MOZZART ANALIZZA: U teoriji fantazija, a u praksi? Majk Džejms bi rekao...

(Miloš Vujaković, košarkaški trener)

Šta je starije, trener ili rezultat? Možda je podesnije pitanje poverenje ili proces, dokaz ili šansa? Koliko vremena imamo, a koliko je neophodno i imaju li bogati dovoljno novca da kupuju jeftino? Gde točak počinje da se okreće, a u kojoj se tački završava?

Dve su teme rak-rane domaće klupske košarke. Prva je pružanje šanse mladim igračima u našim najvećim (pa i manjim) sistemima uz brigu o zadržavanju rezultata, a druga je status trenera. Pred ovaj derbi se desila promena unutar potonje teme pa ćemo sa istom otvoriti najavu utakmice svih utakmica.

Na ovim prostorima se stalno provlači ta ideja da se nema vremena, da nešto mora sad i odmah, da je katastrofa ako nešto ne bude i tako se vrti isti krug u nedogled. Trener mora da bude figura od značaja koja se za svoj posao stvarno pita, a ne samo do određene tačke. Ne mora da bude premijerligaški menadžer i da učestvuje u pregovorima oko igrača, ali proizvod za koji je odgovoran mora sam i da stvara, ako ne u kancelariji, onda svakako barem na terenu.

Odnos između igrača i trenera je često poput dece i roditelja. Nekada je sve idilično, nekada jedni druge optužuju za sve ono što nisu ostvarili, ali je jedna konstanta. Igrači, nevažno da li se radi o školici košarke ili prekaljenim seniorima, uvek će testirati pravu snagu trenera i da li on zaista ima moć da donosi teške odluke ili to važi samo donekle. Ukoliko osete to specifično nepoverenje i nedostatak potpunih ovlašćenja, kad tad će takav odnos snaga pokušati da okrenu u svoju korist, makar i nesvesni svog delovanja. To je potpuno prirodan proces i star je koliko i postojanje autoriteta. Od petnaest igrača koliko obično bude u jednom košarkaškom klubu, pet ako sluša jer stvarno misli da tako treba, to je super. Dva, tri igrača su neutralna, a njih sedam, osam ako slušaju, slušaju zato što znaju da moraju i da ako budu radili na svoju ruku neće proći dobro.

Teško je pronaći balans u smislu da se stane na jednu ili drugu stranu kada dođe do bilo kakvog neslaganja sila. Gotovo da nema velikog trenera u timskim sportovima a da na početku svog istorijskog višegodišnjeg mandata nije muku mučio i sa rezultatima i sa implementiranjem sistema i pretnjama otkazom. Isto kao što trener mora iskreno da veruje u igrača da bi se ostvarila ta alhemijska kohezija koja donosi velike pobede i trofeje, tako mora i uprava da stane iza svog čoveka koji svake treće večeri ide u težak rov. Mali signali su SOS za ljubav što bi rekla naša poznata pevačica, a isti su dovoljni igračima da osete da li je trener u snazi ili blefu. Kada osete ovo drugo, kraj pokera je došao, samo se čeka ozvaničenje.

Željko Obradović je jedan od najvećih košarkaških trenera u istoriji ove igre. Koliko god bilo teško, zarad argumenta pokušaćemo da ostavimo znanje po strani. Njegova i Partizanova najveća snaga je u toj neprikosnovenosti statusa koji se ne dovodi u pitanje. Kada se gubi i pobeđuje i kada trofej izmakne i kada konačno dospe u šake, niko normalan se neće usuditi da ospori trenera. Ta vrsta snage odjekuje onda kroz sve strukture kluba i postoji unutrašnji mir koji je neophodan da se tim nosi sa svim izazovima na mnogobrojnim frontovima. Dalje, igrači znaju da nema uklapanja u klub bez uklapanja u zamisli trenera. Željkov ili autoput, izbor je na njima i tako mora da bude. Nije slučajno ni Zvezda pravila najbolje rezultate kada je najjače stala iza trenera Dejana Radonjića što im se vratilo stostruko. Nije ni Partizan Duška Vujoševića prvog dana izgledao kao F4 tim, pa je to bila neverovatna era za crno-bele. Poverenje je apsolutna stvar, nema nijansiranja. Ili veruješ, ili ne veruješ.

