Paulijus Jankunas - kako je rastao Žalgiris: Nekad je naša borba bila više od sporta, zaradili smo poštovanje Evrope
Vreme čitanja: 9min | uto. 01.11.22. | 09:43
„Istorija je Žalgiris načinila jedinstvenim i velikim. Da me nisu primorali da odem na sezonu, verovatno bih u klubu proveo čitavu karijeru“, rekao je dugogodišnji litvanski reprezentativac i verni vojnik bivšeg šampiona Evrope
Jedna od najvećih legenda Žalgirisa bila je deo spektakla u Beogradskoj areni tokom utakmice sa Partizan Mozzart Betom u Evroligi, ali nije se na parketu borila sa crno-belima. Nije sedela ni na tribinama. Već pokraj klupe, u odelu. Paulijus Jankunas je posle dvodecenijske igračke karijere iz patika prešao u cipele i započeo novo životno i profesionalno poglavlje uz voljeni klub. Kako drugačije?
Budio se i odlazio u krevet tokom većeg dela dosadašnjeg života sa Žalgirisom na umu. Uz njega odrastao i proveo najlepše trenutke. Zato nije bilo dileme da "zbogom" košarkaškoj karijeri, ne znači i "zbogom klubu" iz rodnog grada. Zaplivao je u nove vode kao asistent generalnog menadžera, ali ostao veran timu čije je boje branio više od 18 godina.
Izabrane vesti
Dolazak litvanskog velikana u Beograd poslužio je kao idealna prilika da saznamo više o neraskidivoj vezi između Jankunasa i „Zelene šume“. Šta klub iz Kaunasa čini jedinstvenim i kako se „provukla“ ta jedna sezona u Himkiju. Za početak, kako se snalazi u novoj ulozi?
"Drugačije je nego dok sam igrao. Imam više vremena, pa na gostovanjima mogu da dajem intervjue, razgovaram sa prijateljima i poznanicima koje dugo nisam video, poput bivšeg igrača Žalgirisa Paulijusa Valinskasa koji sada igra ovde (FMP, prim. aut). Kao igrač imate vremena samo da jedete, trenirate, odspavate i odigrate utakmicu”, počinje priču u razgovoru za Mozzart Sport Paulijus Jankunas.
Često je u glavni grad Srbije dolazio sa namerom da pobedi na terenu. Sada mu je posao vezan za dešavanja iza košarkaške pozornice.
"Košarkaš je košarka, ali sada sam na drugoj strani. Imam igračko iskustvo, ali preda mnom su novi izazovi. Moram da učim, gledam na stvari iz drugačije perspektive kako bih mogao da uspostavim kontrolu. Očekivao sam ovako nešto, dopada mi se uloga koju obavljam u klubu i zaista uživam. Naš generalni menadžer želi što pre da me upozna sa poslom, pa dobijam veliku količinu informacija i to me čini srećnim. Drago mi je što sam posle igračke karijere odmah nastavio sa poslom u Žalgirisu, nisam pravio pauzu, uzimao vremena za odmor".
KARIJERA ZA DIVLJENJE I KAKO GA JE JEDNA SEZONA USKRATILA ZA POREĐENJE SA DANKONOM I BRAJANTOM
The jersey goes up! Jankunas gets his #13 jersey retired! 👕 pic.twitter.com/CkGOSEkIUh
— BC Zalgiris Kaunas (@bczalgiris) October 18, 2022
Jankunasovi igrački dani pamte se po plejadi pehara, prstenova i medalja. Osvojio je 30 trofeja sa Žalgirisom. Zato je njegova "trinaestica" otišla pod svodove Žalgirio Arene. Tako i u večnost. Oproštaj koji mu je klub priredio nikada neće zaboraviti.
"Bilo je veoma emotivno. Navijači i ljudi iz kluba su mi ukazali veliku čast. Čitava ceremonija je divno napravljena, sa puno ljubavi. Kraj mene su bili roditelji, sestra sa svojom porodicom, brojni prijatelji i bilo je zaista dirljivo. Osećao sam se ispunjeno i srećno".
