Mumbru o borbi za život na EP: Takav bol nikada nisam osetio, bio sam poput zombija
_103_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | sre. 22.10.25. | 20:06
" Nisam razmišljao o posledicama, ni o svom životu ni o zdravlju. Želeo sam da budem sa timom po svaku cenu u finalu u Rigi. Imali smo ozbiljnu šansu da osvojimo zlato", otkrio je selektor košarkaša Nemačke detalje sa kontinentalnog šampionata koje je proveo u bolnici
Pamtiće Aleks Mumbru prvu godinu na klupi košarkaške reprezentacije Nemačke po osvojenoj evropskoj tituli, ali i po nesvakidašnjem načinu kako je do nje došao. Velika nesreća ga je zadesila tik pre početka šampionata kada je zbog pankreatitisa umesto na klupi tima, završio u bolničkoj postelji. I tamo ostao puna 32 dana, tokom celog trajanja turnira, boreći se sa ozbikjnim stanjem.
Srećom, uspeo je da se oporavi i sada sa olakšanjem može da gleda na tu životnu situaciju. Nimalo naivnu, ali onu sa kojom se izborio kao lav. U velikom intervjuu za "Marku" se prisetio tog horornog perioda koji mu je bio neverovatno mučan i bolan, naglašavajući da je najsrećniji što je ponovo sa svojom porodicom.
"Dobro sam. Prošao sam kroz sve to", naglasio je Španac na početku razgovora pa dodao: "Iskreno, sada se osećam dobro. Posle svega što sam preživeo, ne mogu reći ništa drugo. Izgubio sam dosta kilograma, ali sam sada dobro. Želim da to bude jasno. Moram ih postepeno vratiti kako bih se potpuno oporavio. Kod kuće, posle mesec dana u bolnici, oporavak ide znatno bolje. Iz raznih razloga nisam bio kod kuće tri meseca i to mi je baš nedostajalo. Između priprema za prvenstvo, prijateljskih utakmica i samog Evropskog prvenstva, a zatim direktno odlaska u bolnicu bez ikakvog slavlja — gotovo da nisam ni zastao. Mnogo sam želeo da ponovo budem sa svojom porodicom."
Izabrane vesti
Vratio je film unazad i prisetio se kako je do svega došlo.
"Sleteli smo čarter letom da počnemo prvu fazu Evropskog prvenstva i već tada sam se osećao loše. Bilo mi je muka, stomak me je jako boleo. Kada sam došao u hotelsku sobu, počeo sam da povraćam mnogo. Uplašio sam se i pozvao lekare iz Nemačkog košarkaškog saveza. Stomak mi je počeo da otiče, ne baš kao kod trudnice, ali skoro. Osetio sam oštar, neopisiv bol. Nikada u životu nisam osetio nešto slično. Bio sam povređen mnogo puta kao igrač, lomio sam ruku i kost u nozi, ali ovo je bilo neuporedivo bolnije. Lekar je došao, pregledao me i odmah su me prevezli u bolnicu kolima hitne pomoći. Već sam bio potpuno dezorijentisan, jer bol nije bio podnošljiv. Tamo ga je bilo teško kontrolisati i nije nestao sve dok nisam završio na intenzivnoj nezi. Morali su mi dati epidural da ga zaustave."
Ističe da je već posle tri dana u bolnici počeo da radi iz kreveta i samoinicijativno napustio bolnicu.
"Kada te toliko boli, ne možeš da misliš ni na šta drugo. Prva dva-tri dana razmišljao sam samo o bolu. Nisam mogao ništa drugo osim da ga izdržim. Bio sam poput zombija u bolnici. Od trećeg dana sam se malo oporavio, uzeo računar i počeo da pratim pripreme utakmica. Radio sam stvari preko telefona i kompjutera iako mi nije bilo dobro. Emotivno sam bio loše, ali uglavnom zbog bola. U isto vreme sam želeo da se vratim timu. I zato sam se samoinicijativno napustio bolnicu."
Bio je spreman da rizikuje zdravlje kako bi bio sa timom.
"Sada, kada pogledam unazad bilo je ludo. Ali tada nisam znao toliko o pankreatitisu koliko znam sada. Nisam razmišljao o posledicama, ni o svom životu ni o zdravlju. Želeo sam da budem sa timom po svaku cenu u finalu u Rigi. Imali smo ozbiljnu šansu da osvojimo zlato. Znao sam to. Sve je bilo pripremljeno do najsitnijeg detalja. To je bio jedan od onih trenutaka kada znaš: „Pobedićemo.“
Kao glavnokomandujući ga je zamenio pomoćnik Alan Ibrahimagić koji je odradio fantastičan posao.
"Svi znaju koliko sam posvećen svojim timovima, svi znaju ko sam. Po mom shvatanju, usporiti jednostavno nije bilo moguće. Nije bilo lako. O tome sam dugo razgovarao i sa lekarom Nemačkog saveza, koji je i sam rizikovao. Ali bilo je gotovo nemoguće ne biti uz ekipu. Bili smo spremni da se vratimo kući ako se stanje pogorša. Imao sam i sreće jer je porodična prijateljica, koja je lekar, putovala je sa mnom i brinula o meni u Rigi, davala mi tri infuzije dnevno i pratila moje stanje."
Za sve to vreme se njegovo telo drastično izmenilo. Nije ni čudo.
"Bilo je svega. Gotovo da nisam izlazio iz sobe, nisam jeo i izgubio sam skoro 15 kg. Pripremao sam se za utakmicu, prisustvovao video sesijama, sa pomoćnicima razrađivao plan igre i rotacije. Bilo je teško, ali nagrada u vidu pobede je bila ogromna. Posle titule me je čekao dug oporavak. Nisam ništa slavio."
Veliku podršku dobio je od svojih igrača. Zato i nije odustao.
"U tom trenutku ne razmišljaš tako. Razmišljaš o važnosti momenta, o finalu, o velikoj šansi da osvojimo prvenstvo. Imao sam mnogo razgovora sa igračima. Rekao sam im da nisam 100% i da moram da se povučem, ali su mi rekli: „Ostani sa nama.“ Danas, kad pogledam unazad, kažem sebi: „Uradio sam dobro što nisam odustao.“
Tek posle svega je zapravo saznao koliko je rizikovao.
"Kada sam se vratio u Barselonu, otišao sam u bolnicu, koji je stručnjak najveće vrste. Prvi čovek na svetu koji je izveo 3D laparoskopsku operaciju. Rekao mi je: „Pa, Alekse, osvojio si zlato, ali si stavio mnogo više na kocku."
Ipak, sada gleda ka budućnosti i povratku. Jer, što te ne ubije, učini te jačim.
"Planiram da se vratim u novembru, ako ne bude komplikacija. Već pripremam tim i razgovaram sa igračima. Ništa neću propustiti. Bio sam na Evropskom prvenstvu do samog kraja i biću ponovo uz ekipu na narednim prozorima. To je ono što želim da radim", zaključio je Mumbru.
.jpg.webp.webp)
