Naslov bezblamno koketira sa "navali narode" narativom, tri za cenu jednog, čudo neviđeno do sada kod nas, ako pozovete u narednih pet minuta taj i taj broj, dobićete i vanglu besplatno.

Da ne pravimo sada mimove sa nabildovanim kučićima ali jasno vam je da je jedan isti čovek i igrač u najboljim godinama sa sjajnom karijerom u evropskim okvirima na najvišem mogućem nivou u jednom trenutku bio za Ređo Emiliju, a u sledećem glavna meta svih evroligaških klubova da bi ga na kraju zgrabio Panatinaikos.

U čemu je tajna?

Zar ne bi ljudi unutar profesije trebalo da procene vrednost igrača u smislu mogućnosti i potencijala i kada to nije toliko očigledno ili se sve u suštini svodi na ono što se odmah vidi i kao takvo pamti, bilo za dobro, bilo za loše? Fascinantno je da je tu karijernu monstruoznu partiju protiv Slovenaca (26 poena, 16 skokova, 10 asistencija) Mateuš Ponitka pružio baš nakon te nešto slabije sezone u Zenitu, što nas opet dovodi do tačke relativiteta vrednosti igrača i koliko je teško porediti košarkaške žanrove.

Igrač A igra u određenoj ligi slabijeg kvaliteta, ofanzivnog karaktera, ali ta liga ima dobru medijsku pokrivenost i određenu reputaciju. Ekipa mu je korektna, ali slobodoumna, bez mnogo mešanja trenera u svoj posao i on kao takav beleži sjajne brojke. Igrač B igra jake, izuzetno teške lige sa paklenim rasporedom putovanja unutar sistema sa još deset vrhunskih igrača bez slobode da on tu sad nešto previše izmišlja i čak i u tim izuzetno limitirajućim okvirima igra ozbiljnu košarku godinama sa manje ili više statističkog bikini uspeha. Kalimero bi imao ovde šta da kaže.

Istina je tamo negde, a naš posao je da predstavimo verziju svoje. Verujemo da je ta istorijska partija bila zaslužena karma za jednog odličnog igrača. Naravno da nije 26, 16, 10 realna priča za često ponavljanje, ali nije ni slučajnost, niti je tako nešto moguće na nivou četvrtfinala Evrobasketa. Da se razumemo, jesu Zmajčeki apsolutno potcenili Poljake, i to se videlo u potpunom nedostatku hitnosti u odbrani na početku, ali su relativno brzo shvatili da kola idu nizbrdo, samo što do tada zahuktalog Ponitku i drugove ne bi više zadržali ni Ameri iz drim tima.

Zato ćemo za početak proći baš kroz nekoliko situacija sa te utakmice. Izuzetno važno je za Poljake bilo da nametnu pravi ritam od početka i da time poremete kvalitetnije i favorizovane Slovence. Da su otvorili iole slabije, Slovenija bi ih prelomila kasnije. Sposobnost Ponitke da kreira iz najrazličitijih situacija je i ovde na delu. Nakon “flare” blokade otvara se u širinu i odmah napada čeonu liniju, čita otvaranje Balcerovskog i baca savršen pas za kucanje. Tobi i Dončić su se odlučili za preuzimanje, Dončić je ostao blago iza, a Tobi jedino što je mogao je da zatvori otvorenu putanju za prodor Ponitke, što i jeste uradio, ali Poljaci to sjajno čitaju.

Dupli pik za Ponitku iz kojeg prvi rola, a drugi skriner se odmotava na tri poena. Slovenija ne preuzima, Dončić je tu, ali opet nedovoljno da stigne na šut za tri poena što je utisak da nisu očekivali da tako odvažno i sigurno Ponitka uradi odmah na početku. Na dobro otvoren meč i asistenciju sada ide i trojka i nastavlja da diže nivo samopouzdanja.

Ponitka nastavlja da kreira i pravi ogromne probleme. Pošto je dobro zapretio na početku i pokazao da je u ritmu da diže šut za tri poena iz driblinga nakon pika, to stavlja u nedoumicu igrače Slovenije koji sada već posvećuju previše pažnje istom. Nisu dobro iskomunicirali da li preuzimaju, iskaču ili brane “flat” što se jasno vidi po reakciji Dončića i Ponitka pokazuje da je sposoban i da baci lepi džepni pas iz pika kroz dva odbrambena igrača. Pomoći u reketu nema i to su laki poeni za Poljsku.

