Peđa Stojaković o karijeri, životu i alternativnoj istoriji: Da ne beše rata, radio bih na farmi

Posebno mesto u almanasima jugoslovenske i srpske košarke pripada Peđi Stojakoviću. Jedan od najpreciznijih trojkaša u istoriji NBA lige, može da se pohvali da je bio jedan od stubova generacije koja je 2001. pokorila Evropu, a koja je godinu dana kasnije osvojila titulu prvaka sveta, a pod "stare dane", Peđa je osvojio i NBA prsten sa Dalasom.

Ipak, nekadašnjek košarkaša Crvene zvezde, PAOK-a, odnosno Toronta, Nju Orleansa i Indijane, ljubitelji NBA lige najbolje pamte u dresu Sakramenta, a snagu najbolje generacije u istoriji Kingsa sa Stojakovićem, Vladeom Divom, Krisom Veberom i Dagom Kristijem, upoznali su svojevremeno Kventin Ričardson i Darijus Majls, dvojac 2000. godine draftovan u najjaču ligu na svetu od strane Los Anđeles Klipersa.

Upravo tandem Majls - Ričardson danas ima emisiju pod imenom "Naklheads", u kojoj su ugostili Stojakovića. Razgovor je potrajao, a Peđa naširoko pričao o svojoj bogatoj karijeri.

„Košarka mi je bila bekstvo. Pomogla mi je da pronađem nešto novo i pozitivno u životu. Video sam svoje roditelje i druge ljude koji za sobom ostavljaju sve za šta su radili celog života. Čak i danas razmišljam o tome. Da rat nije počeo, pitanje je da li bih igrao košarku. Odrastao sam u malom mestu od 20.000 ljudi. Jedini sport je bio u školi. Verovatno bih nastavio koracima roditelja, ostao bih u tamo i radio u polju, na farmi. Ne znaš kakve će karte život da ti podeli karte. Za mene je ovo bio blagoslov. Imao sam sreću i da imam trenera koji me naučio osnove, koji mi je bio mentor… Jednostavno me je otključao. Za godinu dana sam postao najbolji igrač u zemlji u tom uzrastu.“

Još kao 15-godišnjak obreo se u Crvenoj zvezdi, a godinu dana kasnije Peđa je u Grčkoj potpisao prvi profesionalni ugovor.

„Ludo, nerealno. Mogao sam da obezbedim roditeljima ono što su izgubili. Da izgrade ponovo živote. Ali, srce im je zauvek ostalo tamo odakle su došli.“

Briljiralo je tada mlado srpsko krilo u PAOK-u, kroz koju godinu zaigralo u Evroligi i u sezoni 1997/98 u proseku postizalo 20,9 poena, 3,6 skokova i 1,5 asistencija po utakmici.

„U Evropi sve zavisi od finansijske situacije. Grčka liga je tada bila u odličnoj poziciji, Dominik Vilkins je bio tamo, igrao sam protiv njega kada sam imao 17. On je promenio košarku. Igrao sam protiv Ksevijera Mekdenijelsa, Entonija Bonera…“

Malo je reći kolike su razlike između evropske i NBA košarke bile izražene i onomad, a i danas. Po dolasku na severnoamerički kontinent kao 14. pik, Peđa je naišao na pitanja tamošnjih novinara o pritisku.

„Ne osećam. Zašto bih? Zato što je pritisak kada vlasnik uđe u svlačionicu pre utakmice i kaže: ’Ako izgubite, nećete dobiti pare.’ Igrao sam u arenama gde je pušenje dozvoljeno, gde su i treneri pušili…“

Peđu je Sakramento draftovao 1996. godine, a on se u sezoni 1998/99 preselio u najjaču košarkašku ligu na planeti.

„Svi su došli da gledaju Zidrunasa Ilgauskasa. Međutim, sve se desilo brzo, za dve nedelje. Sakramento, Čikago i Indijana su me pozvali na treninge. I to je bilo nešto zaista posebno. To je nešto što nikada neću zaboraviti. Džeri Kraus, tada generalni menadžer Bulsa, šampiona, imali su 29. pik. Rekao mi je: ’Od sada budi loš na treninzima i mi ćemo te birati.’ Ali, draftovali su me Kingsi", ispričao je Stojaković koji je od 1996. do 1998. odigrao još dve sezone do isteka ugovora sa solunskim klubom: „To je bilo najbolje što mi se desilo. Bilo mi je neophodno još iskustva, bio sam premlad. Bilo je potrebno da sazrim mentalno i fizički. Sa 21 sam bio spreman za NBA.“

© AFP

Imao je Peđa tu privilegiju i sreću da ga u Sakrametnu sudbina spoji sa Vladom Divcem.

