Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Ostale su uspomene, fotografije, poseban osećaj u grudima, sećanja koja ne blede, tuga koja ne popušta, neraskidive veze, priče o košarci, dragocene trenerske beleške, memorijalni turnir… Dok je svega toga, živeće i Dragiša Šarić...

Njegovi saigrači iz Partizana obeležavaju 30 godina od evropske titule. Sede, prepričavaju dogodovštine, glasno se smeju, popili su po koju i setili se i njega - trenera na terenu, starijeg brata, prave drugarčine. Nenametljivog, skromnog i - Velikog Šare.

„Dragiša - najstariji u timu, godinu dana mlađi od mene. U svakom pogledu je bio moja desna ruka. Oni (ostali igrači) verovatno nisu znali koliko sam vremena provodio razgovarajući sa Šarom o svemu tome šta treba on da priča u svlačionici sa mlađim igračima. Evo sad mi je Saša Danilović rekao mi je jednu stvar koja je fantastična - počeo je da igra odbranu zahvaljujući tome što je čuvao Šaru na treningu. Morao je da ga prati, a on je bio izvanredan strelac. On je mlad ‚otišao‘. Jedan divan čovek koji je ostavio veliki trag u našim srcima“, još jednom je, na proslavi tri decenije od čuda u Istanbulu, Željko Obradović javno podsetio koliko je značaj za tim imao Šarić.

Dolazak u Partizan, kako je jednom sam Dragiša rekao podsetio ga je „na dečije priče, kada se nekome ostvari san i vrate izgubljene nade“.

Nažalost, 16 godina kasnije, Šarić je otišao zauvek. Prerano. Bolno za njegovu porodicu i prijatelje...

“Reči nekadašnjeg košarkaša Saše Radunovića da je ‚otišao najbolji od nas‘, mislim da mnogo govore“, priča gospođa Biljana Šarić, koja je delila i dobro i loše sa Dragišom od 1982. do tog tužnog leta 2008.

Sa sinom Petrom već skoro deceniju i po uči da živi na drugačiji način. Pokušava da se navikne, ali teško joj ide. Pomisao na Dragišu, odnosno Gileta, kako ga od milošte zove, budi pomešana osećanja. Srećni su što su ga imali, tužni što ih je napustio prerano.

Dragiša Šarić tokom revijalne utakmice povodom 10 godina od osvajanja evropske titule (MN press)

Svaki zajednički trenutak deluje im kao da se desio juče. A sve je počelo pre 40-ak godina...

„On je igrao za Radnički, a ja u Voždovcu. Trenirali smo u Šumicama. Tako smo se i upoznali. Košarka nas je spojila. Krenuli smo prvo da se družimo, a zajedno smo od 1982. godine. Venčali smo se 1987, tri godine kasnije dobili Petra“, vrti film na početak poznanstva uz osmeh Biljana.

Sve naredne stanice u Dragišinoj karijeri prošli su zajedno. I pobede i poraze. Uspehe i neuspehe. Najbolje zna koliko je bila jaka njegova ljubav prema košarci i koliko je sati proveo u tom svom čarobnom svetu.

„Ma on je bio ‚200‘ odsto u tome. Tu nema govora. Znate koliko smo Petrovih rođendana proslavili bez Dragiše? Njemu je prvo i osnovno bila košarka, a onda sve ostalo. Kada se konačno pojavio na jednom slavlju, u Abraševiću su mislili da je gost, jer ga godinama nisu viđali. Košarka mu je stvarno bila sve. Mi smo to prihvatili“.

Da i sama nije bila sportista, možda ne bi imala toliko razumevanja.

„Verovatno da ne bih. Ja sam prvo bila u Rade Končaru, ovde u Slavonskom Brodu. Pa kad sam došla u Beograd, nastavila sam da igram za isti klub. Nismo se tad još zabavljali, samo smo se družili. Svakog vikenda sam se vraćala u Slavonski Brod da igram utakmicu... A Dragiša je bio u Beogradu. Nije mi bila neobična od samog početka ta razdvojenost, iako je bilo teško“.

Vrlo brzo je Biljana, koja je kasnije igrala za Voždovac i Zrenjanin, odlučila da stavi tačku na košarkašku karijeru. Nastavila da bude u sportu kao suprugov najveći navijač.

