Pozdrave šalje veselo društvo sa postolja

“Prokleta je Amerika i zlato što sja...“

Postoji u narodu ona stara “kad ti je teško, a ti pevaj“. Možda ista i nije prigodna da opiše dešavanja iz jednog pariskog lokala, sa proslave osvajanja bronzane medalje, ali samo naši košarkaši znaju koliko im je duboko u srcu žao zbog propuštene istorijske šanse da se pobede ti arogantni Amerikanci i napadne zlato.

Slavilo se u Parizu onako kako samo mi umemo, uz stihove omiljenih kafanskih pesama, osmehe, piće i, pre svega, društvo kojem nema ravnog. Kako kapiten Bogdan Bogdanović napisa uz prigodnu fotografiju ispred Bersija: “Tim snova“.

Znaće samo osvajači olimpijske bronze da li se možda na momente i tugovalo, ali se i te kako veselilo. Imalo je i zbog čega da se raduju. Igrali smo najlepšu, ma najbolju košarku na turniru, doveli smo američki supertim na ivicu provalije i naterali ga da oseti strah i naposletku smo uspeli da se oporavimo kako bismo uzeo medalju i revanširali se Nemačkoj za bolan poraz u Manili.

Svako ko možda i nije bio upućen u to šta se dešavalo tokom dana, odnosno po završetku svih obaveza u Bersiju, mogao je da nasluti posle reči kolege Slobodana Šarenca. Njegov komentar “nadam se da će se naši košarkaši pojaviti i da su dobro“ poslužio je da u šaljivom tonu pripremi gledaoce za izlazak srpskih košarkaša koji su, kako je to čuveni Šareni kasnije opisao, izašli na dodelu medalja u “nesvakidašnjem izdanju“. Tako se na ceremoniji najviše pričalo o veselom društvu u opremi sa srpskim državnim obeležjima. O osmesima, zasluženom opuštanju i pozitivnoj energiji koju su vlasnici olimpijske bronze poslali svetu.

Drim tim Orlovima "ukrao" finale, oni im uzvratili ukravši šou na ceremoniji dodele medalja

Možda tražimo previše, ali Pešić je potreban Srbiji

Mi smo takav narod, biće i onih što negoduju zbog slika koje smo videli, ali zbog zdravog razuma, zbog onih koji su nam priredili nezaboravne momente radosti i njihovog ulaska u društvo besmrtnih nema mesta iskrivljenom razmišljanju, već samo za dobre vibracije. Pa, neka se čude drugi zašto se Aleksa pozdravio sa svima kao sa najrođenijima ilikako je moguće da Joka slavi bronzu više od šampionskog prstena u NBA, mi znamo da je to sve normalno.

Budimo iskreni i realni, u njihovoj proslavi videli smo dosta toga, a da nismo znali ni da nam je bilo potrebno. Pobednike u slavljeničkom zanosu, koliko je zaista tačno da svlačionica funkcioniše kao velika porodica, raznovrstan repertoar pesama, radost, suze, čak i peckanje na klupskoj osnovi, gde su se naizmenično smenjivale pesme sa obe strane i opet su svi ostali zagrljeni, jer su “Sve za ljubav, sve za Partizan“ i “Na Severu svi tvoji sinovi, Zvezdo bez tebe ne mogu živeti“ doživeli kao nevinu šalu koja dodatno doprinosi kvalitetu zabave.

Na kraju dana, i oni su ljudi od krvi i mesa. Pesma, zagrljaji i osmesi treba uvek da nas podsećaju da smo svi rođeni pod istom zvezdom, da nas nema mnogo i da treba da se držimo zajedno. Bez obzira na klupske boje, uverenja i opredeljenost crveno-beloj ili crno-beloj strani.

Simbol jedne ere, legenda svih

Bolje nismo imali od 2002. i red je da ga uzmemo 2025.

Čudesna je veza između košarke i naroda. Ta magična igra pod obručima pomogla nam je da prebrodimo neke od najtežih trenutaka, da nam raspali plamen nade u bolje sutra, te da nas podseti da moramo da se borimo, čak i kada nam izgledi nisu dobri. Ništa nas nije toliko podizalo i motivisalo kao vera u pobedu, zato valjda i imamo jedinstven mentalitet.

Zbog bronzanih momaka, zbog toga što su zajedno slavili svaki dobar potez i delili tugu zbog poraza, zbog pravog odnosa prema svetom dresu i ponašanja za primer ne smeju da dozvole da se plamen ugasi. Cela nacija sada želi da ih vidi kako zajedno napadaju zlato koje čekamo od Indijanapolisa.

Zamislite samo taj osećaj...