„Kada sam potpisao ugovor 1998. godine, desio se lok-aut. Rečeno mi je da ću igrati, ali kada se lok-aut okončao, odjednom su trejdovali Ričmonda za Krisa Vebera, potpisali Divca što je bio najveći ugovor ove organizacije i draftovali su Džejsona Vilijamsa. I nekako se sve promenilo. U moju korist. Vlade je postao veliki prijatelj i mentor. Kada ulaziš sa klupe, a mlad si, ne znaš ulogu. Bio sam nestrpljiv. Jurio sam šuteve, grešio u napadu i odbrani. Nekada bih igrao sedam minuta, nekada 27. Treneri ne mrze igrače, oni samo žele one koji mogu da pomognu. A ja sam mislio da me trener mrzi.“

Krajem 20. veka, Sakramento je imao sve. Snagu, brzinu, lucidnost, atraktivnost.

„Imao sam tu sreću da igram sa neverovatnim asistentima. To je san. Plejmejker ne želi da šutira nego da dodaje. Najbolji igrač Veber je voleo da asistira... Imao si Vlada koji takođe želi da asistira… Pa ovo je neverovatno! Onda je pomoćni trener Karilo uveo akcije sa Prinstona. Došao je i Hido Turkoglu, pa Bobi Džekson, Skot Polard… Igra je bila prelepa, nikoga nije zanimalo da poentira. To je postalo zarazno, razmišljali smo o drugima. Trener Karilo nas je naučio da ako jako utrčiš možda nećeš dobiti loptu, ali neko drugi će biti slobodan. Ili ako napraviš jak blok. Najlepše godine moje karijere.“

Pelcer Sakramentovog uzdizanja bio je Kris Veber. Euforija u glavnom gradu Kalifornije - neponovljiva.

„Kingsi su jedini šou u gradu. Rasli smo zajedno. Postavili smo Sakramento na mapu. Odjednom je ekipa na ESPN, u plej-ofu…“

Dve godine nakon Peđe u NBA je, kao ruki došao Hido Turkoglu. Veliku je Turčin košarkašku karijeru napravio, a Stojaković je ispričao interesantnu anegdotu o Hidovim NBA počecima.

„On je skoro celu prvu platu dao za obeštećenje. Ostalo mu je možda 100.000 dolara. Nije znao ni kako će izdržati čitavu godinu. Ali, osećao sam da moramo tu da mu se nađemo. Bio je u mojoj kući, moja majka mu je kuvala, svakog dana je bio sa nama… I bio je vanserijski talenat! Ljudi ne shvataju to. Svlačionica ga je obožavala, svi igrači. Ali, sećam se njegove ruki godine i utakmice protiv Klifa Robinsona u Finiksu. U to vreme nisi smeo da dobacuješ veteranima, ali je Hido učio nove termine na treninzima i onda je vikao sa klupe na utakmici - ’Pusti ga da šutne!’ Klif nas je pogledao: ’Ko je ovaj? On nikad ni ne igra!’ Posle utakmice ga je Robinson pozvao - ’Momak, to ne možeš da radiš. Razumeo bih da igraš, ali ovako…’ Bilo je zabavno.“

Iako je 31. igrač u istoriji NBA lige po broju ubačenih trojki, Stojaković je osmi na večnoj listi po procentu ubačenih trojki (igrači sa preko 1.500 ubačenih trojki). Ispred njega su samo Kajl Korver, Stiv Neš, Stef Kari, Džej-Džej Redik i Klej Tompson, Majk Miler i Dejl Elis. Uživanje je bilo gledati šutera iz Slavonske Požege kako izbacuje šuteve za tri. Setimo se i da je dva puta osvajao takmičenje u brzom šutiranju trojki.

„Bio sam nervozan. Nije lako. Sediš na klupi pola sata i onda te prozovu, svi ljudi su oko tebe, svetla uperena i imaš 60 sekundi. Pet puta sam se takmičio i uvek sam bio nervozan.“

Dve decenije i kusur kasnije, ne zaboravljaju se spektakularne plej-of serije između Sakramento Kingsa i Los Anđeles Lejkersa. Naročito, utakmice iz finala zapadne konferencije 2002. godine.

„Počelo je sve 2000, pa onda 2001. i na kraju 2002. u finalu Zapada. U seriji pre, protiv Dalasa, povredio sam skočni zglob. Vratio sam se u četvrtoj utakmici protiv Lejkersa. Igrati protiv Kobija i Šeka je teško, obojicu si morao da udvajaš. Ali, imali smo ih. Možemo da pričamo o sudijama, ali imali smo sedmu utakmicu kod kuće. Razmišljam o tome šta sam mogao bolje. Promašio sam šut iz ćoška, svi smo promašili mnogo slobodnih bacanja. To je bila naša šansa, naša godina. U finalu sam sreo Bibija i rekao mu - 'Trebalo je da ovo budemo mi'.

Sezona 2003/04 bila je jedna od individualno najdominantnijih u karijeri Peđe Stojakovića. Bio je četvrti u izboru za MVP-ja!

