Ne može biti da je do jednog čoveka: Svi da se pogledaju u ogledalo i priznaju koliko su grešili

Igrati za Crvenu zvezdu nikada nije samo pitanje kvaliteta, već i karaktera. Pitanje je sposobnosti da se izdrži sredina u kojoj je svaka utakmica bitna, svaki poraz se doživljava dramatično, a svaka pobeda je obaveza da sledeća bude još veća. Takav su standard nametnuli navijači, a prate ga oni koji vode klub. Ipak, jednako je jasno da se koren ovakvog izgleda Crvene zvezde ne nalazi samo u svlačionici. Jer sezona nije počela sa osvojenim peharom u Nišu, niti se raspala tek sa ispadanjem u polufinalu regionalnog takmičenja.

Greške su napravljene mnogo ranije. Praktično još prošlog leta.

Eho odluke da Janis Sferopulos ostane posle izgubljenih polufinala ABA lige i Superlige Srbije odjekuje na Malom Kalemegdanu i danas. Predstavljena je kao kontinuitet i poverenje u projekat. U realnosti, delovalo je samo kao kupovina vremena. Još tada se moglo naslutiti da će se čekati prvi ozbiljniji problem kako bi došlo do rastanka. Kada trener ulazi u sezonu sa takvom vrstom nepoverenja iz senke, teško je govoriti o stabilnom projektu. Posebno kada mu se prepusti selekcija ekipe.

(©Starsport)

Taj novi projekat doneo je i potpuno odstupanje od dugogodišnjeg principa na kojem je Crvena zvezda gradila identitet. Klub je godinama insistirao na domaćem jezgru uz pažljivo birane strance koji prave razliku. Ovog puta odlučeno je da se ide drugim putem. Stvorena je legija stranaca. I ta ideja doživela je sunovrat. Jer, čak i da Crvena zvezda osvoji pehar u domaćem prvenstvu, ostaće i dalje velika praznina. Iako je lepo osvajati titule, sve ovo je već viđeno i nije (sve) ono što navijači traže, jer oni hoće evropski iskorak. Ne samo rezultatski, već i organizaciono.

Načinjeno je dosta grešaka u koracima, što je ostavilo utisak haosa koji nijedan ozbiljan evroligaški klub ne bi smeo sebi da dozvoli. Sferopulos je dobio otkaz posle svega deset dana. Jago dos Santos, kojem je tokom leta praktično poručeno da se na njega ne računa, vraćen je u tim. Ne samo da je vraćen, već je zbog njega dodatno sužen prostor drugima. Devonte Grejem je proglašen viškom, dok je ceh u jednom delu sezone plaćao i Stefan Miljenović. Zatim je, ironijom cele situacije, upravo zbog Miljenovića klub definitivno presekao sa Jagom, koji je otišao ogorčen. Baš kao i Grejem, koji je jednog dana samo pokupio patike iz svlačionice i više se nije javio. Donatas Motiejunas je kroz doselekciju doneo impuls i kvalitet ekipi u trenutku kada je to bilo potrebno, ali je oporavkom centarske linije, odnosno Džoela Bolomboja i Hasijela Rivera, praktično nestao iz rotacije i iz cele priče. Iako je sa njim produžen ugovor. Trener Milan Minić, doveden na zahtev Saše Obradovića, uklonjen je neposredno pred plej-in duel sa Barselonom.

Previše kontradiktornih odluka i poteza koji su odavali utisak da klub tokom cele godine pokušava da ugasi požar koji je sam izazvao. I zato je ispravno reći da je Crvena zvezda imala lošu završnicu sezone, jer je imala loše postavljen sistem. A, kada sistem nije stabilan, onda ni kvalitet rostera ne može da garantuje ništa. Na kraju, rezultat je ostao isti kao prošle godine. Samo još skuplji. Deža vi.

Šta je Crvena zvezda zapravo dobila ovom sezonom? Nije napravila rezultatski iskorak, niti izgradila novi identitet, nije stvorila ni bazu za budućnost. Nije promovisala nijednog mladog domaćeg igrača koji bi mogao da postane nosilac u godinama koje dolaze. Stefan Miljenović jeste dobio značajne minute u ABA ligi, ali igrač koji u avgustu puni 25 godina teško može da se posmatra kao razvojni projekat ili simbol nove generacije. Klub sa trogodišnjom licencom Evrolige propustio je idealnu priliku da razmišlja dugoročnije i hrabrije. Ako ABA liga više nije pitanje opstanka u evropskoj eliti, već pitanje prestiža, onda je logično očekivati da se makar deo energije uloži u razvoj domaće baze.

Umesto toga, Crvena zvezda je najavljivala juriš na Fajnal for Evrolige, nije ga dohvatila, a usput je postala tim bez jasnog (domaćeg) identiteta. Legija stranaca nije uspela da napravi rezultat zbog kojeg je i formirana.

Dok se u Srbiji često postavlja pitanje koji to domaći igrači mogu da igraju u Zvezdi i Partizan Mozzart Betu, dovoljno je pogledati ka Litvaniji. Žalgiris, u zemlji značajno manjoj od Srbije, i dalje uspeva da sačuva domaće jezgro, razvija igrače i paralelno ostaje konkurentan na ozbiljnom nivou. To ne znači da Crvena zvezda treba da odustane od stranaca ili ambicija, već da mora da zna šta želi da bude. Trenutno deluje kao klub koji iz godine u godinu menja pravac čim naiđe prvi ozbiljan problem. Takav način razmišljanja bio je karakterističan i za vreme prethodnog predsednika, nastavilo se i sa njegovim odlaskom.

Saša Obradović će svakako nositi deo odgovornosti za neuspešan kraj sezone. Međutim, njemu kao olakšavajuća okolnost može da stoji činjenica da nije selektirao tim i da je u jednom trenutku uspeo da ekipu podigne iz veoma teške situacije. Da li treba da ostane? I da i ne. Ima stavki koje ispunjavaju obe kolone. O tome će odlučiti pozvaniji ljudi.

Mnogo ozbiljnije pitanje je šta može da opravda one koji su bili zaduženi da ceo sistem funkcioniše? Jer, Crvena zvezda ne izgleda kao klub koji je planski gradio projekat, već više kao skup koji je tokom cele godine pokušavao da pronađe izlaz iz sopstvenih grešaka.

Kada se sezona završi bez glavnih trofeja, bez evropskog iskoraka i bez jasne vizije budućnosti, odgovornost ne sme da padne na jednog čoveka. Možda bi prvi korak ka nekoj boljoj Crvenoj zvezdi zaista trebalo da bude najjednostavniji. Da se svi pogledaju u ogledalo i priznaju koliko su (po)grešili...