O kapetane, crno-beli kapetane

Nije moralo da bude ovako. Ali, opet, možda bolje što jeste. Sa druge strane, ipak, poglavlje Kevina Pantera u Partizanu ostaje nedovršeno posle tri godine pisanja. Uvod je bio obećavajuć, razrada vrhunska, a zaključak nepotpun. Onaj posle kojeg ostaje određeni broj praznih stranica.

Stav crno-bele navijačke publike oko odluke kluba da se rastane sa svojim kapitenom je podeljen. Kao manje-više i sve. Jedni su se toliko intimizirali sa njim kao da im je rod rođeni, drugi su pak jedva čekali da mu vide leđa. I tu niko nije u krivu, međutim, činjenica koja je stajala kao teg na glavi momku iz Bronksa za sve vreme provedeno u Humskoj jeste iznos koji je po slovu ugovora zarađivao, a koji ga je činio jednim od najplaćenijih igrača u Evropi.

To ga je na kraju i oteralo iz kluba u kojem se odomaćio. Ma koliko to rogobatno bilo za reći. Naravno ne samo to, međutim rukovodstvo trofejnog kluba je odlučilo da rastereti budžet za narednu sezonu u kojoj će morati da pazari više nego ikad. I da počinje iz početka. A takav nije bilo plan. Kao ni da najbolji igrač tima ode godinu dana pre isteka ugovora.

Bilo je sigurno želje kod brzonogog beka da ostane u Beogradu, pogotovo zato što je tek okončanu sezonu završio krajnje neuspešno. Sa tri poraza u finalima od največeg rivala i bez plasmana u plej-of Evrolige. Definitivno to nije bio pravi način da se stavi tačka na, kako je sam Panter u oproštajnoj poruci rekao, "jedno od najlepših iskustava u karijeri".

A period u Partizanu je za Pantera uistinu bilo upravo to. Nigde pre nije imao status kao u crno-belom timu, kako na parketu tako i van njega. Voljen, poštovan, lider, sa kapitenskom trakom oko ruke i bezgraničnim poverenjem trenera Željka Obradovića.

Spoznao je drugačiju vrstu košarke, međuljudskih odnosa, emocija i odgovornosti. I normalno, delio najlepše i najteže trenutke. Zapravo, bio direktan uzrok istim.

Pamtiće se za sva vremena da je Partizanu na Azurnoj obali doneo plasman u četvrtfinale u povratničkoj evroligaškoj sezoni. Prvoj posle 13 godina. Kao i da je igrao presudnu ulogu u osvajanju regionalne ABA titule posle decenije posta. Partija od 32 poena u majstorici finalne serije sa Crvenom zvezdom će odzvanjati u večnosti, kao što će mu kao nesnosni teret na duši biti sada več čuvena situacija iz prošlogodišnje druge utakmice plej-ofa Evrolige sa Realom u Madridu.

Nije potrebno ponovo prolaziti kroz to, kao što nije ni fer da se samo njemu stavlja teret za taj i svaki drugi Partizanov neuspeh. Ali, da je najveća krivica na njemu, to stoji.

Stoji isto tako da je bilo trenutaka kada je jecao od bolova u kolenu zbog kojih nije igrao na startu sezone. Ne samo da nije igrao, već je jedva stajao na nogama. Stoji i to što je doživeo veliko razočarenje kada je nakon pozitivnog razgovora sa Nikolom Mirotićem, ovaj ipak odlučio da ne postanu saigrači. Kao što stoji i to da je često umeo da srlja i solira, da odigra nezainteresovano ili "pod ručnom".

Zato je Panterova zaostavština u crno-belom dresu upravo takva. Crna i bela. Ali, neizbrisiva.