Pre 20 godina uplivao je u profesionalne vode. Najpre kao član rezervnog tima Žalgirisa. Osvojio je drugi rang takmičenja u Litvaniji kao MVP i u velikom stilu došao do mesta u prvoj ekipi. Danas bi o njemu pričali kao Timu Dankanu ili Kobiju Brajantu iz Kaunasa, da nije bilo jedne sezone u Himkiju. Za sve je kriv bivši vlasnik kluba Vladimir Romanov (2009-2013)...
"Rekao je da za mene i Mačijulisa nema mesta. Da me nisu primorali da odem na sezonu, verovatno bih u klubu proveo čitavu karijeru. Možda nije uobičajeno da neko ostane toliko dugo veran jednom klubu, ali takav sam. Volim stabilnost, da imam stvari pod kontrolom, da porodica ne mora često da se seli i da se deca neometano školuju. Prija mi mirna atmosfera i u Žalgirisu je bilo savršeno. Klub je bio deo Evrolige, od 2011. smo igrali u novoj dvorani... Uslovi su bili najbolji mogući i nisam imao razloga da idem. Možda i nisam bio dovoljno dobar da potpišem za najveće klubove, pa sam odabrao da ostanem kod kuće i igram za tim iz rodnog grada, o čemu sam kao dečak maštao".
Igrači su odlazili i dolazili, a Jankunas ih je gotovo dve decenije na vratima ispraćao i dočekivao.
"Nije jednostavno svake godine graditi novi tim, ali je bilo interesantno. Upoznao sam veliki broj ljudi, stekao razna iskustva... Kao kapiten sam svake godine imao zadatak da iznova stvaram hemiju u svlačionici i bio je to veliki izazov, ali tako sam sazrevao i na kraju sam zadovoljan".
ISTORIJA, BORBA VEĆA OD SPORTA I GLAVNA SNAGA ŽALGIRISA
Žalgiris je poseban klub. Evropski velikan. Gaji tradiciju dugu 78 godina, obeleženu uspesima. Osvojio je Evroligu 1999, godinu ranije i FIBA Saporta kup. Prvak Litvanije bio je 23 puta. Samo jednom od osnivanja lige (1993) nije igrao finale (prošle godine ispao od Lijetkabelisa Nenada Čanka u polufinalu). Prepoznatljiv je po velikom broju domaćih košarkaša, vernoj publici, širenju pravih košarkaških vrednosti.
"Istorija je Žalgiris načinila jedinstvenim i velikim. Generacije su uzrastale uz klub, kao i moji roditelji i to se prenosilo sa kolena na koleno. Sve je počelo još u eri Arvidasa Sabonisa. Borili smo se sa CSKA i to je bilo više od sporta. Ne sećam se utakmica iz detinjstva, ali kada sam odrastao odgledao sam snimke i osetio tu strast i želju da se dobije svaka utakmica, da se svima stavi do znanja da nismo slabi kao tim, ali ni kao država”.
“Zelena šuma“ je sinonim za litvansku košarku.
“Patriotski je klub i podržava ga gotovo čitava Litvanija, ali i veliki broj ljudi van zemlje. Svima je stalo da pobedi i ozbiljno je interesovanje javnosti. Igramo na najvišem nivou, što je narodu posebno zanimljivo. Timovi u Evroligi su izjednačeni, možda ne po budžetu, ali na svakom meču se vodi velika borba i to privlači navijače sa kojima klub održava odlične odnose. Možda nemamo najveći budžet, ali strašću i borbenim duhom zavređujemo veliko poštovanje. Na kraju, ljudi imaju najveća očekivanja, pa postoji i ozbiljan pritisak”.
Jasno podvlači, snaga Žalgirisa je u ljudima.