„Brojke pokazuju da mi je to bila najbolja godina, a i pobeđivali smo. Imali smo neverovatnu hemiju. To je godina kada se Kris oporavljao od povrede. Imao sam veću odgovornost. Svaki put kada te pominju uz Garneta, Dankana, O’Nila, Kobija…ogroman je to kompliment. Imao sam mnogo sreće što sam bio u ovom timu, a to sam shvatio tek nakon što sam trejdovan. Znaš da si sledeći. Šest meseci posle Krisa, trejdovan sam ja. To je normalno.“

Godine 2006. Peđa je imao izuzetno kratku sagu u Indijani, pre nego što je trejdovan u Nju Orleans.

„Imati Krisa Pola i Dejvida Vesta pomoglo je da odem tamo, uz finansijske razloge. Bajron Skot je bio trener, a igrao sam protiv njega u Grčkoj. Ipak, morao sam na operaciju leđa i više nikada nisam bio isti igrač. Sve je bilo nizbrdo.“

© AFP

Usledio je trejd u Toronto, sezona u Kanadi, pa odlazak u Dalas 2011. godine. Sudbina je htela da na kraju profesionalne karijere maestralna šuterska ruka dobije NBA prsten.

„To je bila moja poslednja godina. Pitao sam Rika Karlajla da li imaju ulogu za mene. Rekao sam mu da želim da igram. Sve se poklopilo. Niko nije očekivao da ćemo osvojiti. Novicki je bio neverovatan. Taj tim je napravljen za tu jednu godinu. Prišao sam u finalu Majku Bibiju koji je tada bio u Majamiju i rekao – Ovo je trebalo da budemo mi pre deset godina.“

Završio je retrospektivu sopstvene košarkaške biografije, pa dao na značaju današnjim velikanima NBA lige - Nikoli Jokiću i Luki Dončiću.

„Igrao sam protiv Lukinog oca. Za Jokića se nije znalo u Evropi. Igrao je u malom klubu. I nije ga bilo briga. Svaka čast Denveru. I sada su njih dvojica srušila sva moja verovanja da moraš da budeš atletski moćan, brz da bi uspeo. Fantastični primeri šta osnove znače za igru. Nekada se nije verovalo u internacionalne igrače. Nije bitno šta si uradio u Evropi, moraš da zaslužiš minute. Sada je igra globalna. Trojica-četvorica najboljih su internacionalci. Osnove su pomogle Evropljanima da uspeju.“

Dobio je Stojaković i nezahvalno pitanje koga bi od trija Klej Tompson, Redži Miler, Rej Alen označio kao startera, koga poslao na klupu, a koga trejdovao. Kao iz topa je ispali: „Redži starter. Klupa je Alen, a onda Tompson.“

Odmah je znao i najbolju petorku sačinjenu od igrača sa kojima je delio svlačionicu.

„Kris Veber na četvorci. Vlade Divac je bio najbolji centar sa kojim sam igrao, ali ću staviti Dirka Novickog na peticu zbog moderne igre. Kec je Džejson Kid. Ovo nije nikakav udarac na Krisa Pola, ali Kid je promenio igru. Zapravo, hajde da napravimo najbolji tim. Pol je na kecu, Kid na dvojci, ja na trojci, Veber na četvorci, Novicki na pet.“

Peđin sin Andrej visoko se kotira mežu koledž talentima u Sjedinjenim Američkim Državama i naredna stanica mogla bi da bude NBA liga. Trofejni otac sigurno može da podeli sijaset korisnih saveta na putu ka najjačoj košarkaškoj ligi.

„Prošli smo kroz faze. Nismo razgovarali jedan sa drugim, posle smo bili malo kulturniji, a sada je manje osetljiv i možemo da pričamo. Sluša druge, iako sam mu isto pričao godinama. Ali, super sam ponosan, najlepši je osećaj za roditelja da vidiš kako dete ide tvojim stopama. Žao mi ga je zbog pritiska da nas učini ponosnima. Uvek mu govorim – rad je jednako samopouzdanje, samopouzdanje jednako igra. To mogu da im kažem. I da ostanu skromni.“

Zaključak velike priče Peđa je dao odgovorom na pitanje na koji način je potrošio prvi veliki novac koji je zaradio?

„Pre neko veče sam prijateljima rekao kakav je osećaj moći da kupiš šta god. Ne mogu da kažem da sam bio pametan, ali sam srećom imao jake roditelje koji su me podsećali odakle dolazim, držeći me čvrsto na zemlji. Mada, svi smo kupovali pogrešno, svi smo vozili nešto što nam nije potrebno. Satovi, odeća, klubovi… To je deo priče, ali u nekom trenutku shvatiš da kada se lopta zaustavi, čeka te pravi život. Kada lopta stane, niko te više ne zove. I ne stiže plata.“