Ristović se prisetio direktorskih dana u Zvezdi: Sastanak u pola dva ujutru, Nebojša i ja sami, a svi hoće da smenimo Radonjića

U istorijskim knjigama Crvene zvezde posebno mesto zauzima 2011. godina. Tog avgusta desila se do tada dugo očekivana saradnja FMP Železnika i Crvene zvezde. Na Mali Kalemegdan je ušla nova uprava na čelu sa Nebojšom Čovićem, a zajedno sa njim došao je tim ljudi. Među njima bio je i Davor Ristović koji je stigao na direktorsku poziciju na kojoj se zadržao sve do 2018. godine. Sa Ristovićem u upravi, crveno-beli su imali ogromne uspehe, a najviše se pamti legendarna sezona 2014/15. U podskastu "Jao Mile" prisetio se svega što se dešavalo u Crvenoj zvezdi tih godina. Od vrlo teškog početka, preko dolaska Dejana Radonjića koji je bio pod velikim pritiskom pa do trijumfa na svim frontovima.

Ristović je funkcionersku karijeru u košarci počeo u FMP Železniku, a ovom prilikom osvrnuo se na to kako je došlo do saradnje sa Zvezdom.

"Izgubili smo bili mesto u ABA ligi, a dotadašnji direktor Raša Radovanović je otišao i bilo je tada razmišljanje šta ćemo da radimo. Meni su ponudili da budem direktor i mislio sam da sam spreman posle osam godina rada u klubu. U dogovoru sa Boškom Đokićem, napravili smo mladu ekipu sa dva iskusna igrača, jedan je bio Vuk Radivojević, drugi Dušan Jelić. Igrali smo KLS, videli smo da ima to smisla, pokazali smo da možemo da igramo, pobedili smo Hemofarm, u polufinalu Zvezdu, a u finalu je bio Partizan koji je bio jak. Vodili smo desetak razlike, moglo je i više, a spletom okolnosti smo izgubili. Tog letoa smo obezbedili povratak u ABA ligu, a Zvezda nije, opet se pokrenula priča o tehničkoj saradnji ili fuziji, svake godine se čula ta priča. Mislim da je to trajalo još od 2003. godine, ali na kraju se desilo. Sećam se da sam bio na moru kada su me zvali i rekli da je zvanično i da mi kažu da ću biti direktor Zvezde, što je bio za mene ozbiljan šok, u tom momentu sam imao 34 godine", počinje Ristović.

Prve sezone Zvezda je krenula ambiciozno. Stigao je Svetislav Pešić na klupu.

"Sećam se prve konferencije na Kalemegdanu, Svetislav Pešić, Nebojša Čović i ja. Sve je bilo puno entuzijazma, ali ekipa u skladu sa mogućnostima. Tim od igrača iz FMP, doveli smo Adama Morisona koji je imao NBA karijeru, imao je kvalitet. Igrali smo turnir u Bugraskoj, već tu se videlo da neće ići lako sa Morisonom i Pešićem. Posle dva meseca videlo se da to nije to. Raskinuli smo u govor sa Morisonom i doveli smo Omara Tomasa. Jedan od mojih omiljenih stranaca sa kojim sam sarađivao u Zvezdi. On je tada već bio potpisao za Montepaski, ali je postojao neki problem sa papirima. Na kraju nije mogao da igra u Italiji, to je bio novembar, ulovili smo ga. Došao je sa par kilograma viška, ali je odigrao muški. Sećam se kada ga je Kari video prvi put rekao je: Koga dovedosmo ovo. Međutim karakterno je bio momčina, dobar igrač. On je imao ludu priču, svi su mu bili u zatvoru, brat ima doživotnu kaznu, otac isto u zatvoru, a sestra radi u zatvoru kao čuvar. To je bila specifična sezona, igrali smo finale protiv Partizana, pojavila se energija, krenulo se u jednom pravcu. Sećam se da smo dali sezonske karte, koštale su 10 evra za tribinu, a Partizan je imao sezonske koje su koštale 120 evra. Onda su nam dolazili neki, govorili kako su stalno tu i oni bi džabe karte, a mi smo se od starta dogovorili da nema ulaznica za džabe".

Bio je to proces koji je zahtevao veliko strpljenje.

"Bio je dogovor da ne krenemo sa pričama o evropskoj Zvezdi, nego krećemo polako, da gradimo sve polako. Bila je ideja da se dovede veliko trenersko ime što je Svetislav Pešić i da tako napravimo iskorak napred. Uspeli smo u tome. Dosta toga je urađeno te prve sezone, ali na kraju godine je otišao Kari. Posle toga smo krenuli malo ambicioznije što se rostera tiče. Doveli smo tri stranca, bio je Demarkus Nelson, Elton Braun, a posle je došao i Majkl Skot. Imali smo dobru ekipu. Međutim, Partizan je bio mnogo jak tada. Mi smo pokušavali nešto pored terena, ali suština je bila da su oni jači na terenu. Oni su kontrolisali stvari na terenu, mi smo pokušali pored terena, ali kada dođeš da igraš pet na pet, teren ne laže. Razumeo sam to kasnije kada smo ih pobedili u sezoni 14/15, ključ svega je teren".

