Pešićevo sećanje iz Praga: U Indijanapolisu smo menjali sebe da bismo promenili svet (VIDEO)
Vreme čitanja: 11min | čet. 08.09.22. | 13:13
Naš poslednji zlatni selektor i čovek koji bi da Srbiju vrati na evropski tron za Mozzart Sport prisetio se 2002. godine i pokoravanja Indijanapolisa koje se i danas prepričava
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Praga)
Indijanapolis, 8. septembar 2002. Jugoslavija u vremenu najveće tranzicije posle Petog oktobra. Društvo koje se još oporavljalo od posledica NATO agresije i grčevito se borilo da nove generacije dočekaju bolje sutra je te septembarske večeri čekalo zlato. Da svoje heroje ponovo vidi na krovu sveta. Posle 2001. u kojoj smo na putu do trona pregazili sve na koje smo naišli to zlato u Indijanapolisu trebalo je da dođe kao melem na žive rane posle oružane agresije na našu zemlju, na razaranja, ubijanja i uništenje koje nas i danas proganja. Da "neprijatelju" na njegovom terenu uzmemo sve i zagospodarimo planetom!
Izabrane vesti
Uspeli smo. Posle Ljubljane 1970, Manile 1978, Buenos Ajresa 1990. i Atine 1998, Plavi su u poznatom košarkaškom gradu prvo u četvrtfinalu tukli moćni Drim tim (81:78), zatim Novi Zeland (89:78) i naposletku Argentinu (84:77). Euforija koja je vladala u Jugoslaviji pred finale sa Argentinom bilo je nezapamćeno. A drama viđena tog 8. septembra u Konseko fildhausu nije za prepričavanje na ovaj način.
21.00: (1,03) Srbija (28,0) Poljska (12,0)
Za one mlađe i neupućene dovoljno je reći smo na manje od tri minuta pre kraja gubili osam razlike, posle čega Peđa Stojaković ubacio važnu trojku, Dejan Bodiroga vezao sedam poena, a grčki sudija Nikos Picilkas pružio nam je ruku spasa jer u poslednjem napadu pri nerešenom rezultatu nije video faul Marka Jarića nad Ugom Skonokinijem. Picilkas je grešku priznao mnogo godina kasnije, a iz iste otišlo se u produžetak, gde su nam Argentinci ubacili samo dva poena. Beograd se te septembarske večeri i narednih dana tresao u slavljeničkoj atmosferi kao posle Atine '95.
Taj 8. septembar ostaće kao crveno slovo u sećanju svih koji su te večeri, pa i svih dana ranije bili uz Dejana Bodirogu, Dejana Кoturovića, Žarka Čabarkapu, Igora Rakočevića, Predraga Stojakovića, Vladimira Radmanovića - sklonjen iz tima zbog incidenta sa bananom, Marka Jarića, Predraga Drobnjaka, Vlada Divca, Miloša Vujanića, Dejana Tomaševića i Milana Gurovića.
Medalje oko vrata stavio im je Bora Stanković, a ispostaviće se da je 2002. bila naše poslednje svedočanstvo o dominaciji košarkaške velesile sa imenom Jugoslavija. Državna zajednica sa Crnom Gorom postala je sinonim sunovrata u ambis, osamostaljenje je doneo oporavak uz četiri srebrne medalje, a 20 godina kasnije Srbija živi u uverenju da je došao trenutak kada ćemo simbolično, sa poetskom notom, uspeti ponovo da stavimo najsjajniju medalju oko vrata.
Svetislav Pešić, čovek iza dva poslednja jugoslovenska uspeha i autor čuvene rečenice "Ma koliko bio jak, uvek ima neko jači", danas vodi Srbiju sa idejom da posle dve decenije ponovo izazove zlatnu groznicu. Od Plavih do Orlova mnogo je vremena prošlo, a Pešić i dalje oseća istu strast, odgovornost, motivaciju i želju da podari makar još jedan razlog da cela zemlja slavi...
“Razvoj i uspeh košarke definisan je samo kroz uspeh reprezentacije. Uspeh reprezentacije je proizvod svega što se dešavalo u jednoj košarkaškoj zemlji, kako nas i danas predstavljaju, kao da živimo u prošlosti, a ne živimo. Nikada neću da zaboravim Indijanapolis 2002, to su bile prekrasne uspomene sa fantastičnom grupom ljudi“, priseća se Pešić u razgovoru za Mozzart Sport u Pragu.
