Ne znamo još ko je Evroligi najsimpatičniji, ali da vidimo ko je najbolji

(Od stručnog saradnika Mozzart Sporta)

Fajnal for je pred nama, a na njemu nema srpskih timova, uprkos najambicioznijem zajedničkom uletu u sezonu u najskorije vreme. Nema ni ugovora, ni licenci, a kako izgleda, ni garancija za šampione regionalnog takmičenja. Šta to znači u praksi i kakav je status u stvarnosti u odnosu na ono što bismo svi mi želeli, pitanje je od milion i pet stotina hiljada evra. To pod uslovom da je iznos za divlju kartu tačan, pošto je lakše dešifrovati klinasto pismo nego zvanične kanale komunikacije Evrolige i njihova “pravila”.

Kako se to obično kaže u oglasima za posao iz pakla, živimo u brzom i dinamičnom okruženju sa puno dnevnih izazova i potrebom za timskim radom i preuzimanjem različitih uloga, pa ne treba da čudi da se učesnici lige ne znaju do poslednjeg mogućeg trenutka, ili da ambiciozni projekat koji je izborio mesto na parketu drugoligaškog evropskog takmičenja ozbiljno razmišlja da li da se upušta u ekskurziju sigurnog gubljenja novca. Priču dodatno komplikuje što projekat dolazi sa ciljanog urbanog tržišta.

Ulaznica za mesto među evropskom elitom košta, jer je to ekskluzivni klub gde ti naplaćuju vazduh ne zato što će ti dati nešto zaista vredno ili korisno zauzvrat, nego zato što su se izborili da polažu monopol na fatamorganu. Kada je tako, onda izbacivači na ulazu mogu da se igraju sa svima, pa jedan može da prođe, drugi ne može, ne na osnovu pravnih, jasnih kriterijuma, već jer su tako u mogućnosti.

Ujutru je važan takmičarski momenat, popodne budžet, uveče budućnost tržišta, a sutra se loto mašina ponovo pali pa izlaze nove rendom kuglice koje treba da predstavljaju propise. Onda, naravno, kada tako skrajnuti i nepoštovani klubovi nisu u mogućnosti da ostvare na terenu odgovarajući rezultat, jer će možda da im zafali baš taj jedan igrač čija je nemala plata otišla u fond takmičenja, nikom ništa. Unikaha je završila regularni deo najjače nacionalne lige na svetu na prvom mestu, a igra u takmičenju koje se na evropskom nivou kotira kao treća liga, dok je ekipa koja je igrala plej-of elite za isti rezultat u Španiji izvisila.

Panatinaikos i Fener žele da skinu prokletstvo Željka Obradovića

Dva i dva je u matematici četiri a u Evroligi može da bude osam, a može i nula u zavisnosti od toga ko je koliko simpatičan u kom trenutku. Dve i po milijarde dolara po SEZONI nudi NBC za TV prava u NBA a u Evropi se razmatraju ponude timova sa drugih kontinenata za novac koji takmičenju koje sebe doživljava na ozbiljan način ne bi smeo ni da se razmatra. Nije problem priznati da ti novac treba, problem je što vodiš i tražiš od ekipa lajfstajl milijardera, a šampionu daješ nagradu kojom ne može da isplati jedanaestog igrača u rosteru. Nešto se tu ne uklapa.

Što se samog terena tiče, ovo je bila jedna kvalitetna sezona, možda i među najzanimlivijima otkad se igra po ligaškom sistemu. Jedina, ne i mala mana koja remeti ekipe u potpunom ostvarivanju potencijala i kvaliteta je kalendar i potreba da se utakmice guraju u duplim kolima koja bi se preživela lakše da nisu zapravo tripla zbog obaveza u nacionalnim ili regionalnim takmičenjima. Kada na to dodamo i prozore za kvalifikacije, unutarsezonske turnire (Kupove) dobijemo broj utakmica koje nisu proporcionalne logističkom i finansijskom nivou podrške koju mogu da obezbede timovi na Starom kontinentu. 

Uzbuđenja nije izostalo. Real Madrid je nadogradio već postojeći šampionski sastav i očekivano upalio tempomat većim delom sezone. Pitanje koje se nameće nije da li su najkvalitetniji, već da li su možda kao takvi nedovoljno testirani za sistem gde samo jedna utakmica odlučuje? Sve osim trijumfa Reala bi bilo iznenađenje, ali su iznenađenja lakše ostvariva u takvom formatu nego u punokrvnoj plejof seriji na tri ili četiri pobede.