Trenutak za derbi je gotovo neverovatan. Iz predsezonske potpune euforije i interstelarnih očekivanja došli smo do za nas čuvenih biti ili ne biti u petom kolu lige koja ih ima 34. Nismo ni ušli u novembar. Jeste bitna utakmica, značiće potencijalno mnogo u smislu trenutnog momentuma i razvoja situacije, ali ni blizu koliko se ljudima čini. Koliko god ta injekcija samopouzdanja bila vredna, ljudi opet zaboravljaju da je u ovoj modernoj postavci evropskih košarkaških snaga sezona maraton, a ne sprint. Bitna je jesen kao temeljac, znači i početak zime ali se po proleću poznaju šampioni, a treba dogurati dotle sa zdravim rosterom, a bogami i glavom. Koliko to važi za klubove, toliko važi i za navijače jer je taj pritisak javnosti, posebno kada govorimo o klubovima magnitude Zvezde i Partizana, faktor koji može da poremeti pravu priču pre nego što se zaista dogodi.

PARTIZAN MOZZART BET - CRVENA ZVEZDA

(slobodna igra)

Novopečeni, nažalost baš protiv nas, svetski šampion Gordon Herbert pričao je na trenerskoj klinici o pravilu trojke. Naime, on zajedno sa pomoćnicima, informacije servira isključivo kroz tri poente, ne više, ne manje, pa ćemo u tom stilu najavu da uradimo kroz tri potencijalno ključne tačke za obe ekipe da dođu do pobede. To naravno ne znači da su i jedine, ali u ovom trenutku deluju kao za nijansu bitnije od ostalih, a lepota sporta je baš u tome što niotkuda može da se pojavi „iks faktor“ u vidu Jaga ili Tristana i odvede utakmicu u potpuno drugom smeru.

PARTIZAN

Drugo poluvreme protiv Olimpijakosa je konačno zagrejalo navijače i donelo preko potrebni optimizam i onda je Mega učinila sve što je mogla da crno-bele resetuje na još uvek nedefinisana podešavanja. Nema opravdanja ili pak možda ipak i ima, barem u smislu da je ekipa upravo izašla iz paklenog duplog kola, a spremala se za dupli derbi. Sve znamo, profesionalci, klub, boje, ali to su ljudi od krvi i mesa i nije lako držati pravu koncentraciju u svakom meču, posebno kada još uvek nisi dostigao pravu rutinu u igri i konstantno si u procesu između upoznavanja kroz uvežbavanje i produkcije koja traži svoje. Na sopstvene muke ti se nakači jedan potentan, mlad, gladan, ambiciozan protivnik i kada se preduslovi za savršenu oluju poklope, krene da pada pa ubrzo i da pljušti. Lepota mladosti kada igra je baš ta amplituda od sjaja do očaja i nazad, ambicija neizvajane gline da završi kao umetničko delo.

Koliko god poraz bio neugodan za objavljene ambicije i ABA kalkulacije, za derbi nije nužno loš jer zadaje udarac koji boli, ali i mobiliše redove. Treneri ne vole da gube, ali pravi majstori, kakav je Željko, znaju slabe trenutke da iskoriste i kao argument i kao motivaciju za naredne izazove. Nekad ti treba i takva vrsta negtivne municije da kadar staviš na pravo mesto i da onda iz višeg nivoa skromnosti i ozbiljnosti izgradiš pobednički stav. Jedna svetla tačka iz Hale sportova može da okrene sezonu, a to je osporavani Frenk Kaminski. Ko god je uživao u labudovoj pesmi Boa Rajana zna šta može Frenk Tenk. Nije ni NBA karijera izostala, a trenutno je u fazi privikavanja koja se poklopila sa nešto lošijim početkom sezone i onda nema dovoljno strpljenja. Bilo je pozitivnih pomaka i protiv Olimpijakosa, ali su lične greške stale na put evro afirmaciji, a derbi je najveća scena i ako tu bude razvukao Zvezdinu odbranu, a napao sa posta kada treba uz sada već očekivane sjajne asistencije, Kaminski vrlo brzo od igrača koji se u očima navijača posmatra kao višak može da postane nezamenljiv član.