Jugoslavija je pripreme za Mundobasket te 2002. počela uz turbulencije i poraze tokom priprema koji su mnoge zabrinuli. Nije bilo Vlada Šćepanovića, vedete Evropskog prvenstva u Istanbulu, tim je bio delimično promenjen u odnosu na taj turnir, a veliki povratak Vlada Divca za svojevrsni “Poslednji ples“ ulivao je ipak nadu da možemo da napravimo nešto zaista veliko. Plavi su u prvoj fazi takmičenja bili u Grupi A sa Angolom, Kanadom i Španijom. Angola je nadigrana rezultatom 113:63, u drugom kolu smo izgubili od Španije (69:71), da bismo na kraju dobili Kanadu sa 87:71. Druga runda po grupama spojila nas je sa Portorikom, Brazilom i Turskom pošto su dalje prolazile tri ekipe. Šamar od Portorika (83:85) mnogi i danas vide kao potvrdu da u nacionalnoj selekciji tada nije sve išlo kao po loju, ali i inicijalnu kapislu za ono što smo videli do kraja turnira. A to su pobede nad Brazilom (90:69) i Turskom (110:78) pre epskog četvrtfinala sa Amerima.
“Jeste, u pripremnom periodu gubili smo neke utakmice, ali uvek sam smatrao da su pripremne utakmice tu da se trenira košarka, ne da se pobeđuje. Imali smo taj poraz od Španije u drugom meču turnira, Bodiroga je imao šut za pobedu i promašio, onda smo na SAD otišli tako što smo mi izgubili od Portorika, a oni od Argentine. Ali, bili smo na turniru koji, kao i ovaj sada, traje dugo, ali tamo si imao malo više vremena za mentalnu, taktičku i fizičku regeneraciju u odnosu na sada. Svi su se tada oko nas uzbuđivali, pitali se kako smo i zašto izgubili od Španije sa Gasolom, Navarom i ostalim članovima generacije koja je bila u uzlaznoj putanji, bila je treća na Evropskom prvenstvu pošto je poražena od nas u polufinalu. Takva su pitanja bila i posle Portorika“.
Sve je ipak došlo na svoje posle skalpa Amera koji su u svojim redovima imali Redžija Milera, Pola Pirsa, Džermejna O’Nila, Bena Valasa, Berona Dejvisa, Majkla Finlija i ostale NBA zvezde, dok je na klupi bio legendarni Džordž Karl.
“Mi smo verovali da iz poraza možemo da izvučemo pobedu za sledeću utakmicu. Tako smo razmišljali. Kada smo doživeli poraze samo bismo rekli: ’Izgubili smo, doviđenja. Idemo dalje’. Mi nismo znali da izgubimo dve utakmice zaredom. Možda nas je taj poraz od Portorika naveo da bolje i temeljnije analiziramo našu igru, slabosti, ozbiljnost, pristup i sve što je potrebno da bi se dobili jaki rivali na turniru“.
Sinonim te pobede bio je Milan Gurović. Popularni Čiča odigrao je tada jednu od najboljih utakmica svoje reprezentativne karijere, trojke u Indijanapolisu predstavljaju njegovu ličnu kartu...
“Milan je, to mu priznaju Bodiroga i Stojaković, bio naš najstandardniji igrač na oba prvenstva. Prvo kada je u pitanju balans između odbrane i napada, on je pravio razliku. Kvaliteti Bodiroge i Peđe nikada nisu dolazili u pitanje, ali bez jednog igrača Gurovićevih kvaliteta teško je osvajati medalje i praviti vrhunske rezultate. Sada mnogi pokušavaju da uzmu medalje samo sa jednim vrhunskim igračem, što je jako teško, ma kako se on zvao. Bio on Nikola Jokić ili neko drugi, rezultati bez njih ne mogu da se prave, kao ni bez njihove prilagodljivosti kolektivu“.
Zlata teško da bi bilo da nije bilo Vlada Divca. Svetislav Pešić uporedio je uticaj tadašnjeg asa Sakramento Kingsa sa onim što danas radi Nikola Jokić za Srbiju.
“Divac je imao ogroman uticaj te 2002. Nije mogao da igra godinu dana ranije zbog povrede kolena. On je u svlačionicu Jugoslavije doneo veliko iskustvo, dok je pred Nikolom još mnogo godina u NBA ligi. Vlade je tada već imao 16 godina NBA karijere iza sebe. Često se sa njim našalim sa njim i kažem mu da nikada ne bi odigrao najbolju utakmicu u životu, to je bilo protiv SAD u četvrtfinalu. Za mene koga znam od kadetskih dana do NBA, koji sam pratio sve njegove utakmice i kompletan razvoj, to je pola šala – pola u zbilji. Tačno je da je košarka kolektivni sport, ali vrhunske ekipe moraju da imaju vrhunske pojedince, koji dođu kao jagoda na šlag. Oni su ti koji donose odluke u teškim utakmicama, zahvaljujući njihovom velikom iskustvu i kvalitetu“.
