Povređen, ali nepobeđen: Lekcije koje moramo da naučimo od Bogdana Bogdanovića

U momentu kada je svoje dečačko obožavanje prema Kobiju Brajantu Bogdan uspeo da inkorporira kao "role model" u svoje svakodnevne rutine, kada je uprkos ogromnom pritisku u tom procesu sačuvao i svoj lični dignitet, počeli smo da svedočimo igračkom i ljudskom rastu retkog evropskog košarkaškog primerka.

Čitava je galerija igrača širom sveta koji su se ugledali na Brajanta, oblikovao je generacije i generacije igrača, ali je jako malo košarkaša sa Starog kontinenta bilo prototipno brajantovski nabaždareno.

Bogdan je od početka svog uspona pokazivao tu crtu. Kada ga neko grublje faulira pa veže nekoliko trojki, sve težu od teže, i stisne temporomandibularne zglobove do ivice pucanja vilice. Kada preuzme odgovornost. Kada šutira 0/20, ali i dalje šutira. "To je moj posao. Nekad uđe, nekad ne uđe, je**ga", posle kaže uz kiseo osmeh. Ali ne staje.

Po nivou srčanosti i spremnosti da se podredi, nije bilo teško izvlačiti paralele sa fudbalskim reprezentativcem Aleksandrom Mitrovićem. Uvek je tu. I vole ga svi, uprkos klubaštvu. Po nivou killer instinct-a jedini je godinama mogao uz rame onoj zlatnoj generaciji, prateći skripte selektora koji je u tom smislu, u Plavom dresu ostao i ostaće neuhvatljiv. Po načinu na koji se ponaša, vodi svoj tim kao kapiten i ne odustaje, Bogdanović je ostao unikat.

I ako postoji nepravda u sportu, ona nikada nije u rezultatu, čak i kada nas brojevi na semaforu bole do kosti, ona je uvek u ovakvim situacijama. Igrač koji je najviše zaslužio da pred kraj ciklusa jedne generacije bude tu, na parketu i uradi ono što najviše voli - preuzme odgovornost - u tome je onemogućen.

Zbog birokratskih zatezanja, neće moći ni da svedoči putu koji njegov tim - njegov lični i prijateljski i košarkaški - mora da prođe u Rigi. Ali nam njegova dosadašnja karijera nudi dve neophodne lekcije.

Ne, ne postoji drugi Bogdan Bogdanović. Ne postoji njegova zamena, njegov klon, neko ko će stvari raditi kao on. Postoje igrači koji su svojom karijerom, pristupom i poštenjem, zaslužili da im se da šansa i da one minute koje bi svojom igrom Bogdanović obeležio, podele među sobom i budu ono što jesu. Da Marko Gudurić, kao protiv Letonije, bude Marko Gudurić, najkorisniji uz Jokića, odmeren i sa još više samopouzdanja. Da Vanja Marinković bude Vanja Marinković, da nekoga uguši u odbrani i prospe mu u grlo tri, četiri, pet trojki. Da svaki bek bude ono što jeste, jer će samo tako na pravi način odmeniti onoga koji je uvek to što jeste.

A to je upravo druga lekcija. Bogdanović je u karijeri imao i padove. U Partizanu - u međuljudskim odnosima. U Fenerbahčeu - u neprijatnim porazima. U NBA ligi - u promenljivim ulogama i timovima u kojima je igrao. U reprezentaciji - kada mu je nekoliko puta zafalilo malo. Samo, mi ga nikada nismo videli poraženog.

Kada već ne može zbog birokratije, osiguranja i težine stanja da kao Vilis Rid 1970. povređen uđe na teren i postigne prve poene na odlučujućoj utakmici, ne bi čudilo da ovih dana vidimo i njegovu sliku kako u pidžami sa longetom, pretvara liniju slobodnih bacanja, u zoni svojih misli oslobođenih tuge što nije u Rigi.

Ta bi slika, kapitena koji nikada ne odustaje, trebalo da bude u glavi svim saigračima do kraja puta u Letoniji. Da ovoga puta ne zafali ni najmanje. To je pravi Bogdanović efekat.