1. Defanzivni skok

Zanimljivo je da se dosta priča o Partizanovoj odbrani od pikendrola, a brojke pokazuju da je daleko od problematične. Kada govorimo o finišu igrača sa loptom nakon pika, Partizan dozvoljava samo 0,56 poena po posedu što je najmanje u Evroligi uz procenat šuta od 35%. Čak i kada u jednačinu ubacimo situacije kada je došlo i do pasa nakon pika, broj primljenih poena po posedu raste samo do 0,8 što je opet najbolji rezultat u Evroligi. Problemi nastaju kada pričamo o skrineru (igrač koji postavlja blok), jer je realizacija istog 1,41 poen po posedu uz 67% šuta iz igre po čemu je Partizan na 14. mestu u Evroligi.

Ovde su u jednom napadu prvo sjajno odbranili „next“ metodom gde Avramović sa Abrinesa uzima Jokubaitisa, pa Trifunović izlazi na Abrinesa, a Anđušić kupi Brizuelu nakon što promeni stranu. Zli jezici bi rekli da je trebalo samo da ostane u korneru i da preko Abrinesa stave Trifunovića u situaciju da bira otrov, ali eto kontekstualno dobre odbrane Partizana.

Kada Partizan brani sa iskakanjem Kaminskog, teško ostvaruje balans jer on nije dovoljno fizički potentan da to iskakanje izvrši zastrašujuće već se onako samo pojavi, nije pretnja za pas, igrači na strani pomoći ne ostvare bamp ili pokrivanje do povratka Kaminskog dovoljno jasno i onda se otvori prostor. Već pri sledećem piku unutar istog napada dešava se taj problem. Anđušić ostaje između gol crte i izlaska na centaršut što uglavnom rezultira golom za protivnika. Strelac je ovog puta Ernangomez uz namernu ličnu Kaminskog.

Mnogo bi bolje izgledala celokupna odbrana da igrači Partizana uhvate loptu na defanzivnom skoku. Utakmica protiv Barselone tu bode oči, ali bilo je mnogo problema i u prvom poluvremenu protiv Olimpijakosa. U jednom trenutku se trener Obradović okrenuo ka klupi pokazujući „četiri“ kao broj ofanzivnih skokova dozvoljenih u istom posedu. Kontrola skoka će biti ključna u derbiju.

2. Protok lopte

Partizan u eri Obradovića jednak je protoku lopte. Koliko god da su dobri napadači pojedinačno, kao nezaustavljiva mašina izgledaju samo kada su u konstantnom pokretu, kada lopta brzo menja posed i kada prete non stop pomeranjem. Lesor je ostvarivao dubinu, Ledej uz to i širinu, a svi spoljni igrači su stvarali neodbranjiv raspored uz Egzuma koji je sjajno napadao i sa posta. Kaminski sada može i jedno i drugo, ali još nije na dovoljnom nivou sinhronizacije. Drugo poluvreme protiv Olimpijakosa je zaličilo, ali je to još daleko od željenog i potrebnog nivoa. Sa pravim protokom verujemo da bi se i sveopšta energija ekipe promenila.

3. Učinak plejmejkera

Partizan ima nekoliko plejmejkera ili nema nijednog pravog „old school“ razigravača u zavisnosti od toga kako gledate na stvari. Svi pričaju o nedostatku Lesora i to stoji, ali se trenutno u igri Partizana više oseća neigranje Madara i Egzuma jer su oni bili pejsmejkeri furioznog Partizana, svako na svoj način. Madar je davao odsečnost, brzinu, nepredvidivost i energiju, dok je Egzum fizičkim sposobnostima sa pozicije jedan davao konstantan mismeč i inicijalno stvaranje prednosti iz koje je mnogo lakše bilo ostalima da se razigraju. Avramović je u potpuno novoj ulozi i normalno je da oscilira, Jaramaz se tek privikava, a Ponitka je u problemu sa povredama. Doužer je potencijalno onaj „iks faktor“ kao razigravač, ali za takav status mora da se izbori boljom energijom jer kvalitet i osećaj za proigravanja nesumnjivo ima. Važan je Panter isto, ali ako se on bude zamarao više nego što je potrebno organizacijom, patiće njegov skorerski učinak, gde je pogotovo sada neophodniji Partizanu. Anđušić može da pomogne takođe.