Kroz reči jednog od najcenjenijih košarkaških radnika moglo je da se oseti važnost postojanja vrhunskog individualnog kvaliteta, koji opet može da se podredi kolektivu...
“Imali smo tada Peđu i Bodirogu, ali bili su tu i momci poput Jarića i Koturovića. Dejan (Koturović) je od klasičnog rezervnog centra na startu turnira došao u situaciju da bude izuzetno važan igrač za nas u polufinalu i finalu. Tako je i ovde danas, tražimo te igrače koji će da rastu kroz turnir. Malo nas u tome sprečavaju bolesti i problemi sa povredama. U Indijanapolisu tih problema nismo imali. Verovatno zato što smo se drugačije pripremali, duže, bar kada je u pitanju bazična priprema. Igrači su imali više vremena za odmor zbog više dana pauze između utakmica. Takođe su igrači mogli da sebi daju duži odmor između sezona, pre ulaska u pripreme. Ovde toga nije bilo. Imali smo samo desetak dana rada u Staroj Pazovi gde smo radili odlično, to nas sada i drži u tonusu“.
Tu nije stao...
“To daje poseban kvalitet svake ekipe. Ona ekipa koja ima takve igrače, spremne da razumeju da ne mogu sve sami, a takav je Nikola Jokić uprkos kvalitetu i iskustvu. On bolje od svih razume koliko su važni i svi ostali igrači. Vidite i sami po igri Srbije, da bi on mogao još neku akciju da završi sam ili šutem, ali zna koliko je važno da se i drugi saigrači razigraju“.
Selektor Pešić prisetio se za naš sajt toga kako je morao da menja Jugoslaviju kako bi osvojila svet...
“Iskreno, mi smo zahvaljujući odličnoj igri u Istanbulu već formirali odličan tim i sebi postavili najviše ciljeve na Mundobasketu. Znali smo već da ćemo u nekom trenutku naći na Amerikance, da li u poslednjoj utakmici turnira ili ranije kao što se to desilo te 2002. u četvrtfinalu. Kako bilo, mi smo se spremali za SAD i morali smo da menjamo pristup, da se prilagodimo igri Amerikanaca, da pokušamo da igramo košarku koja nije bila karakteristična za tu generaciju“, priča trenerski vuk i nastavlja:
“Rezultat u Indijanapolisu smo napravili na osnovu dobre igre u tranziciji i kontrama, ali smo za Amere to morali da menjamo. Kada smo sagledali naše i njihove prednosti, bilo nam je jasno da su oni bolji u igri iz tranzicije od nas, kao i Argentina. Naša karakteristika, odnosno prilagodljivost na sve vrste odbrane i protivničkih napada, ogroman talenat koji smo posedovali uz iskustvo meni je govorilo da možemo da uradimo nešto što bi našem protivniku zasmetalo, a to je da držimo loptu što duže u našim rukama. Dokle god nam je to uspevalo držali smo rezultat. Svaka utakmica donosi uspone i padove, a kada smo uspevali da sakrijemo naše mane i istaknemo vrline – dolazili bismo do pozitivnog rezultata“.
Ogromna razlika između onoga što Svetislav Pešić radi danas i svega što je bilo pre 20 godina jeste sistem. S početka 21. veka sve je već bilo posloženo i pred Mundobasket 2022. mi smo imali jezgro tima i sve pripadajuće elemente za ponavljanje uspeha iz Istanbula, ili četiri godine ranije iz Atine...
“Ako gledamo Istanbul i Indijanapolis, mi smo imali dva tima. Jedan na parketu i jedan oko terena, tu su ljudi iz menadžmenta, lekarski tim, stručni štab... Sve je funkcionisalo besprekorno. To je nešto što i mi pokušavamo ovde da napravimo, jer kada je u pitanju reprezentacija nemoguće je napraviti velike sportske rezultate bez toga“.
Zato selektor šalje važnu poruku, kako ne bismo sledeći uspeh čekali još 20 godina...