Olimpijakos nije u svom punom sjaju bez Saše Vezenkova i iz uloge favorita su se sklonili ove sezone u ulogu opasnog tima od kojeg niko nije baš siguran šta može da očekuje osim sveopšteg rata. Oni su to isporučili kada je bilo najpotrebnije i opravdali epitet tima protiv kojeg niko ne želi da igra uprkos napadačkim nedostacima.

Godinu i tri dana posle Ljuljove strele: Novi krug klasika sa posebnim impulsom

Panatinaikos je probuđeni džin evropske košarke. Novi trener, znatno veća ulaganja i navijačka baza koja je bila i ostala gladna najviših plasmana. Nije na početku delovalo da su tim za samu završnicu, ali su tokom sezone uspeli da poslažu stvari na pravo mesto i da ostvare timski identitet.

Fenerbahče je jedini tim koji sezonu završava sa drugim trenerom u odnosu na početak, a da je došao do Berlina. Dimitrisa Itudisa je zamenio Šarunas Jasikevičijus i u okrutnoj igri košarkaške sudbine bukirao kartu za grad koji neće ugostiti njegove doskorašnje kolege koje su baš njega označile kao glavnog krivca za neosvajanje titule. Pošto im to nije bilo po volji, sada mogu da uživaju u F4 bez ikakve presije da li će isti osvojiti pošto su u rukometnoj predstavi pred svojim navijačima igrali na nula do dva gola sa ekipom koja od toga živi. Nervoza, pritisak ili šta već, Šaras nervozni se sprema za zelene, a Grimau spokojni za madridske bele, ali u ACB.

MIROLJUBIVA KOEGZISTENCIJA NANA I SLUKASA

Prvo polufinale na programu je okršaj Panatinaikosa i Fenerbahčea, koji je uveliko počeo sukobom velikog vanterenskog majstora Ergina Atamana i simpatizera rivalskog istanbulskog kluba oko ometanja delegacije Atinjana. Skor u sezoni je 1-1 i tu nećemo naći odgovor na pitanje ko je favorit, ako to uopšte postoji u ovoj fazi. PAO je možda i ranije od očekivanog došao do šanse za konačni trijumf, ali je baš u takvim okolnostima najlakše otvariti isti. Tu mislimo na seriju protiv Makabija gde je bilo očigledno da su igrali u grču u velikoj želji i imperativu plasmana u Berlin. Sada su tu, i dalje sa željom za pobeđivanjem, ali bez okova moranja. Kao takvi biće izuzetno opasni, a protivnik nije nepobediv.

Sezona se okrenula potpisom Kendrika Nana i tu nema nikakve dvojbe. On je taj, iako je u vidu Kostasa Slukasa ekipa već imala na lageru čoveka za krizne hitne intervencije. Tu se ogleda veličina Ergina Atamana, najboljeg šefa i menadžera svlačionice među trenerima. Osetio je da Slukas neće moći da iznese tu ulogu kroz iznurujuću sezonu sam, pa je našao pravog da ga popuni i odmeni. To je lakši deo. Teži deo je bio da se ostvari miroljubiva koegzistencija, kako između njih dvojice, tako i ostalih vrhunskih košarkaša koji su bili prinuđeni da se priviknu na limitirane uloge, a dovoljno aktivirani da uskoče kada zatreba. Ekipa ima identitet, ima energiju i ima igrače koji mogu da povuku kada sve stane.

Pitanje je samo da li su dovoljno uigrani za nepunih godinu dana zajedničke saradnje da sruše najveće. Prednost u odnosu na Fenerbahče i ostale učesnike je što su najjasnije definisane uloge i zanos novog, svežeg koji ih prati. Imaju sjajan motor unutra u vidu Matijasa Lesora koji je u potpunosti nastavio svoj igrački uspon iz Partizana. Mitoglu je spona između linija, a Grent i Kalaicakis defanzivni specijalisti.

FENER BEZ VELIKE MANE

Fenerbahče je sa druge strane tim koji ima možda i najkvalitetnije skockan roster. Jasno se vidi pečat velikog Gerardinija i pokrivanje pozicija svim neophodnim profilima igrača. Ekipa nema niti jednu slabu tačku od jedan do pet.