CRVENA ZVEZDA

Miloš Teodosić (©Starsport)

Novi trener je startovao pobedom u Železniku, ali izvojevanom teškom mukom. Ne treba naravno stavljati na dušu ništa čoveku koji je došao dan pre utakmice, ali može se reći da je jača energetska reakcija na promenu trenera barem u prvoj utakmici izostala. Razloge treba tražiti pre svega u istim stvarima kao što je slučaj sa Partizanom. Duplo kolo, negativan rezultat, povreda izuzetno važnog Nedovića i kontinuirana letargičnost većeg dela pojačavajućeg korpusa. Misli su sigurno bile već okrenute ka Partizanu, a FMP kao i uvek pod vođstvom Nenada Stefanovića, gladan skalpa. Biće interesantno videti da li će lošija partija od očekivane uz teško izvojevanu pobedu dovoljno dobro otrezniti igrače ili će se bolje pokazati poraz kakav je doživeo Partizan. Nema tu pravih odgovora, deo trenera misli da je bolje otrežnjenje bez rezultatske kazne, drugi pak da mora da se izgubi da bi igračima došle do glave neke stvari, pa će derbi biti zanimljiv za analizu i iz ove perspektive.

Teodosić je organizaciono za sada najkonstantniji igrač Zvezde, iako se muči sa poenima. Razigravanje saigrača je na nivou najboljih dana, ali problem je što u ovom trenutku Zvezdi treba i Teodosić poenter što će Partizan gledati da dodatno spreči, a treba očekivati pritisak konstantni, posebno preko Alekse Avramovića pa će drugi igrači biti prinuđeni da prenose loptu. Hanga pruža za sada očekivanu konstantu, ali učinak novopečenih unutrašnjih igrača nedostaje. Bolomboj je tu za sada iz drugog plana iskočio i ko god bude iskoristio četvrtak za promovisanje u važnog šrafa učiniće sebi veliku uslugu.

---

GRANICE IGRAČA

Partizan: Panter (14,5), Ledej (11,5), Naneli (10,5) Avramović (9,5), Doužer (8,5), Kaminski (8,5), Anđušić (5,5)

Crvena zvezda: Nejpir (14,5), Giedraitis (10,5), Mitrović (8,5), Tobi (7,5) Hanga (6,5), Bolomboj (6,5), Davidovac (5,5), Jago (5,5)

---

Igračima sa loptom crveno-beli dozvoljavaju 0,67 poena po posedu dok sa pasom taj broj skače na 1,03. Skrineri završavaju sa 1,26 poena po posedu uz procenat šuta od 69%. Veći problem je što iako koncipirani kao ekipa koja u velikoj meri zavisi od pika dva dominantna plejmejkera nemaju pravi učinak iz takvog napada. Primera radi, igrači sa loptom poentiraju sa samo 35% uspešnosti šuta za 0,75 poena po posedu što je rezultat vredan donjeg doma Evrolige. Još veči problem je kada se pogleda taj element sa dodatim pasom jer je tada broj poena po posedu 0,84 iliti pretposlednje mesto u Evroligi po efikasnosti ispred Bajerna. Ne treba biti naučnik pa zaključiti da je sve to posledica nedovoljno opasnih skrinera jer su sa 0,94 poena po posedu na petnaestom mestu. Poređenja radi sa večitim rivalom, na istom uzorku od četiri i po poseda po meču, rol i pop igrači Partizana su postizali 1,6 poena što je najbolji skor u najkvalitetnijem evropskom takmičenju.

