PET NA PET - DANKO CVJETIČANIN: Propisno sam se klanjao Mirzi Delibašiću i savršenom Kićanu!

Na liniji slobodnih bacanja rubrike „Pet na pet“ danas stoji još jedno u vremenu dokazano košarkaško ime. Danka Cvjetičanina, izazvali smo, zapravo nagovorili da na nešto ličniji način odmota role igračke karijere koju dobro pamte navijači od Triglava do Đevđelije!

Vrsni jugoslovenski i hrvatski reprezentativac, rođen je u Zagrebu 1963. godine. Bio je velika zvezda KK Partizan, Cibone i reprezentacije Jugoslavije. Sa tadašnjom reprezentacijom je osvojio dve bronzane medalje, jednu na Svetskom, a drugu na Evropskom prvenstvu, kao i srebro na OI u Seulu. Od 1992. godine nastavio je da osvaja medalje za reprezentaciju Hrvatske. U Partizanu je proveo punih pet godina. Zbog boljih uslova koje je KK Cibona ponudila mladim igračima, Danko se odlučio da se vrati u rodni grad. Za Cibonu je igrao  sedam godina, u periodu od 1985. do 1992. Nastupajući u dresu Cibosa, Cvjetičanin je osvojio Kup šampiona (1985/86.) i Kup pobednika kupova 1987. Zajedno sa svojim saigračem, Draženom Petrovićem, bio je jedan od najboljih šutera Evrope, poznat po odličnoj preciznosti šuta iz daljine. Od 1992. godine je igrao za španski Estudijantes, a potom za italijansku Ređanu. U hrvatski klub Rijeka je došao 1995, a u Zrinjevac iz Zagreba godinu dana kasnije. Košarku je prestao da igra 1997. godine. Danas radi kao NBA skaut. Kako je odgovorio na naših pet pitanja saznaćete upravo sada:

1. Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport osim košarke i koji?
„Trenirao sam atletiku i to paralelno sa košarkom kako bih popravio trkačke sposobnosti i skočnost. Učio sam u OŠ „Drinka Pavlović“ u Kosovskoj ulici u Beogradu, a glavni krivac za moje bavljenje košarkom je prijatelj Srđan Zečević. Bio sam talentovan i odskakao sam u selekciji OKK Beograda, a onda sam prešao u Partizan“.

2.Ko Vam je bio sportski uzor u tinejdžerskim danima?
„Uzori su mi bili Mirza Delibašić i Dragan Kićanović. Mirza je plenio predivnim šutom i elegancijom na terenu. Kićan je imao neke svoje poteze koji su bili neponovljivi i koje niko nije mogao da iskopira, niti da zaustavi. Imao je neodbranjiv šut. Uzori su mi bili i Medžik Džonson i Leri Bird. Lerija sam mnogo voleo. Nije bio atletski građen, ali je imao pobedničku crtu. To kako je on igrao košarku je imaginacija“.

3.Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?
„To su svi klubovi za koje sam nastupao“.

4.Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
„Uvek ću pamtiti finale Kupa šampiona 1986. između Cibone i Žalgirisa. Žalgiris je u svojim redovima imao superzvezdu Sabonisa, a sa njim i Homičiusa, Kurtinaitisa, Jovajšu. U dresu Cibone nisu igrali Aca Petrović i Andro Knego, a Dražen Petrović je imao zdravstvenih problema. Utakmica je bila dosta gruba i u početku je Žalgiris držao konce u svojim rukama, ali nakon nesportskog ponašanja Sabonisa koji je skoro nokautirao našeg Nakića, znali smo da nam je pobeda sasvim blizu. Bez Sabonisa koji je izbačen iz igre, bili smo u igračkoj i psihološkoj prednosti. To smo iskoristili i osvojili trofej. Pamtim i OI u Barseloni 1992. godine, gde sam igrao u dresu reprezentacije Hrvatske. Igrali smo protiv američkog Drim-tima, dali smo sve od sebe, ali smo na kraju osvojili drugo mesto i srebrnu medalju. To je nešto što se više nikada neće ponoviti, jer je to bio jedini pravi Drim-tim“.

5.Životni i sportski moto?
„Najvažnije je ostati normalan i slediti životne principe. Volim košarku i živim za košarku“.

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin
[email protected]
(Foto: MN Press)