Nikolo Meli u Đepetovoj radionici: Priča drugog dana Evrobasketa

Kad devojčice i dečaci u nama pišu dnevnike sa velikih turnira koji okupiraju pažnju svekolikog naroda, oni to rade za ličnu arhivu, za porodične almanahe i za ono malo nade, da će neko, nekada, kada prođu godine stradanja, pročitati šta su pisali i koga su voleli. Kakvi su, zapravo, bili. Kad se neke od stranica takvog dnevnika i objavljuju, važno je pomisliti i na one koji opravdano mogu biti povređeni. Srećom, na drugoj stranici ovog dnevnika o Evrobasketu, povređeni su samo (i to rezultatski) košarkaši Španije.

Ili što kaže onaj čuveni disklejmer na striming platformama: tokom pisanja ovog teksta, Aleksandar Džikić povredio je Serđa Skariola i njegove izabranike.

Ne bi bilo nepravedno da čitavu stranicu dnevnika dobije upravo Džikićeva Gruzija. Ali autor mu je namenio jednu od kasnijih stranica, priželjkujući da Toko Šengelija, koji je prošao kroz proceduru sa kardiohirurgom i igra na svoju odgovornost, Goga Bitadze i čovek najjačeg nadimka na Evrobasketa - Mamu, stignu dalje od jednog iznenađenja u grupi. Lepo je, makar kad si Srbin, gledati španske košarkaške poraze.

Daleko bi od nepravde bilo i da se pohvali povredama izraubovana reprezentacija Bosne i Hercegovine, koja je rutinski pobedila tužnu ekipu Kipra. Ili onaj detalj kako Kenan Kamenjaš prodaje "što ulaziš u frku kad si slabiji" nekom protivničkom igraču koji ga psuje na grčkom.

Mesto bi na drugoj stranici dnevnika lako mogla da pronađe i ilustracija Kalimera u dresu reprezentacije Slovenije. Kako smo i napisali u izveštaju, Slovenci su više vremena proveli sa rukama u vazduhu tražeći od sudija da se presaberu, nego u odbrambenom stavu. Lojd je bio sve ono što su Zvezdini navijači kod njega obožavali. Ponitka je bio sve ono što bi Partizanovi navijači kod njega obožavali, samo da im je dao razlog.

Mozzart daje 20.000 za svaku trojku Srbije

U ovom dnevniku uvek ima mesta za genijalnost Luke Dončića i preispitivanje kako je uopšte moguće zaustaviti Janisa Adetokumba i kakav bi sve Janis igrač mogao da bude (a već je jedan od najboljih na svetu) da je mentalno drugačiji. 

Svaki je, međutim, dnevnik sa velikog turnira, romantika i svi bismo voleli da nas oni koji će ga za nekoliko decenija čitati, percipiraju kao neke cool tipove, koji se nisu ložili samo na pobede. Iako jesmo. I ako jesmo. Zato je stranica o drugom danu Evrobasketa posvećena igraču koji je izgubio, ali čiji košarkaški talenat nikada i nikako ne može biti poražen.

Ako je kokain droga, Klaudio Kaniđa je bio narkoman. Ako je košarka igra stila, onda je Nikolo Meli košarka.

Meli je Albus Dambldor ove ekipe - iako je Poceko obezbedio da Galinari bude najveći deda u timu. Uvek saosećajan, topao, autoritet primerom. Meli je i Đepeto, jer svojom timskom igrom od lažnih igrača pravi lutke za izlog. On je Atikus Finč iz "Ubiti pticu rugalicu", nenametljivi advokat koji svojim znanjem i veštinom, filigranskim osećajem za igru, može pred svaku porotu. Shvatili ste, Meli je jako kul.

Baš su veliki propust napravili bukmejkeri širom sveta kada su mu pred utakmicu na otvaranju Evrobasketa za Azure, protiv Janisove Grčke, stvili granicu 6,5 poena. Čovek je otišao "over" posle svega nekoliko minuta, postigavši sedam od prvih osam poena Italije.

A to je bukvalno samo delić njegovog asortimana.

Osećaj za ofanzivni skok i način na koji uvali zadnjicu rivalu u stomak u borbi za poziciju pod košem, zreli su za neki odeljak Mense za prostornu inteligenciju.

Način na koji iz ofanzivnog skoka sačeka na trenutak i uvek podeli pas najkvalitetnije postavljenom saigraču, izučavaće se u budućnosti na vojnim akademija, kao deo lekcije - kako izludeti neprijatelja.