1. Balans između napadačke i defanzivne petorke

Zvezdini najbolji napadači kada su zajedno na terenu predstavljaju problem u odbrani jer nemaju dovoljno dobru pozicionu veličinu, atletiku i sveopštu orijentaciju ka važnosti tog smera u igri. Zato se kao važno rešenje na mestu libera nametnuo Bolomboj, ali Zvezdi trenutno treba Gober iz najboljih dana ili barem jedan povampireni Roj Hibert kada je žario i palio sa Indijanom. Neće biti lako Sferopulosu da bez doselekcije taj problem reši i videćemo koje će biti njegove ideje. Potrošnja Hange mora da se niveliše jer treba da potraje tokom cele sezone, Lazić se muči sa povredama, pa se tu kao potencijalno rešenje nameće Lazarević koji je umeo prošle sezone da nagovesti učinak, ali sa mučenjem u napadu. Dodatna otežavajuća okolnost je što će Partizan opkoliti Zvezdu šuterima pa će biti gotovo nemoguće da se bilo ko sakrije. Prosto rečeno, svi pojedinačni elementi Zvezdine kombinacije su nesporni, ali njihova komplementarnost mora da krene iz odbrane ili će čitave sezone da zavise od nadpoentiranja protivnika za šta je neophodan viši nivo kohezije. Partizan jeste prošle godine crpeo snagu iz napada, ali je mogao i da se pokrije odličnom atletikom i sjajnom pozcionom veličinom i polivalentnošću igrača. Ova Zvezda nema taj luksuz i moraće dobro da se oznoji da pronađe balansirane petorke.

2. Šabaz Nejpir

Šabaz Nejpir (©Starsport)

Ono što je Panter Partizanu Nejpir očigledno hoće da bude u Zvezdi, ali će za tako nešto imati znatno manji prozor. On očigledno hoće loptu, hoće da rešava utakmice i preuzima odgovornost, što je dobro. Međutim, loše je što trenutno to pokušava protiv svog tima, a ne u korist istog. Njegova uloga nije samo da postiže poene nego da inspiriše kao lider i bude katalizator svega pozitivnog, a ne da čak i kada pogađa ne dopire ni do jednog saigrača. Specifične su to relacije i jako ih je teško izgraditi, a Zvezda nema dovoljno vremena. Jedna eksplozija protiv Partizana može da okrene sezonu i doživljaj javnosti, a to sada postaje sve bitnije. Nejpir to i te kako može, ali se traži Jukon verzija Džima Kalhuna i donekle Kevina Olija, a ne ova globtroterska tezgaroška. Nekada je toliko impresionirao košarkaški svet da je jedan Lebron Džejms javno pozivao menadžment da ga dovedu za saigrača, a danas mora da vrati taj mod jer Zvezdi su potrebne pobede, pa ako treba i sa nešto tanjim poenterskim učinkom, ali kad treba, a ne sa praznim poenima u momentima kada su utakmice već odlučene.

3. Unutrašnja produkcija

Traže se pre svega Tobi i Simonović. Za sada to uparivanje nije dalo željen rezultat, možda zbog preklapanja, možda zbog zarobljenosti između pozicija, ali šta god da je razlog, grčki trener mora da pronađe način jer nedostatak produkcije na tom planu direktno limitira plejmejkere kojima treba više prostora i bolja realizacija da prodišu u napadu. Sa eventualno boljim učinkom u oba smera nominalno unutrašnjih, a u praksi stilski više spoljašnjih, svima će biti lakše.

Za kraj, iskoristili bismo reči najpolarizujućeg igrača Evrolige, za neke velikog, za neke iritantnog, ali za sve nepoželjnog protivnika, Majka Džejmsa. Pred gostovanje Monaka u Beogradu na pitanje šta očekuje na terenu rekao je da ekipa funkcioniše odlično, da se Kemba Voker sjajno uklopio, ali da nema predstavu kako će to da izgleda u praksi.

Baš tako, ne pamtimo derbi koji je mogao da ode u više različitih pravaca i po pitanju rezultata i po pitanju pojedinačnog učinka igrača tako da nam ne preostaje ništa drugo nego da uživamo u neizvesnosti, pa da posle bitke svi budemo generali.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