Prvi Vujoševićev legionar u suzama: Previše sam prijatelja u Srbiji izgubio, Duleta, Dekija, Grua, Kseniju...

Teško je pobrojati sve domaće igrače koje je izbrusio Duško Vujošević. Koliko je doneo domaćoj košarci, toliko je i inostranoj. Veliki broj je stranaca koji su prošli kroz njegove "šake", i mahom su mnogi napravili velike karijere koristeći klub iz Humske kao odskočnu dasku. Nema navijača koji ne zna za Boa Mekejleba, Jana Veselog, Davisa Bertansa, Žofrija Lovernja, Lea Vestermana - svi su oni potvrdili tezu da stranci dolaze u Partizan da odatle naprave veliki uspon, ali ko je počeo taj trend? Ko je prvi koji se odlučio da dođe kod Vujoševića kada crno-beli nisu bili na takvom glasu, kada nije bilo klipova po internetu, kada niko nije znao o alhemijskom procesu koji je trajao kod Vujoševića?

Odgovor je - Fredi Haus.

Amerikanac koji je obukao crno-beli dres u prvim godinama ovog veka postao je prvi istinski mezimac navijača van ovih prostora. Zato je danas, više od dve decenije otkako je napustio Partizan i dalje spreman da priča o vremenu provedenom u Srbiji, gde je stekao mnogo prijatelja. Nažalost, povod za ovaj razgovor bio je tužan...
"Žao nam je što te sada ovako kontaktiramo, verujemo da si video vesti oko trenera Vujoševića. Hteli smo da se čujemo sa što više njegovih igrača kako bismo napravili što je moguće adekvatniji tekst. Pa ako kojim slučajem imaš vremena", glasila je poruka koju smo poslali na broj Fredija Hausa.

Nekoliko sati kasnije, stigao je i odgovor.
"Nisam znao da je preminuo. Naravno da želim da pričam".

🎁🎁🎁🎁🎁

Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!

🎁🎁🎁🎁🎁

Kako je intervju krenuo, emocije su počele da naviru...
"Nisam bio na društvenim mrežama nekoliko dana, ali kako si mi poslao poruku odmah sam ušao na Instagram i video kako navijači Partizana dele fotografije. Odmah sam znao da je sve istina. Tako mi je žao. Čovek koji je obeležio prelep deo moje karijere, verovatno i najlepši", bilo je prvo što nam je Fredi rekao.

Bio je ovo razgovor gde nije bilo potrebno postavljati previše pitanja.
"Ljudi pričaju da je bio strog. Ja to iskreno nisam osetio. Bio je više kao očinska figura. Morali smo da poštujemo njegova pravila, ako ih ne poštuješ, letiš. Ja sam iskreno imao osećaj da ću dobiti otkaz kada sam došao jer nisam mogao da ga razumem, pošto nije pričao engleski. Nisam u prvi mah shvatio šta želi od mene. Dva meseca su mi bila teška, ali posle kada sam se navikao, bio je to najlepši period u karijeri".

Šta se tačno promenilo?
"Imao sam veliku pomoć od Aleksandra Džikića koji je prevodio šta je Dule pričao. Kada smo uspostavili taj vid komunikacije, postalo je mnogo lakše. Meni nije bio problem da ispunim sve što Dule traži na terenu. Mogao sam da igram na nekoliko pozicija, odbrana, napad, sve sugestije sam prihvatao i kada smo kliknuli, počeo sam da igram, zato smo pobeđivali. Takođe moram da istaknem saigrače, Vuleta Avdalovića, Kecmana, svi su se potrudili oko mene da budem kao kod kuće. To nije bio slučaj u ostalim klubovima u nastavku karijere. U Partizanu smo bili kao porodica".

Prelazimo na anegdote...
"Znam da su bile priče oko treninga, kako su bili teški. Opet, meni nisu bili toliko teški, osim trčanja. To nisam voleo. Sećam se da sam ga jednom pitao da li smo mi atletičari, sva sreća pa me nije razumeo verovatno. Ko zna šta bi se desilo. To je Džile sve umeo da ublaži kada je prevodio Duletu".

Vreme je učinilo svoje. Fredi Haus je Dule Vujošević stvorili su konekciju.
"Umetnost. Spojila nas je umetnost. Kada sam shvatio da je kolekcionar, to me je fasciniralo. Počeo sam da posećujem i neke galerije zbog njega, tu sam shvatio koliko je on edukovan čovek. Svestran. Koliko čita. Dosta nam je odnos napredovao i zbog toga je jedan od najbitnijih trenera sa kojim sam radio. Uhvek je znao kako da nas motiviše, uvek smo razmišljali samo o pobedi i to je ono što nas je izdvajalo".

Duško Vujošević je bio samo jedan od prijatelja iz Srbije koji su Frdiju obeležili život.
"Sada kada pričam o Duletu nekako mi naviru sećanja o Dekiju Milojeviću. On je meni bio kao brat, iako nismo igrali zajedno u Partizanu, već kasnije u Španiji. Konekciju smo ostvarili baš zbog Partizana i zahvaljujući anegdotama sa Duletom. Viđali smo se dok je bio u Golden Stejtu, planirao sam da se sa njim vratim na neku utakmicu Partizana, ali eto... Život. Nisam to uspeo i evo sada suze kreću zbog toga. Nema Dekija, nema Duleta... Fantastični su ljudi bili".

Razgovor se na kratko prekinuo zbog emocija koje su prepravile čoveka koji je osvajao titule sa Partizanom.
"Pre nekoliko godinam sam bio sa sinom na utakmici Dalasa, još je igrao Luka Dončić. Bila je to prva NBA utakmica mog sina, bio je oduševljen atmosferom. Samo sam se nasmejao i rekao mu da ću ga jednom odvesti u Srbiju, na meč Partizana, kako bi osetio šta je prava košarkaška atmosfera. Današnja deca u Americi ne rade naporno kao klinci u Srbiji ili Evropi. Zato sada dolazimo do toga da su koledži preplavljeni decom iz Evrope, jer su oni više posvećeni. To govorim i mom sinu, da mora da se posveti košarci ako želi da uspe, to je poruka koji je uvek prenosio i Dule".

Bilo je nemoguće da se ne pomene i rivalitet sa Crvenom zvezdom.
"Na početku mi nije bio jasan taj rivalitet, jer smo svi trenirali u istoj dvorani. Mnogi igrači su se poznavali, uvek pozdravljali srdačno. Tek kasnije sam shvatio koliko je taj rivalitet značajan i koliko je bilo bitno da pobedimo. Imao sam sreću da sam mnogo više tih utakmica pobedio nego što sam izgubio, ali takođe hoću da kažem da nikada nisam doživeo neprijatnost od navijača Crvene zvezde. Često su mi prilazili u restoranima, pričali sa mnom, bilo je mnogo lepih momenata i neverovatnih prijateljstava".

Za kraj su ponovo suze navrle...
"Toliko prijatelja u Srbiji sam izgubio, moga brata Grua sa kojim sa se stalno družio, onda Dekija, moja draga Ksenija je tragično nastradala. Sve sam ih mnogo voleo. Mogao sam celu karijeru da odigram u Srbiji za Partizan. Mnogo sam više para zaradio u nekim drugom klubovima, ali nigde nije bilo kao u Partizanu", zaključio je emotivni Fredi Haus.