“Napuštali su zemlju zbog rata i drugih razloga, ali su ostali Litvanci. Ranije su odlazili u SAD, Australiju, u poslednje vreme se sve češće sele u Englesku, Španiju, ali gde god da žive prate dešavanja u Litvaniji, održavaju vezu sa porodicom. Ukoliko su mlađi članovi porodice dobri u sportu, imaju ideju da jednog dana zaigraju za reprezentaciju, brane boje domovine i podrže je, čak iako su odrastali u inostranstvu“.
LITVANSKA LIGA, REPREZENTACIJA I RIVALSTVO SA SRBIJOM
Priredio je navijačima mnoštvo razloga za slavlje. Dominirao u Litvaniji sa Žalgirisom koji je sa 23 od 29 mogućih titula neprikosnoven, ali bivši litvanski reprezentativac ističe da je iz godine u godinu borba za tron sve neizvesnija. Dokaz je i prethodna sezona, koju je sa peharom u rukama okončao Ritas.
“Osvojili smo veliki broj titula, ali smo recimo prošle sezone odigrali loše. Sećam se da je bilo lakše kada sam ja počinjao, ali sada se svi bore. Kada na red dođe utakmica u prvenstvu posle duplog kola Evrolige, ukoliko niste dovoljno koncentrisani, naći ćete se u problemu. Nije tako jednostavno kako se sa strane možda čini. Imamo pet timova koji konkurišu za visok plasman, koji nam uvek pružaju ozbiljan otpor, sada su tu i Vulvsi... Napreduju i timovi iz donjeg doma, pa i protiv njih morate biti oprezni”.
Pored brojnih klupskih, najdraži mu je uspeh sa reprezentacijom. Izvojevan nad Srbijom pre 12 godina.
“Dobili smo vajld kartu da učestvujemo i osvojili smo bronzu. Bila je to prva medalja na Svetskim prvenstvima za Litvaniju. Niko nas nije očekivao na postolju, ali imali smo sjajne trenere i igrače, lidera u Linasu Kleizi.“
Popili su Orlovi gorku pilulu u Istanbulu, ali samo par godina kasnije krenuli u novu žetvu medalja sa Aleksandrom Đorđevićem i osvojili tri srebra na velikim takmičenjima. Potvrdilo se još jednom da je Srbija „zemlja košarke“, a šta Litvanci, koji su u međuvremenu osvojili još dva evropska srebra, misle o tome?
“Isto i mi govorimo kod kuće“, izgovorio je kroz smeh Jankunas i nastavio:
“Smatram da smo jednaki. Srbija ima veliku istoriju, brojne vrhunske igrače kako u prošlosti, tako i danas. Bogata istorija je i iza nas, takođe imamo dobre košarkaše“.
Kome god da pripada laskava „titula“, jasno je da je košarka u Litvaniji prvi sport – bez premca. Najvažnija sporedna stvar na svetu nije tako popularna u ovoj baltičkoj zemlji.
“Trudimo se, ali nismo još dovoljno dobri u fudbalu. Nadam se da ćemo biti jednog dana, pa da uživamo kao i ljudi u Srbiji. Problem je i sa vremenskim prilikama. Nije jednostavno igrati fudbal po kiši i snegu“, rekao je Jankunas i dodao da nisu Litvanci uspešni samo u košarci:
“Atletika je na visokom nivou, bacanje diska… Uspešni smo i u plivanju. Ruta Mejlutite je olimpijska šampionka i bivša rekorderka na sto metara prsno. Sport je veoma popularan i veliki broj dece mu se posvećuje i teži ka vrhunskim rezultatima. Ipak, Litvanija je mala zemlja i teško je napraviti budžete kako bi sve sportske grane bile uspešne“.