Na centarskoj poziciji su tu centri koji mogu da odgovore svakom mečapu, Hejs Dejvis je napravio istorijski učinak i igra sjajnu košarku. Možda je upravo Amerikanac sa univerziteta Viskonsin igrač kojeg je najteže zameniti u ovoj konstalaciji snaga. Imaju i “iks faKtor” neopterećene snage mladosti Tarika Biberovića. Glavni igrač je bivši nosilac zelenih, Nik Kalates. Odlučio je seriju protiv Monaka, a njegovo veliko iskustvo i košarkaški IQ su velika prednost. Naš Marko Gudurić je umetnik kreativac ekipe.

Utakmica će biti fizikalna, jer ni jedni ni drugi ne znaju drugačije i presudiće trenutna inspiracija i ko bude uhvatio u pravom trenutku momentum.

KO ĆE DA BUDE VOKAPOV PIRLO?

Drugi polufinalni duel je jasnije definisan. Real je favorit, Olimpijakos objektivno autsajder. E sad, taj autsajder je stvoren za ovakve mečeve i ima personal da napravi problem svakome. Problem koji imaju unutar tima je ostvarivanje balansa između najbolje defanzivne i ofanzivne petorke. Pirejci ne znaju da osvajaju drugačije osim iz drugog plana, ali imaju ostvarenog pobednika u liku Papanikolaua koji je uz timski ratnički identitet duša i žila kucavica celog tima. Sa njim na terenu crveno-beli veruju, bio on u formi ili ne.

Tomas Vokap je stub u oba smera, ali stub koji svojim jasnim napadačkim, pre svega šuterskim limitima, daje jasnu metu protivničkoj odbrani za kalkulisanje. Tu se onda nameću Kanan i Vilijams Gos kao ključni igrači za neophodan stepen nepredvidivosti, kreativnosti i poena spoljne linije. Vokap će da obezbedi čvrstinu, ali njegova priroda destruktivnog zadnjeg veznog traži nekog Pirla pored sebe, a tu ulogu moraju da obavljaju pomenuti Amerikanci. Centarska linija je sjajna, predvođena Falom i Milutinovim, a sa pozicije četiri prete Piters i Petrušev. Piters nije blistao protiv Barselona, ali igra odličnu sezonu, a srpski reprezentativac se izborio za ozbiljno mesto u rotaciji uprkos konkurenciji. Igrač iznenađenja, preokreta ritma i energije glavni je Mekisik.

SPORT SVI IGRAJU, A REAL POBEĐUJE

Real je Real. Kakav je to klub, teško je pronaći reči. Nemoguće je ne podvući paralelu sa fudbalskom sekcijom i sposobnošću da uvek pronađu način. Nekada je to lepršavom igrom, nekada defanzivnom disciplinom i zelotskom borbenošću, a nekada, niko ne zna da kaže kako, ali se završi njihovim radovanjem. Sport je igra koju svi igraju, a Real pobeđuje, da ne zameri Geri Lineker.

Stiče se utisak da su ih delimično poremetile priče oko produženja ugovora igrača, status Maria Hezonje, ali su i sa tim uračunatim faktorima pik za novog-starog šampiona. Fakundo Kampaco im je doneo neophodni motor, a svi ostali funkcionišu kao sat. Edi Tavares nije na nivou prethodnih sezona, ali je Vensan Poarje sjajan, a svi ostali nosioci su za godinu dana uigraniji.

Imaju i ne baš tako tajno, a sjajno oružje u liku starih, prekaljenih, iskusnih šampionskih macana koji nemaju nikakav problem da se iz stogodišnjeg sna probude u sekundi, reše finale i vrate se u hibernaciju.

Napadački su najbolja ekipa, takmičarski izuzetno nezgodni, a u odbrani uvek mogu da pronađu način, pre svega kroz agresivnost spoljne linije i zaštitu obruča unutrašnje. Olimpijakos može da odgovori u reketu, možda i ostvari blagu prednost, ali spolja karte idu Realu. Šansa Olimpijakosa je da pokvare napadački protok i ritam Reala i da se nadaju da će to uticati na šutersko raspoloženje i da uvođenjem utakmice u sporiji, borbeni, defanzivni ritam kontrolišu dešavanja na terenu.

Sve regulacione mane na stranu, verujemo da nas čeka sjajan košarkaški produženi vikend i da uzbuđenja i kvalitetnih narativa neće manjkati ko god da se nađe u finalu.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