“To je ono što pokušavam da saopštim sve vreme, eventualni uspeh ovde neće promeniti stanje u našoj košarci jer je budućnost pod velikim znakom pitanja. Mi se ne pomeramo sa mrtve tačke. Mi smo i posle 2002. imali srebrnih medalja, to su takođe vrhunski rezultati. Ostaćemo bez medalja, ako ne promenimo pristup srpskoj košarci, o čemu pričam otkako sam došao. Uspeh u Indijanapolisu jedan je od najvećih u istoriji jer smo igrali na njihovom tlu, pred njihovim navijačima, protiv odličnih protivnika kao što su SAD i Argentina. To je sve bilo za nezaborav“.
Jugoslavija je dane slavlja posle Indijanapolisa provela u nadi da nas posle sportskih čekaju i društveno-ekonomski uspesi, da će zemlja konačno stati na noge, da će doći bolji dani... Umesto toga, košarkaška reprezentacija doživela je stravičan pad iz kojeg još traži put do vrha...
“Ono što mi posle svega ostaje u najvećem sećanju je doček koji smo doživeli po povratku u zemlju, od aerodroma do centra grada, sa navijačima na balkonu. Da to nisam doživeo, ostao bih siromašan za jedno ogromno iskustvo. Kada pričam o onim konstatacijama da trener nije motivisao dovoljno igrače u porazu i pitam ko motiviše trener, tu verovatno nalazim i odgovor na pitanje zašto sam se vratio na klupu Srbije. Tu nalazim dodatnu motivaciju u odluci da postanem selektor, vrlo je važan detalj zašto sam ponovo selektor naše reprezentacije“, kaže Pešić i dodaje:
“Cela zemlja je živela za taj uspeh, kao i sada što možete da vidite, jer su se okupili ljudi iz Praga i okolnih zemalja i daju nam veliku podršku. Mi to doživljavamo emotivno i povećava nam odgovornost. Svakako, ostaje moja poruka da košarka mora dalje da se razvija“.
Ostaće zapisano da je Jugoslavija tih godina sa Svetislavom Pešićem promenila tokove svetske košarke, jer su tada drugi na sve načine pokušavali da nas (pre)stignu i rade ono što smo mi krajem prošlog i početkom ovog milenijuma...
“Amerikanci su počeli da dolaze u najjačim sastavima posle Bormija, kada smo ih dvaput dobili. Tada se pojavila jedna od najboljih generacija u ono vreme na jednom mestu. Njima je bilo jasno da će oni morati da menjaju svoj pristup ne samo kada su u pitanju Olimpijske igre, već i druga takmičenja. Nedugo zatim počeli su da dolaze sa jačim ekipama, da bi 1992. u Barseloni izveli čuveni Drim tim. Pobeda na njihovom tlu pre dve decenije došla je u neverici za one koji nisu verovali da je košarka postala globalni sport i da se igra na visokom nivou u drugim zemljama. Tada nismo kvalitet pokazali samo mi i Argentinci, već i mnoge druge selekcije. Nemačka je bila treća, Novi Zeland četvrti, pa Španija i ostali... Tada su shvatili koliko je košarka u tom trenutku napredovala što je njima stavilo veću odgovornost. Dovodili su najbolje trenere i igrače, odnosno one koji su najbolje mogli da odgovore njihovoj igri. Zato danas imamo ovu situaciju, da im na najveća takmičenja dolaze najbolji“.
Na kraju ostaje uspomena da je jednom u Indijanapolisu bilo prelepo, sa nadom da bismo možda već ove godine mogli ponovo da slavimo to zlato i kažemo da smo najbolji...
-------------------------------------------
JUGOSLAVIJA - ARGENTINA 84:77
Indijanapolis, 8. septembar 2002.
Dvorana: Konseko fildhaus;
Gledalaca: 17.079;
Sudije: Picilkas (Grčka) i Mersedes (Dominikanska Republika).
Jugoslavija: Jarić 9 (2/5 šut iz igre), Divac 3 (1/10), Vujanić 7, Tomašević 6, Gurović 3 (0/2), Bodiroga 27 (8/13), Koturović 3 (0/7), Rakočević -, Stojaković 26 (8/20). Nisu ulazili: Predrag Drobnjak i Žarko Čabarkapa. Selektor: Svetislav Pešić.
Argentina: Skonokini 3 (1/13 šut iz igre), Skola 11 (4/7), Noćioni 5, Paladino 10, Volkovicki 11, Sančez 3, Đinobili -, Montekija 4, Oberto 28 (11/19), Viktorijano, Fernandez 2. Nije ulazio: Gutijerez. Selektor: Ruben Manjano.