Sad ide deo potencijalno zanimljiv navijačima crno i crveno-belih. Nakon početnih neuspešnih pokušaja da se Ponitka iskontroliše bez preuzimanja, Slovenci se odlučuju da ga Tobi preuzima i brani jedan na jedan. Ovaj duel vrlo lako može da se desi da gledamo mnogo puta ove sezone i ako tako bude, više će se radovati navijači Partizana. Koliko god mu procenti bili prosečni, Poljak je izuzetno nezgodan i kvalitetan napadač. Nije virtuoz koji će sedam puta da slomi nekome kičmu, ali je jak na lopti, ima izuzetno čvrsto telo u kombinaciji sa brzinom i ne libi se kontakta.

Ima idealnu “tweener“ visinu tik ispod dva metra da može da se nosi i sa nižim i sa visokim igračima i kada uhvati zalet kao u donjem primeru ne mogu da ga zaustave ni mnogo bolji i čvršći defanzivci od bivšeg studenta Virdžinije. Na sve to on ima i vrlo solidnu mehaniku šuta i kada je u pravom ritmu taj šut je odličan mamac i ne dozvoljava protivniku da se opusti i ostavi mu šut, a baš to koliko se zbog toga defanzivci privuku Ponitka koristi za glavno jelo, a to je prodor. Jasno vam je da ovde sa centralne pozicije Tobi nije mogao ništa osim da izvadi loptu iz mrežice.

Strašno je oružje obezbedio sebi i timu Željko Obradović potpisom Poljaka. Poenta svih ovih primera je da se čitaoci uvere u njegovu sposobnost da iz najrazličitijih situacija doprinosi ekipi. Slovenija se odlučuje da brani Slotera iskakanjem Tobija što Sloter i Ponitka odmah čitaju. Obratite pažnju na položaj tela Ponitke dok je lopta još uvek u rukama Slotera. Video je situaciju pre nego što se i desila. Blažić ostaje na rolu do trojke, pa napušta igrača, bočni ne izlaze što poljski broj devet kažnjava savršenom parabolom za još jedan lak koš Poljske.

Vraćamo se za kraj Evrobasket sekvence na večiti derbi. Tobi još jednom ostaje na Ponitki, sada već svestan da može lako da ga obiđe i računa da se neće Ponitka tako lako odlučiti na šut za tri u ovakvim trenucima kada se lomi meč, ali pogrešna procena i ide ključna trojka za prelom utakmice.

Na kraju je plasman u četvrtfinale Ponitka zalio sa tripl dablom, mitskim ostvarenjem za Evrobasket prilike, ređim i od punog sastava zemlje košarke na bilo kom velikom takmičenju. Šut iz igre, cena sitnica, kao da su ga crtali čelnici Hjustona i Rio Grande Vajpersa iz zlatnih dana Derila Morija. U skladu sa tom analogijom i bojama danas jedinih legitimnih vlasnika deljene nam himne, pogoci su prikazani rumenilom.

Jasno je da se zadrugarskim delom biografije starijeg brata košarkaša nećemo baviti, ali nekako je nemoguće ne pomenuti da se izbor selektora Miličića ovim trijumfom debelo isplatio.

Verujemo da je glavni Partizanov razlog angažovanja polivalentnost i sposobnost da košarkaški, fizički i mentalno odgovori zahtevima na sve tri spoljne pozicije. Ponitka je pre svega sekundarni plejmejker sa krilne pozicije, takozvani “point forward“ ali sa izuzetno snažnim prodornim sklonostima. Nameće se pitanje da li je on zamena za Dantea Egzuma i prvi odgovor koji pada na pamet jeste da je stvar kompleksna. Ponitka može da odmeni Australijanca u određenim segmentima i zaista deli sa njim ljubav prema tranziciji i snažan prodor, ali nema tu eksplozivnost, a sa druge strane ima bolji šut. Može se reći da je najrealnija procena da je tu da idealno sklizne između onoga što su donosili Egzum i Papapetru. Biće veoma interesantno za praćenje kako će tačno biti korišćen, ali verujemo da je odgovor baš u tome. Njegov primarni učinak će najviše zavisiti od toga kojom brzinom će hvatati Željkove kompleksne napadačke sisteme sa milion sitnih dodataka, ali ako bude na pravi način legao između nosioca može da doprinese već postojećem paklu Partizanovih protivnika za poziciono pokrivanje igrača. Doneće veličinu, brzinu, agresivnost i odlučnost, a pre svega mogućnost da njega, Nanelija, Pantera i ostale slaže na terenu po pozicijama i ulogama kako god odluči da je u tom trenutku najpovoljnije za Partizan.