Davor Ristović (© Starsport)

Naredne dve godine su takođe vrlo specifične. Pre svega zbog dolaska ključnog čoveka za sve uspehe - Dejana Radonjića. Međutim ni njegov početak na klupi nije bio lak.

"Ta sezona je bila povratnička na evropsku scenu. Igrao se čuveni fajnal-for u Laktašima gde je Zvezda izborila plasman u Evroligu. Pred taj turnir u Zvezdu je došao Dejan Radonjić. Posle te sezone smo svi seli i rekli to je to, vreme je da srušimo Partizan, da osvojimo titulu, međutim nismo bili dovoljno veliki kao klub. Napravili smo odličnu ekipu, došli su Jaka Blažič, Čarls Dženkins, sjajan spoj igrača, ali došlo je to polufinale i izgubili smo od Cibone. Sećam se tada posle utakmice, seo sam na ivičnjak ispred Arene i mislio sam to je to, sve je propalo što smo radili tri godine, neće svanuti naredni dan. Nisam bio u stanju da ustanem. Međutim, dan kasnije Cedevita je pobedila Partizan košem Smita, Cibona je potom odustala i mi smo naredne godine bili u Evroligi.

Ključni sastanak za budućnost Crvene zvezde se odigrao daleko iza ponoći, a u njemu su učestvovala samo dva čoveka.

"U finalu domaćeg šampionata opet nas je pobedio Partizan. Dizala se tenzija, mi se tu nismo znali da plivamo. Na kraju je bilo i tenzije sa našim navijačima. Ne zaboravljam kada smo Nebojša i ja sedeli u Basketlendu sami, pola dva iza ponoći. Nas dvojica sami. Kaže Nebojša da svi živi traže da se skloni Dejo, ja odgovaram: Sada ako ga sklonimo doćiće novi trener koji će tražiti još dve godine, da se sve iznova stvara, novi stručni štab... Sećam se da sam rekao da mi više vremena nemamo, a uz to video sam da je Partizan u blagom padu, a mi smo skockali dobru ekipu, uz neke rokade bili bi spremni, na kraju odličimo da Dejan ostane na klupi uprkos velikim pritiscima".

Sledi verovatno najlegendarnija sezona u skorijoj istoriji Crvene zvezde.

"Došli su Cirbes i Markus Vilijams koji jeste bio poznat, ali nisu svi očekivali od njega da može da vodi ekipu. Onda smo potpisali Dangubića i Kalinića, sećam se priče kao zašto dovodimo ove kamence. Došao Stefan Jović. Na kraju se ispostavilo da je ta sezona bila ona koju smo svi čekali. Osvojili smo sve. Sećam se neverovatnih tenzija kada smo igrali protiv Partizana u ABA ligi. Pobedili smo prvu utakmicu, a onda izgubili drugu. Došli smo u situaciju da ako Partizan pobedi naredne dve utakmice oni idu u Evroligu, a mi ne".

Ponovo je jedan sastanak bio preloman.

"Posle tog poraza sećam se sastanka na kojem smo bili Nebojša, Dejan i ja. Zamoli mene Nebojša da izađem jer je hteo nasamo da priča sa Radonjićem. Izađem ja, ali taj njihov sastanak je trajao vrlo kratko. Vraćam se ja u kancelariju i pitam Nebojšu šta se desilo i on mi govori kako je Radonjič rekao da se samo opustimo, sednemo da sigurno pobeđujemo i prolazimo dalje. Idemo u finale, osvajamo sve. Verovali smo mu. Dejan je imao samopouzdanje, prebacio je taj pritisak na sebe i te dve utakmice su bile neverovatne. To je najlepši period u karijeri".

Za kraj je u nekoliko rečenica objasnio ključ uspeha tih godina.

"Ljudi u klubu su bili najbitniji. Nije se priznavao niko ko dođe samo da odradi šta ima i ode kući. Nije ovo posao koji se radi od osam do četiri. To se radi ceo dan. Kada mi se rodio sin, Nebojša me je zvao da čestita i rekao da sutra idem hitno u Zadar. To je takav posao. Ključ svega je bio okupiti ljude prave, došli su ljudi za marketing, PR, a ključ svega je bio Nebojša. Pokretač svega. Dao nam je slobodu u određenim situacijama, a posle toga je trener bio ključan Kari je možda došao prerano, ali je Dejo došao u pravo vreme. Gradio je to sa nama", podvukao je Ristović.