PET NA PET - BOŠKO ĐOKIĆ: Budali ne treba dati šansu. Sigurno će je iskoristiti

Današnji gost rubrike „Pet na pet“ MOZZART Sporta je Boško Đokić, srpski košarkaški trener koji se može pohvaliti izuzetno bogatom trenerskom karijerom koju je započeo pre 40 godina. Trenirao je veliki broj klubova eks-Jugoslavije.  Krenuo je od Slavonke iz Osijeka, preko Profikolora, Beočina, Zdravlja, Radničkog iz Beograda. Potom je bio na kormilu Avtodor Saratova, zatim Mašinca, Borca iz Čačka, Refleksa, Avale Ade.... Od 2006. je predvodio Pivovarnu Laško, zatim Ibon iz Nikšića, Radnički basket, FMP, Metalac, Konstantin, a potom i dva Napretka (kruševački i aleksinački). Poslednji tim koji je predvodio je Sloga iz Kraljeva. Kao trener mlade selekcije Srbije, 2010. godine, doveo je naš tim do četvrtfinala. Poznat je i po tome što je krajem 2011. godine pisao kolumne o košarci u dnevnim novinama Danas. Boška smo zamolili da nam nešto više kaže o svom odrastanju u svetu sporta.

Da li ste se oprobali u još nekom sportu osim košarke i kom?

„Da. Trenirao sam i igrao fudbal još kao dete. S fudbala sam prešao na atletiku jer sam bio brz i skočan. Moja treća i poslednja destinacija ka kojoj sam išao je bila košarka. Za to je glavni krivac bio Bratislav Bata Đorđević, otac Saleta Đorđevića. On je tada bio profesor fiskulture u OŠ „Marko Orešković“ koju sam pohađao. Takođe je bio i trener kadeta i juniora u Radničkom sa Crvenog krsta.“

Ko vam je bio sportski uzor u tinejdžerskim danima?

„Moj prvi uzor je bila moja sestra Biljana, starija od mene dve godine. Trenirala je košarku u Radničkom. Od nekih poznatijih uzora, rekao bih da su to bili reprezentativci Dragutin Čermak i Dragoslav Ražnatović. Ja sam bio član kadetske i juniorske reprezentacije Jugoslavije. Imao sam sreću da igram sa Kićom i Mirzom. Rasli smo uporedo, ali su oni imali veći talenat i bili su uporniji. Oni su mi takođe bili uzori. Kasnije su nam se putevi razišli jer sam zaplovio trenerskim vodama.“

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„Kada si trener ne bi trebalo da imaš klub koji nosiš u navijačkom srcu. Uvek sam voleo i navijao za klub koji sam trenirao. Odrastao sam u blizini Hale sportova u Beogradu. Trenirao sam košarku u Partizanu, a onda me čuveni Mile Kos 1973. godine doveo da radim novinarski posao i to u Partizanovom vesniku. Otac mi je bio navijač Partizana, pa je nekako bilo logično da navijam za crno-bele.“

Sportski događaj koji vam je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
„Već decenijama unazad se bavim trenerskim pozivom. Od nekih sportskih događaja van moje karijere pamtim 1995. godinu i EP u Atini. Reprezentacija Jugoslavije je u finalu igrala protiv Litvanije. Sjajni Sale Đorđević i njegov 41 pogodak za naš tim uz devet trojki. To je ostavilo neizbrisiv pečat u mom srcu. Takođe ću ceo život pamtiti kada je Partizan postao prvak Evrope, tj. šta je sve prethodilo toj tituli od političko-ekonomske situacije, pa na dalje. To je bilo 1992. godine, Partizan je imao mlad tim, neiskusnog trenera Željka Obradovića, ali velikog savetnika Acu Nikolića. To što je Partizan tada postigao je jedan moglo bi se reći fenomen u svetu sporta. U finalnom meču, pobeđen je španski Huventud i to u poslednjoj sekundi, trojkom Saleta Đorđevića. Konačan rezultat je bio 71:70 u korist Partizana, a osvojena titula je bila ravna podvigu. Iz svoje karijere pamtim finale regionalne lige 2004. godine. Predvodio sam tim Refleksa (sadašnjeg FMP-a). Igrali smo protiv Cibone koja je minut i po do kraja utakmice bila u prednosti pola koša. Neizvesno do samog kraja, izvođenje slobodnih bacanja u kojima je Refleks poenima Stefanovića odneo pobedu.“

Životni i sportski moto?

„Budali ne treba dati šansu. Sigurno će je iskoristiti.“

Bonus pitanje. Večeras kreće Premijer liga. Šta odigrati na meč Arsenal - Lester?

„Domaći su na poslednjim utakmicama bili prilično efikasni pa očekujem 3+“, zaključio je Boško Đokić.

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin

(Foto: MN PRESS)