Sve te mogućnosti za trenera koje donosi u napadu važe i za odbranu. Napredna statistika kaže da je u svim situacijama koje se računaju dozvoljavao manje od poena po posedu igraču za kojeg je bio zadužen. U to spada širok dijapazon situacija od odbrane primarnog igrača sa loptom na piku, jurnjave za igračem koji prolazi kroz blokove, dobija uručenje ili pak na postu. Najbolji je bio u dve ključne kategorije za odbranu preuzimanjem. Kao igrač zadužen sa igrača sa loptom na piku dozvoljavao je 0,76 poena po posedu a na postu tačno 0,8. Agresivan je, uporan, hoće da uprlja ruke i dobro telo maksimalno eksploatiše i u defanzivi.

Mnogo se bolje snalazi kada je sekundarni kreator nego kada mora da se troši na prenosu kao formacijski kec. Realizacija iz pika u Evroligi je bila na slabih 0,54 poena po posedu na šta treba dodati da je ipak porasla za 0,2 poena kada u priču uključimo i dodavanje iz pika. Problem može da predstavlja ili-ili tendencija gde nema mnogo prostora za sredinu. On ili dovodi ekipu do poena ili je na pragu da izgubi loptu. Siguran sam da će u Partizanu biti naučen da mnogo efikasnije bira rešenja jer istini za volju Panatinaikos u prošloj evroligaškoj kampanji nije bio baš ekipa u kojoj je lako igrati efikasno.

Već sada vam je jasan lajtmotiv koji provejava, a to je da novo Partizanovo pojačanje mnogo stvari radi dobro, gotovo ništa loše, a nema sa druge strane ni u jednom segmentu vrhunsku izvedbu. Rečju, on je klasičan “all arounder“ i ekipa koja zna takvog da ga iskoristi može da profitira enormno, dok ekipa kojoj je potreban specijalac sa tačno određenim vrhunskim oružjem i tanjim ostalim elementima nije prava sredina za njega. Partizan definitivno deluje kao dobar fit, ali uvek ostaje ta nepoznanica kako će sve da klikne kada se ekipa okupi.

Mehanika šuta je dobra i deluje da je sposoban za još bolje procente, posebno zbog toga što neuporedivo bolje šutira otvorene od šuteva sa igračem ispred sebe. To, razume se, zvuči logično, ali ima dosta igrača kod kojih je ta razlika u do pet procenata, a kod Ponitke za čak 25 u korist otvorenih. To je idealno za Partizan jer oni kreiraju otvorene šuteve možda i najbolje u celoj Evroligi. Obratite pažnju na situaciju protiv Virtusa. Od trenutka kada je ostvario prvi kontakt sa loptom do trenutka kada lopta izlazi iz ruke prošlo je samo 0,7 sekundi i odbrana Virtusa nije bila ni blizu to da pokrije. Koliko god da su i Egzum i Papapetru, a posebno Australijanac doprineli odličnoj sezoni Partizana, do samog kraja su imali taj neki cim, zastoj, nedostatak samopouzdanja da šutnu na prvi pravi otvoreni pogled, a sav pregledani materijal kaže da to neće biti slučaj sa Ponitkom.

Važno je istaći i da je znatno bolji realizator iz spot ap situacija kada ne koristi dribling u odnosu na šut nakon istog. Šuteve sa driblingom je realizovao sa četvrtinom uspešnosti, dok je iz spot apa gotovo na 40%. Međutim, sve te podatke treba uzeti sa prstohvatom soli, jer Ponitka nije zombi igrač unapred planiranih pozicija i situacija već igrač ritma, utakmice, trenutka koji je sposoban da se izdigne iznad svojih kvaliteta kada to situacija zahteva, a isto tako i da se svede na igrača uloge. Teško je i grešno ukalupiti ga.