SRPSKA PRIJATELJSTVA I STROGI ŠARAS
I dok na parketu Srbija i Litvanija gaje rivalstvo kao dve evropske sile, Jankunas je sa srpskim košarkašima, ali i košarkaškim radnicima stvorio brojna prijateljstva. Samo najlepše uspomene ga vezuju za naše stručnjake Olivera Kostića (2010-2013. asistent i kratko vršilac dužnosti prvog trenera Žalgirisa) i Aleksandar Petrovića (2010. prvi trener Žalgirisa)
“Sjajni ljudi. Uvek ste mogli da razgovarate sa njima. Sa Oliverom sam i dalje u kontaktu. Aco Petrović je bio stara garda, ali veoma iskren. Pravi čovek. Uvek mi je stavljao do znanja da sam kapiten, vodio sa mnom razgovore pre treninga i jasno isticao šta želi od mene, tima i kako bi trebalo da se ponašam. Ostao je u najboljem sećanju“.
Svlačionicu i teren na početku karijere delio je sa Miroslavom Berićem (2003/04).
“Došao je tokom moje prve sezone. Sjajan tip. Bio sam klinac, ali smo imali odličan odnos. Pričao mi je razne priče i uvek se starao o meni… Bio je savršen saigrač za početnika poput mene“.
U Kaunasu je dočekao i Vladimira Štimca (2005-2008).
“Sećam ga se kao dečaka. Bio je zabavan tip, uvek sa osmehom na licu. Neprestano je zbijao šale. Veoma mlad je došao u Žalgiris, tu je odrastao, počeo da igra. Imao je dobrih nastupa, ali je uvek gajio najviše ambicije - hteo je sve. U jednom trenutku je morao da ide na kaljenje kako bi dobio veću priliku, igrao u kontinuitetu i razvijao se. Jasno, postao je veoma dobar igrač“.
Žalgiris je bio važna stanica u karijeri Vasilija Micića (2017/18). Napravio je veliki iskorak u Litvaniji, stasao u igrača evroligaškog kalibra i utabao stazu za buduće uspehe. Kapiten mu je, naravno, bio Jankunas. Ističe da reprezentativcu Srbije nije bilo lako pod palicom Šarunasa Jasikevičijusa.
“Došao je veoma mlad, ali je odmah bilo jasno da poseduje ozbiljan talenat. Imao je tešku godinu jer Šaras na specifičan način radi sa plejmejkerima i voli da ih kontroliše. Tu je napravio temelje i potom zaigrao na visokom nivou. U Efesu je dobio slobodu i iskoristio iskustvo iz Žalgirisa i saradnje sa Jasikevičijusom na pravi način. Sada je možda i najbolji igrač Evrolige. Ima odlične fizikalije, krupan je za plejmejkera i ima duge ruke. Veoma je snažan, inteligentan, može da šutira, dodaje… Sa iskustvom koje sada poseduje uspeva da se snađe u svakoj situaciji. Postao je dominantan“.
Iz prvih redova je posmatrao stvaranje jednog od najboljih evropskih plejmejkera, ali i početak velike trenerske karijere. Jasikevičijus je 2014. preuzeo ulogu asistenta u stručnom štabu Gintarasa Krapikasa. Išao je korak po korak i dve godine kasnije postao šef struke Žalgirisa (osvojio pet titula u Litvaniji).
“Još dok je igrao bilo je jasno da će jednog dana umesto lopte uzeti tablu u ruke. Verujem da je u početku želeo bude uz samo deo stručnog štaba kako bi osetio ritam treninga i iskusio taj stli života. Od starta je bilo jasno da će postati vrhunski stručnjak. Nije se od tada promenio. Naravno, napredovao je, sakupio iskustvo, ali uvek je na njegovim treninzima bilo žestoko. Od prvog je postavio pravila. Zbijanje šala tokom treniranja, opuštanje – tome je došao kraj kada je postavljen za prvog trenera. Rad je morao da bude na prvom mestu. Posle svake greške – pravac na liniju i trči. Uneo je veliku dozu ozbiljnosti, morali ste da uvek da budete na 100 odsto, maksimalno koncentrisani. Posle jedne greške je bio veoma glasan. Posle dve-tri – bili ste u nevolji. Kao i čitav tim“, zaključio je Paulijus Jankunas u razgovoru za Mozzart Sport.