Od Aljaske do Portugalije i Evrobasketa: Prodavao sam odeću, sada jedem sa Jokićem

Kada se Travante Vilijams (32) danas pojavi na parketu u Rigi sa osmehom i grbom Portugalije na grudima prekoputa igrača Srbije, teško je poverovati da je njegova priča počela na ledenim terenima Aljaske, u zemlji gde košarka nikada nije bila prva opcija. Bio je “nizak i debeo klinac”, kako sam priznaje, okružen vršnjacima koji su dobijali stipendije na velikim univerzitetima dok je on uporno tražio svoj put – čak i “guglao” škole koje bi mu dale šansu.

Radio je u prodavnici u San Francisku, ozbiljno razmišljao da zauvek odloži loptu, i tek slučajan poziv agenta otvorio mu je vrata Evrope. U Portugaliji je pronašao dom, osvojio trofeje, stekao porodicu u svlačionici i postao reprezentativac zemlje o kojoj ranije nije znao gotovo ništa. Danas, na Evrobasketu, sedi za doručkom i posmatra Nikolu Jokića sa kojim je u istom hotelu gde smo i obavili ovaj intervju, shvatajući koliko daleko je stigao.

Njegova priča nije o gubljenju šanse da se stigne do NBA lige, već o tome da se pronađe sopstveni put i ponosno stigne do vrha, makar on vodio od ulica San Franciska, preko sunčanog Lisabona, do najveće evropske košarkaške scene.

Mozzart daje 20.000 za svaku trojku Srbije

Kako bi opisao svoj put, od Aljaske do Evrobasketa u dresu Portugalije?
„Baš sam nedavno pričao sa trenerom iz srednje škole koji je došao ovde u Letoniju i složili smo se da je potpuno ludo i neverovatno. Počeo sam na Aljasci, nisam bio ni blizu najboljih košarkaša, zapravo – bio sam potpuna suprotnost. Nizak i debeo klinac. Imao sam mnogo prijatelja koji su igrali na poznatim koledžima, a ja sam samo verovao i nisam odustajao. Našao sam školu na Guglu, preselio se u Kaliforniju, menjao škole i posle koledža preko agenta došao do Gruzije, gde sam zaigrao drugu ligu. Ipak, brzo sam se vratio u Ameriku da radim – jer od košarke tada nisam mogao da živim.“

Tu priča dobija neočekivan zaplet.
„Preselio sam se u San Francisko i zaposlio u radnji, prodavao sam odeću. Radio sam to neko vreme, a onda je stigao poziv agenta, imao je angažman za mene u Portugaliji. Ispostavilo se da je to bila odlična odluka. Imao sam dobrog trenera, veterane koji su mi pomagali i odmah smo osvojili trofeje. To se ponovilo i naredne sezone. Posle sam prešao u Sporting, opet trofeji. Sve se nekako samo slagalo, uživao sam u trenutku i stigao do ovoga... Da nosim dres Portugalije na Evrobasketu. Od starta sam znao da ne želim da budem Amerikanac koji dođe u nacionalni tim samo da bi ubacivao poene i bio najbolji strelac. Hteo sam da budem deo porodice. Već četiri godine sam tu, a u početku nisam ni znao šta je Evrobasket, samo sam igrao i želeo da pobedim.“

Da li si uopšte razmišljao o košarci dok si prodavao odeću u San Francisku?
„Iskreno, mnogo puta sam bio blizu da odustanem. Agent mi je govorio da radim sjajan posao, ali ponude nisu stizale. Morao sam da radim, da živim od nečega. Ipak, igrao sam rekreativno svuda po gradu, to mi je ostalo još sa Aljaske gde košarka nije bila toliko popularna. Na poslu sam se osećao dobro, postajao sam sve bolji u prodaji, zarađivao solidno. Zato sam se i premišljao kada je stigao poziv iz Portugalije, ali ljubav prema igri je prevagnula.“

Šta si znao o Portugaliji pre nego što si došao?
„Ništa. Samo sam ukucao na Guglu Portugalija, video da je sunčano i rekao – idemo!“

Danas si reprezentativac Portugalije…
„Nikada nisam mogao da zamislim da će se sve ovako odviti. Stigao je poziv, razgovarao sam sa trenerom i objasnili su mi kako će izgledati taj proces. Tada sam već bio pet-šest godina u Portugaliji, ali nisam shvatao da ću igrati na ovako velikom takmičenju.“

Sada si na Evrobasketu i igraš protiv najboljih, pa i Nikole Jokića.
„Iskreno, ranije nisam pratio evropsku košarku ni Evroligu. Bio sam fokusiran na sebe, ali s vremenom sam shvatio koliko je to kvalitetan nivo. A sada na Evrobasketu – tu su NBA zvezde. Pre neki dan sedim na doručku, a pored mene prolazi Jokić. Pomislio sam: ‘Auuu, je*ote, to je Jokić!’ Morao sam da se iskontrolišem da ne skočim i ne tražim sliku. Za mene je ovo blagoslov – uživam u svemu i presrećan sam što imam priliku da se nadmećem.“

Kako stižeš da se vratiš u SAD pored ovoliko obaveza?
„Ove godine nisam ni odlazio. Sve vreme sam u Portugaliji. Volim da putujem, navikao sam na život po hotelima i ništa ne bih menjao. Ponosan sam na sve što sam prošao.“