Pistonsi, mladi i zdravi kao ruže

Etos je kod Aristotela bio jedna od tri osnove uveravanja. Logos, to su nauka i argumenti. Patos, to su emocije. Etos, to je karakter. Sport je postao nauka, stvar proračuna, analize i sinteze. Sport je oduvek emocija. Ali malo je timova u bilo kom sportu koje od svega najbolje oblikuje etos. Mogu se menjati stručni štabovi. Može se promeniti emocija kod navijača. Ali etos, karakter tima, ostaje isti.

Takvi su Detroit Pistonsi.

NBA kolumnisti reći će da je sve počelo sa Ajzeom Tomasom i Denisom Rodmanom, sa Lembirom i tom generacijom igrača i pogrešiće. Jer je sve počelo van košarkaškog terena. Sve je počelo sa "plavim okovratnicima", koji su ovaj grad učinili specifičnim životnim okruženjem, u kome je težak rad modus operandi. Pistonsi iz osamdesetih bili su samo njegova emanacija. Glamur - na pipetu. Znoj - na cisterne. To je filozofija koja je i u drugoj velikoj eri Detroitu donela velike rezultate. "Going to work" era, sa Čonsijem Bilapsom, Ripom Hamiltonom, Rašidom i Benom Valasom oblikovala je shvatanje nove generacije šta Pistonsi jesu i šta Pistonsi jedino mogu da budu.

Uz Bikerstafov tim, koji je na čelu Istočne konferencije, sada i treća generacija ljubitelja NBA lige upoznaje njihov etos. I shvata da postoji samo jedan identitetski put.

NBA LIGA - Četvrtak, 02.00: (4,40) Nju Orleans (17,0) Detroit (1,25)

The Athletic je pisao o tom danu, početkom januara kad je Bikerstaf odlučio da promeni ploču. Posle blagog proklizavanja tima u ovoj fazi sezone, trener Pistonsa nije odlučio da primeni svoje standardne metode (koje više liče na trenere čija se prezimena završavaju na -ić), a za koje je jedan od njegovih igrača prokomentarisao: "To su oni dani kada nas pretvori u rezance". U skladu sa pedigreom tima i karakterom grada, ovi Pistonsi, kao svoji slavni prethodnici probleme rešavaju teškim radom. Ali ovoga puta Bikerstaf je otkazao trening i okupio ekipu u trening centru UCLA-a.

"Danas ćemo igrati fudbal", rekao je svojim igračima, od kojih neki nikada nisu zaigrali "soker". Do te mere su bili nepripremljeni da gol nisu zvali tim ustaljenim nazivom nego - bucket.

Dok su se ekipe privikavale na novi sport (a podelili su se u dva tima i igrači i kompletan stručni štab), moglo je da na terenu da se čuje kako Stjuart viče "Dawg Pound", izreka koja je s godinama postala tradicija u svlačionici Pistonsa, kao mantra za izvlačenje najdubljeg laveža iz sebe. Nije prošlo deset minuta fudbala, Detroit je postao ono što jeste - čopor besnih pasa koji ujeda za svoj cilj. Bikerstaf je tako obilaznim putem došao do poente. Nije igračo slomio treningom kako bi ih pokazao da postoji samo jedan put. Dozvolio im je da na rekreativnoj fudbalskoj utakmici, u sportu kom ne znaju pravila, tu poentu pronađu u sebi.

Ovi Detroit Pistonsi nemaju takav etos jer moraju. Zbog Bad boysa i zbog "Going to work" ere, nego zbog toga što to nose u sebi. To nije nametnuti princip, nego samoprepoznat pregalački nagon.