U. JovičićNajveći mangupluk
Vreme čitanja: 4min | sub. 06.06.26. | 10:17
Edin je svakome bio nešto, zato vreme ne može isteći
Niko ne voli ljude koji, po nečijoj smrti, kroz sećanje na tu osobu pričaju o sebi. Psiholozi bi to nazvali “performativnom tugom”, ili tako nešto. Ima i onih koji bi to pre nazvali teorijom “nastavljenih veza”. Mada je verovatno najtačnije ono što je Džoan Didion napisala u jednom starom tekstu za Njujork tajms: “Žaleći za nekim istovremeno žalimo i za verzijom sebe koja više ne postoji”.
Ali, smrt Edina Avdića nikome nije ostavila drugi izbor, nego da svoje sećanje oboji ličnim tonom.
Izabrane vesti
On je svakome bio nešto.
Svojom novinarskom karijerom - preciznije je reći autorskom, nego samo komentatorskom - ušao je u kolektivno nesvesno i u kolektivno vrlo svesno, tako da po njegovim komentarima i frazama ljudi pamte neke od najlepših i najtužnijih dana svog života. Do te mere da niko ko ga je lično poznavao ne bi mogao da tvrdi da ga poznaje bolje od onih koji sa njim nisu progovorili ni reč, ili podelili ručak. Svako je, kada su stigle strašne vesti, osećao da je izgubio nekog svog.
Oni koji jesu imali priliku da podele poneki trenutak sa Edinom, imali su samo veću privilegiju da svedoče njegovoj ljudskoj unikatnosti.
Ima tome dvanaest godina, bili su to njegovi dorćolski dani, kafe je bio Pastis, espreso je bio kratak, a dan novembarski, usran. Pred njim je sedeo student Fakulteta političkih nauka sa zadatkom da napravi intervju sa novinarom kakav bi voleo da postane. Te su lekcije bile drugačije od profesorskih. Čista katedra stila.
“Znaš šta je najveći mangupluk u ovom poslu”, pitao je bacajući sam sebi retorički lob pas. “Da ga voliš, brate, bezuvjetno, kao da sutra ne postoji”.
Manifestacija te njegove ljubavi prema košarci, pasija s kojom joj je pristupao, promenila je istovremeno način na koji publika prati taj sport i habitus košarkaškog novinarstva kod nas.
Odjednom su posle njegovog ponavljanja u prenosima svi počeli da koriste frazu “na kraju dana”, epitet “nestvarno”, ubrzo su loši šuteri svima postali “kamenci”, ustalila se fraza “čitava galerija likova”, a loše šuterske večeri postale su priča o nemogućnosti da se “pogodi okean sa broda”. O šutevima sa parkinga i iz svlačionice ne moramo makar ovaj put.
Neki su izrazi bili interpretacija njegovih američkih uzora, neki filigranski osećaj za jezik tipa koji je umeo i sa bistričkom jalijom i sa belosvetskim facama.
U predtviteraško-analitičko vreme znao je svaki poziv za sve akcije Boston Seltiksa u to vreme i tačan broj pogođenih trojki Stiva Kera iz desnog ćoška u plej-ofu 1996. Kada niko nije. A kada svi jesu, elegantno je prepustio taj podijum i uneo novu dozu ležernosti i duhovitosti u svoju priču o košarci, nikada ne gubeći jasnoću stava i argumenata.
Uvek je bio kontra glavnoj struji svog zanata i uvek je bio mejnstrim. A to je vraški teško i zahteva puno šlifa. Da se uvek na drugačiji način približi potkožno tkivo igre koju obožavamo i karakteri legendi koji su je proslavili. Od komentatorske kabine dospevao je rutinski do kafanskih stolova najvećih igrača, nikada ne postavši njima očaran, za šta je verovatno zaslužan u sehari sačuvan sarajevski duh.
I za velikim i za malim stolovima mogao je čovek sa njim govoriti o bilo čemu satima, znajući da će pronaći neko polje zajedničke ljubavi, a kada u njega krene da ponire to se pretvara u trenutke za prepričavanje.
Sa onim davno svršenim studentom Fakulteta političkih nauka to su bili nekritički odnos prema konzumiranju parmezana, neke tužne donje lage Saše Matića, skečevi Edija Marfija, odbrana lika samokrunisanog Kralja i način na koji je o košarci pričao Dick Vitale. I od svih izgovorenih rečenica i napisanih kolumni, svih saveta i lekcija, njegov će trag u tom odnosu ostati najdublji po tome sa koliko šarma, preko stola, proba punjenu papriku i smeje se.
Što su ga ljudi bolje poznavali i što ih je on više voleo, spisak zajedničkih polja je bio duži - mnogo duži od spomenutog - a poniranje u ljubav srčanije.
On je svakome bio nešto.
Dobri duh poslednjih sekundi najvažnijih napada. Glas naših pobeda i poraza. Nasmejani stručnjak koji je odbijao da sebe preozbiljno shvati. Zanatlija koji je svojim obrazom umeo da čuva i svoj poziv. Za Sarajlije Avdija. Za Beograđane Edo. Za njega najvažnije - tajkan.
Zato vreme ne može isteći.
Sada, kada sutra zaista ne postoji, to što je uspeo da otrovno, posvađano i vazda podeljeno podneblje ujedini u ljubavi - to je njegov najveći mangupluk.