„Imala sam 26 godina kada sam prestala, bilo je to 1987. Već smo živeli zajedno... Pošto je Gile prešao u Vojvodinu, preselili smo se u Novi Sad. Pre toga je igrao u Ušću kod Bože Maljkovića, pa onda u Radničkom šest ili sedam sezona. Kad je Duda Ivković postao trener Voše, pozvao ga je da dođe. Bila je to ekipa sa Milenkom Savovićem, Miškom Marićem, Ivicom Mavrenskim...“.

Od 1987. do 1991. nosio je dres novosadskog kluba. Zapravo sve do trenutka kada je stigao poziv koji nije mogao da odbije.

„Petar se rodio 1. januara, bio je prva beba u Novom Sadu 1990. godine. Razmišljali smo da prodamo kuću u Beogradu i da je kupimo u NS, da se stacioniramo. Sve je bilo spremno da ostane u Vojvodini. Međutim, izdešavale su se promene u Partizanu. Kića je postavio Željka za trenera, a on doveo Milenka Savovića za direktora. Pozvali su Šaru. Sećam se da je bio oduševljen...“.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da porodica Šarić spakuje kofere i krene ka Beogradu. Dolazak u Partizan, odnosno povratak ako se računa kratak period u juniorskim danima koji je proveo u crno-belom, bio je ogromna stvar za Dragišu.

Iako je posebno dirnut pozivom, u tom trenutku nije mogao ni da sanja da će sezona biti istorijska.

„Sećam se da su priprema bile u Budvi. Mogli su da povedu supruge, devojke, decu... Zamišljeno je kao druženje, da se svi bolje upoznaju. Bio je najstariji, jedini je tada imao dete. Petar se pokazao kao najveća atrakcija. Svi su ga čuvali po sat vremena i onda čupali kosu posle toga. Naravno, ko je imao kosu“, šaljivo je rekal Bilja.

DOLAZIO JE SA TRENINGA, CRTAO, ANALIZIRAO POSTAVKE IGRE, STALNO NEŠTO ZAPISIVAO

Prijatno je jutro u Slavonskom Brodu. Sunce obasjava restoran u kome sede Biljana, Petar, prijatelj i član slavne generacije iz Istanbula Vladimir Dragutinović. Teme sa Dragišom u glavnoj ulozi samo se nadovezuju.

Neke teraju osmeh na lice, a zbog nekih krene i po koja suza.

„Vlada, Sale jedan, Sale drugi... Svi su oni bili klinci. Gile im je tu bio kao stariji brat. Nije se mnogo osećala razlika u godinama. Znao je da ih smiri, nikad nije bio histeričan. Pravi radnik, davao je ‚110‘ odsto“.

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Sezona u Partizanu je počela bez ikakve euforije. Da je mladi tim sposoban da ispiše remek delo u prvoj sezoni niko nije mogao da zna....

„Da će stići do fajnal-fora i uzeti sve tri titule te sezone, to nikako nije mogao da pretpostavi. Ali, je znao nekad da prokomentariše kako mu se baš sviđa kako Željko radi. Poznavali su se od ranije, rođeni su u godinu, dve. Iako je bio samo igrač, gledao je sve to iz drugačije perspektive. Bio je izuzetno inteligentan čovek, posedovao je i matematičku i sportsku inteligenciju. Mnogo je dublje razmišljao o košarci. Dolazio je sa treninga, sedeo satima, crtao, analizirao postavke igre. Nije bilo laptopova, kompjutera, nego sveska i olovka. Stalno je nešto zapisivao“.

Svaki Željkov trening značio je korak napred za Dragišu. Upijao je znanje i od profesora Nikolića.

Do jednog trenutka sve je išlo po planu i bilo mirno. Treniralo se jako, bez popuštanja.

„Bilo je sve lepo dok nije krenuo haos zbog rata. Niko nije znao šta će biti. Odlučili su se za tu Fuenlabradu i mi više nismo mogli da gledamo utakmice. Sem jedne koja je bila u Pioniru. Mnogo dana su proveli. Sećam se da je Zorica, supruga Ive Nakića, jednom prilikom u šali rekla da smo mi kao ljubavnice, pošto su sve vreme na putu, pa jednom nedeljno dođu u Beograd da se vidimo“.

Nikolić, Danilović, Šarić i Nakić (MN press)

Sredinom sezone ponovo se sve preokrenulo za Šarića.

„U januaru je dobio je strahovitu upalu pluća, nešto nalik sadašnjoj koroni... To je bio razlog zašto posle nije mnogo igrao. Stvarno mu je bilo teško, visoka temperatura, kljukao se lekovima. Ali, svi treninzi su bili odrađeni. Putovalo se bez pauze. Generalno nije voleo bilo šta da propusti. Imao je problema sa skočnim zglobovima, pa ih je bandažirao ujutru i uveče. U Radničkom je zbog problema ramena imao i operaciju. Sve je to prolazilo sa minimumom odsustva. Ako nije mogao da hoda, sedeo je na klupi i gledao“.

Istanbul - vrhunac istorijske takmičarske godine. Dobro se Biljana seća kakav je bio ambijent kada je ekipa kretala na put.

„Nisu bili ispraćeni pompezno. Sam plasman na fajnal-for smatrao se velikim uspehom. Vreme loše, situacija u zemlji teška, sport je nekako koračao pored svega toga. Ljudi su jedva živeli...“.

Očekivanja nisu bila velika.

„Mi smo svaki put za njim prosuli vodu. Nisam imala nikakav osećaj, bili bismo zadovoljni i da su treći, četvrti. Već su osvojili Kup Jugoslavije, bili lideri nacionalnog šampionata, pa se razmišljalo šta god ovde urade, odlično je.“

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

U to vreme nisu postojali mobilni telefoni…

„Dok su bili tamo, nismo se čuli uopšte. Gledali smo utakmice, grizli nokte, skakali, bili najbolji treneri u tom trenutku. Šara nije igrao, ali ova deca su bila sjajna. Teško mu je palo što nije ulazio, ali znao je da je to sport i da igra onaj ko je u tom trenutku najspremniji“.

Čuvena trojka Saleta Đorđevića - najvažniji trenutak u istoriji kluba.

„Gledaš i ne veruješ. Potpuna neverica. Petar viče, maše ispred TV. Koliko je ta pobeda bila velika u mulju u kome smo živeli – pa to je neopisivo. Napravili smo doček kod kuće. Krenule su onda novine više da pišu, slikali su ih, svaki dan su bili neki ručkovi, sastanci...“

GDE GOD JE ODLAZIO, NEŠTO SE OSVAJALO, BIO JE PRAVI KVISKO

Posle osvajanja evropske titule, šampionska ekipa se u velikoj meri promenila. Košarkaški put Dragiše Šarića nastavio se u Pančevu.

„Verovatno je posle tog Istanbula bilo normalno da je ostao u Partizanu ili da je eventualno otišao u inostranstvo. Međutim, odlučio je da karijeru nastavi u Profikoloru. Posle je bio u Hemofarmu, sa kojim je ušao u Prvu ligu. Definitivno je bio pravi kvisko, gde god je odlazio, nešto se osvajalo“.

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…

Bio je i u Honvedu, Beobanci... A onda se preselio na Island. Tamo je i započeo trenersku priču.

„Došlo je nesretno bombardovanje. Mi u junu 1999. godine odlazimo tamo. Imao je ulogu igrača i trenera. Strahovito se nervirao“.

Sin Petar pojašnjava zbog čega.

„Nije mogao da shvati tu količinu neprofesionalnosti. Igrači ne dođu na trening zato što su organizovano otišli na fudbal!? Pojavi se nekad jedan pre podne... Pa trojica posle podne. Baš je sve bilo čudno“, priseća se islandskih dana Petar koji se u tinejdžerskom dobu takođe oprobao u košarci.

Dragiša definitivno nije zamišljao da trenerski posao izgleda tako.

„Došao je pripremljen, nacrtao je treninge za celu sezonu, a posle šest meseci je rekao da ili idemo odande ili ide u ludnicu“, dobro se seća Biljana. „Ljudi iz kluba nisu mogli da shvate šta mu se desilo, jer mu niko nije tražio rezultat. Trebalo je samo da bude tu, prima platu i to je to. Posebno se nervirao kada je pred početak sezone trebalo da sastavi ekipu, a nije bilo nikakvih informacija ko bi mogao da dođe, ko je slobodan ... Ironično ih je pitao: Pa neću valjda igrače da skupljam po ulici? Oni su potvrdno odmahnuli glavom, uz reči da je sasvim normalno da kažu ljudima da dođu u dvoranu“.

Posle velikog razočaranja na Islandu, porodica Šarić vratila se u Srbiju. Dragiša je trenersku karijeru gradio u Vojvodini, Vizuri, Megi... Imao je uspeha, njegovo znanje je sve više dolazilo do izražaja, samim tim je raslo i samopouzdanje.

Biljana, Dragiša i Petar Šarić (Privatna arhiva)

Međutim, nije sve uvek bilo onako kako je zamislio.

„Nije bio zadovoljan dok je radio u Megi, jer se njegova trenerska filozofija nije poklopila sa razmišljanjima čelnika kluba. U tim danima pozvao ga je Dule Vujošević. Bio je to najkraći njihov razgovor, trajao je mislim svega pet minuta. Želeo je da mu Dragiša bude asistent, a i Vlada je već bio tamo...“.

Još od ranije su Dule i Dragiša bili na istoj talasnoj dužini, samo se čekao trenutak kada će raditi zajedno...

„Koliko je razmišljao o košarci i bio posvećen, najbolje može da potvrdi Vujošević. Znali su satima da pričaju i analiziraju. Da je ostao živ, mislim da bi bio izuzetan trener. Košarka je mnogo izgubila njegovim odlaskom, što dokazuju i ‚pisanije‘ koje je ostavio. Neke stvari koje je skupljao su snimljene, nešto sam dala... Jedno dete iz komšiluka znalo je od malena Dragišu. Poslednjih pet, šest godina radi u Španiji. Rekao nam je da su mu te beleške beskrajno pomogle. Dragiša je bio čovek čije reči sagovornici nisu dovodili u pitanje. Verovali su mu... Šta god je govorio, znalo se da je sigurno razmislio deset puta o tome, za razliku od mene znao je uvek zašto nešto kaže“.

OTKAD DRAGIŠE NEMA, NIKAD VIŠE NISAM GLEDALA KOŠARKU

U Partizanu se sve sklopilo baš kako treba. Sezona 2007-2008 je bila jedan od najuspešnijih u ovom milenijumu - tripla kruna u regionu i četvrtfinale Evrolige. Trenerske filozofije su se poklopile, pa uspeh nije mogao da izostane. Činilo se da naredne sve to može da bude samo bolje... Ali, to leto je, na najsuroviji način, promenilo planove za budućnost porodice Šarić, Duleta Vujoševića, Partizana...

„Bila je to Dragišina jedina pauza posle dugo vremena. Znali smo da će biti slobodan tad, pa ko zna kad. Bili smo na Plitvicama, pa u Puli. Jedan dan smo se dogovarali da idemo u Veneciju pošto jedan košarkaš tamo ima hotel. Ipak, Gile je predložio da odemo do Postojne u koju smo svi mi iz Jugoslavije išli na ekskurzije, pa smo hteli da pokažemo i Petru. Krenuli smo za Sloveniju, tamo proveli ceo dan. Uživali...“.

Ništa nije slutilo da će to biti poslednje porodično putovanje...

„Eto, mogla sam da ponesem poslednju njegovu sliku da vam pokažem. Izašli smo iz jame, bio je veseo. Što bi Saša Radunović rekao, to je njegova najlepša slika. Ja sam, kao svaka dosadna keva, rekla da hoću da slikam Gileta i Petra zajedno... Gile je već bio krenuo napred. Ponovila sam: Gile, Gile. Okrenuo se. Slikala sam ga. To je bilo u četiri popodne. Preminuo je u pola četiri narednog jutra.“

Šta je život uopšte? Danas si tu, sutra te nema. Sve se okrene u trenu, bez bilo kakve najave, bez pripreme... Bez pozdrava...

„Tokom tih poslednjih deset dana sve nameštalo da sretne ljude koje dugo nije video. Te iz škole, te iz kluba bivšeg, pa iz mladosti... Neverovatno. Dogovarao se i sa Stragijem da se vidi. Ti razgovori i dalje stoje u njegovom mobilnom telefonu“.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Svi ti prijatelji bi ga zagrlili jače, da su znali da je poslednji put.

„Vratili smo se iz Postojne, sedeli na večeri sa gostima. Kad su oni otišli, rekao je odjednom da mu nije dobro“.

Ni Biljanin otac koji je bio doktor, nije mogao da pomogne. Ni drugi lekari koji su dotrčali za samo nekoliko minuta. Tromb koji je zapušio plućnu aortu bio je koban... Ugasio se u trenutku život divnog supruga, oca, trenera.

Danima je bliskim ljudima bilo teško da shvate šta se tog 19. jula zapravo desilo.

„Eto, tako se završilo“, uzdahnula je Bilja.

Naredni period bio je za nju i Petra prilično bolan. Prijatelji su bili uz njih, da im pruže pomoć, reči utehe... Da im olakšaju početak novog života, koji su morali da započnu bez Dragiše.

Nije ih zaboravio ni Partizan.

„Preko Miška Marića smo dobijali sezonske propusnice. Međutim, ja više nikada nisam pogledala košarkašku utakmicu. Dragiše više nije bilo, ja nisam mogla da preživljavam sve iznova dok gledam, teško mi je baš. Do danas se to nije promenilo“.

Nije mnogo vremena prošlo, Marić se ponovo javio. Saopštio je vest koja nije prejako odjeknula u medijima, ali je bila značajna jer je značila da Dragiša nije zaboravljen.

„Oni su igrali veteransku Alpe Adria ligu (turnir) – četiri tima iz Ljubljane, Beograda, Pule i Banjaluke. Rekao mi je da žele da ta liga ponese ime po Dragiši. Pitao je da li sam saglasna... Tako je sve krenulo.“

Iz godine u godinu turnir je prerastao je u ozbiljno takmičenje. Održava se u Beogradu u poslednjoj sedmici novembra.

„Prve godine je bilo samo nekoliko ekipa... Sada već možemo da kažemo da se razvio u najveći veteranski turnir. Pre korone 2019. godine učestvovalo je 70 ekipa, oko 700 igrača. Nije se održao 2020, a onda je 2021. došlo 500 ili 600 učesnika iz celog sveta“.

Petar Šarić, Biljana Šarić i Vlada Dragutinović (Mozzart Sport)

Petar i Biljana su ponosni na Dragišu zbog svega što je uradio, zbog onoga kakav je bio...

„Nekad razmišljam... Na prostoru bivše Jugoslavije bilo je mnogo košarkaša, veliki broj njih je preminuo. Sigurno je bilo onih koji su ostavili veći košarkaški uticaj, dublji trag... Međutim, mislim da je ovo sve odigrao Dragišin duh. Kroz turnir se ostvaruje nešto što nije mogao za života da uradi. Iskreno, tvrdim da bi bio trener kao Željko. Prihvatam da je to previše subjektivno od mene... Ali ako analiziramo sve što je radio, onda ne grešim. Znate, ako postoje sveci, mislim da je on stvarno gore neki sveti čovek“.

Aleksandar Nikolić – Profesor

Jednom prilikom je profesor Aleksandar Nikolić rekao da je Dragiša mogao da bude daleko veći igrač da su se ranije poklopile neke stvari…

„Izuzetno se sa profesorom slagao, poštovao ga je, mnogo su pričali... Nije on meni to prepričavao, ali sam primetila da su se pronašli. Možda je tako prošao jer nije bio nametljiv ni u životu, ni u košarci. Nije grizao, jer karakterno nije bio takav. Potpuno podređen timu, čovek koji je živeo za košarku. Nije mu bilo važno da on lično uspe, nego da ekipa ostvari to što treba. Nikad se u životu ni sa kim nije posvađao, potukao, eksplodirao...“.

Iako mu nije bila namenjena glavna uloga na putu ka najvećem uspehu Partizana, njegove zasluge su veoma značajne, što uvek ističu u Partizanu. Valjda je u sportu pravilo da dres sa brojem deset nose samo posebni.

„Skoro od svih klubova za koje je igrao sam sačuvala šorts i dres. A veoma me je pozitivno iznenadilo što je neko kada se slavilo 20 godina od Istanbula doneo njegov gornji deo trenerke... On je taj duks bacio negde u publiku posle osvajanja. Posle je to doneto i bilo je izloženo. Stvarno lep gest“.

Ostavio je porodici lepe uspomene, nekoliko dresova i...

„Spakovane su te Dragišine stvari. Nije nam okačen dres iz Istanbula nigde, već je u kutiji. Znate, bila je to lepa priča. Onda dođeš kući, pogledaš... Shvatiš u trenu da je ceo život stao u jednu kutiju. Uh...“.

PIŠE: Miljana ROGAČ