Postoji pak jedan aspekt njegove igre u kojem je tradicionalno ubitačan još od prvih dana, a to je tranzicija. Veran polivalentnosti do kraja i u tranziciji je takav da mu je potpuno nebitno iz koje uloge završava, dokle god završava. Gladan je uvek, hoće da trči, da napadne i prikuca sve što mu dođe pod ruku. Navijači Politehnike koji su u sezoni 2011/12 imali priliku da uživaju u partijama tek punoletnog momka mogu o tome da posvedoče.

Kao što smo već pomenuli, on ima neverovatno iskustvo u evropskoj košarci i još u sezoni 2015/16 u Zjelonoj Gori je u Evroligi u tranziciji imao fenomenalnih 1,67 poena po posedu ili narodski uprošćeno od dvanaest takvih napada realizovao je poenima deset. S tim u vezi ide i komparacija različitih situacija u tranziciji iz te sezone i upravo završene sezone Panatinaikosa. Čovek jednostavno ne bira da li je sa desnog ili levog krila, kao primarni igrač sa loptom, pratilac ili prvi kroz sredinu. U svakoj ulozi je podjednako efikasan.

Pomenuli smo već igru iz pika i tu važe pravilnosti koje su već pomenute. Odlično koristi telo, zna da prepozna dobro situacije i realizuje prodorom, ali i da podeli pas. Neće on sada izvesti Radžona Ronda sa pasom kojeg je samo on u hali video, ali može da otvori sve do nekog srednjeg nivoa čitanja situacija.

Protiv Zvezde Mitrović je ostao ispod i otvorio mu kasni split što je iskoristio za silovit prodor do koša i lagano ostavljanje lopte za “dunkera”.

Sposoban je i za dobar “reject” kao na sledećem primeru i opet kao i malopre koristi svoje telo da upije kontakt usput, samo ovoga puta završava sam bez potrebe za asistencijom.

Partizan mu je ovde nakon pika ostavio prostor kakav najviše voli i kada se ovo desi šansa da ne završi sa poenima je minimalna. Igrač sa kojim je zamenio dresove ovog leta je ostao duboko, ali ne na liniji i nema nikakve veze što Ledej preti na pomoći, a nema veze ni da li će se otvoriti neki pas na strani lopte jer ovde Ponitka ide do kraja jedan kroz jedan.

Sa posta uglavnom napada iz mismeč situacija nakon pika i u tome je tehnički osrednji, ali zna da iskoristi telo i da prepozna na vreme pomoć kao ovde protiv Asvela. Džekson Kartrajt ga preuzima na piku i to je signal za daleki post ap koji rešava okretom i akrobatskom realizacijom na obruču.

Rešio je bez mnogo problema i znatno snažnijeg Majka Džejmsa iz druge francuske ekipe. Slična situacija, pik odigran samo da bi se isforsiralo preuzimanje i jasan znak da Ponitka iskoristi visinsku prednost, ali ništa manje snagu.

U prostoru se vrlo dobro orijentiše i usled toga i mogućnost da ovde iskoristi i najmanje otvaranje u smislu ugla da obezbedi čvrsto težište protiv frontalne odbrane za lob pas protiv Bajerna.

Nema trenera koji ne voli švajcarski nož za svaku priliku pa sam tako ubeđen da je ceo stručni štab na slatkim mukama na koje sve načine iskoristiti novu akviziciju, a mogućnosti su neograničene. Bitno je samo da navijači budu svesni da on niti je tu da doprinosi na način isti kao Panter, Ledej ili Naneli niti je zato doveden. Ne može ni da prosto matematički prenese statistiku i učinak Egzuma i Papapetrua, ali može idealno sve postojeće i buduće saigrače da komplementira i da donese agresivnost i odlučnost u kontri kakvu svi u hali priželjkuju.

Nije tu da bude skorer (što ne znači da se neće u određenim mečevima i to otvoriti) već da krpi sve moguće rupe i otežava protivničkim trenerima napadanje i branjenje Partizana.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener