Rođeni Beograđanin iz stručnog štaba Nemačke - Alan Ibrahimagić: Svi su odahnuli kad je Srbija ispala

Bliži se kraj jednom od najzanimljivijih Evropskih prvenstava koji je iznedrio brojna iznenađenja. Neka manje prijatna poput eliminacije Srbije u osmini finala, dok su Nemci oduševili odličnim nastupima i stigli do polufinala, a danas će se sa Poljskom boriti za bronzu (17.15).

Selekcija Gordona Herberta je odigrala iznad očekivanja, a osvajanje medalje bila bi prava nagrada za odličan rad selektora, njegovih izabranika i saradnika. Među njima je i rođeni Beograđanina Alan Ibrahimagić. Iako je, kako kaže, to samo igrom slučaja.

"Mama je studirala medicinu, ali vratila se u Zvornik. Ukupno sam proveo tri dana u Beogradu. Prva tri", priča asistent nemačkog selektora za Mozzart Sport u bašti berlinskog hotela Šeraton, dan uoči ključne utakmice za nemačku reprezentaciju.

Detinjstvo je proveo u Zvorniku, ali se 1992. godine sa porodicom preselio upravo u Berlin. Završio je srednju školu i potom sa roditeljima otišao u Australiju.

"Roditelji su imali dosta rodbine u Australiji, a nisu mogli da ostanu u Nemačkoj i krenuli su. Da ne kažem da sam nateran. Bio sam dve i po godine u Australiji".

Košarkom je počeo da se bavi još od malih nogu.

"Počelo je u Zvorniku, a igrao sam u omladinskom pogonu Albe. Onda kad je Svetislav Pešić bio prvi trener, a Emir Mutapčić je vodio drugi tim. Kad sam se vratio iz Australije malo sam... Pa, drugačije izgledao. Tu je karijera bila gotova".

17.15: (1,17) Nemačka (20,0) Poljska (6,75)

Dobio je ipak priliku da ostane u sportu koji je zavoleo, samo što je iz patika morao da pređe u cipele.

"Klub u kojem sam ponikao pitao me je da li bih radio kao trener. Imao sam veliku sreću da je prva ekipa koju sam vodio bila sastavljena od dosta talentovane i motivisane dece. To mi je dalo dobar osećaj. Radio sam u tom istom klubu u trećoj, četvrtoj ligi, kada sam dobio poziv Albe da podignem mlađe kategorije. Tako smo išli, radio sam za drugi tim, a onda postao pomoćnik Gordonu Herbertu".

Dosta je naučio uz Luku Pavićevića koji je četiri godine proveo za kormilom berlinske Albe.

"Bio sam uključen u tim kad je Luka bio trener. On toliko sistematično radi da je za mene to bilo perfektno da učim. U mlađim pogonima Albe bio sam sa Henrikom Redlom, onda godinu dana pomoćnik Džonu Patriku u Ludvigsburgu, da bi me 2013. pozvali da pređem u Savez".

Nije verovao da će dugo ostati u trenerskom poslu. Međutim...

"Više sam sa juniorskim ekipama radio, ali kad je Redl bio selektor postao sam i pomoćnik u seniorskom timu gde sam ostao i kada je Herbert preuzeo. Mislio sam da ću u Savezu biti godinu-dve, ali u međuvremenu sam zavoleo ovaj poziv. Drugačiji je posao. Baš se protiv Španaca u polufinalu videlo, da je to kultura koja se gaji od mlađih kategorija, da se uči da se čita igra, da nije robotski, već sa osećajem. I sviđa mi se da to učimo decu".

U oktobru su se svi smejali, sad je medalja realnost: Čovek u crnom Nemačkoj dao sve što je falilo 2019.

Balkanci su ga pratili kroz čitavu karijeru.

"Mutapčić mi je tu bio više dok sam bio igrač. Voleo sam košarku, ali sam uvek želeo da budem sportski novinar. Pavićević mi je stvarno direktno pomagao, što se tiče sazrevanja, razmišljanja... Imao sam dosta kontakta sa kondicionim trenerom Švrakom, mnogo mi je učinio jer sam naučio kako se sistematski u fizičkom smislu. A Redl, kao moj veliki prijatelj i saradnik, Pešićev je učenik, tako da je i on 'jugović'".

"SVI SU ODAHNULI KAD JE SRBIJA ISPALA"

Eliminacija Srbije od Italije ga je iznenadila, ali je mnogima pao kamen sa srca kada su izabranici Svetislava Pešića završili sa borbom u Berlinu.

"Srbija je bila najbolja ekipa na turniru. I verujte, svi su odahnuli kad su oni ispali. Nama nikako ne bi odgovarala Srbija. Ali, javilo se pitanje koje su mnogi postavljali, a to je koliko je konstantan šut tog tima. Plus Italija u kojoj Spisu ubaci sve, Meli koji odjednom odigra perfektno... Ali, za mene je Srbija bila ekipa broj jedan, bolja od svih", priča Ibrahimagić i dodaje da je u kontaktu sa članom srpskog stručnog štaba Oliverom Kostićem koji je takođe radio u Nemačkoj.

Najveće zvezde turnira Nikola Jokić, Janis Adetokunbo i Luka Dončić nisu stigle do polufinala. Iako su sva trojica pružali dominantne partije.

"Srbija je za mene i kao tim bila najbolja. Sve je moglo drugačije da bude. Isto važi i za Dončića koji da je bio zdrav i prav, bilo bi drugačije. On čini boljima sve. Jokić još više. Grcima je već teže bez šutera u evropskoj košarci. Igrali smo sa svom trojicom. To je i meni kao treneru, kad gledam sa strane, iako su sva trojica Evropljani, strana situacija - da bukvalno ne možeš da ih zaustaviš. Dobili smo Grčku, uradili odličan posao, a Janis nam je dao 31, uz po osam skokova i asistencija".

USPON NEMAČKE KOŠARKE

Svemirska košarka Nemaca protiv vanzemaljca Janisa: Grci potopljeni sa 17 trojki i 107 poena!

Dobri rezultati Pancera su samo dokaz da nemačka košarka raste, a Evrobasket koji je delom održan u Kelnu i Berlinu će joj samo pomoći da nastavi da se kreće uzlaznom putanjom.

"Mnogo znači ovo prvenstvo. Važno je što su četvrtfinale i polufinale, iako na privatnoj televiziji, bili besplatno prenošeni. A i ekipa je igrala napadačku košarku, dopadljivu i ljudima koji nemaju toliko veze. Ovaj grad je za nemačke prilike košarkaški. Alba radi odličan posao. Ne samo prvi tim, već su proširili na škole, zabavišta. Bivši igrač, Hening Harniš, dao je ideju da svi u Berlinu imaju veze sa Albom. Da se to proširi na škole, firme... Veoma ambiciozan projekat, ali je uspeo mnogo toga. Bio sam deo. Opet, stagniramo što se tiče broja igrača. U mlađim kategorijama Nemačka ima deset odsto od Španije ili Francuske. Mi smo na 25 hiljada igrača, oni na 250 hiljada. Evrobasket bi morao da ima veliki uticaj. Ogroman je napredak u bazi, sada smo na mnogo većem nivou. Kroz FIBA prozore, posle Španije i Francuske, mi smo uveli najveći broj igrača", ističe Ibrahimagić i dodaje da nemačka košarka ozbiljno profitira i od učinka klubova.

Imali su Nemci veliku prednost i u susretu sa Španijom, ali su je prokockali u poslednjoj četvrtini.

"Moje je mišljenje da bi nemačka košarka trebalo više sebe da ceni. Kad dobiješ Srbiju ili Španiju, uvek se postavlja pitanje ”šta je bilo sa njima”? Zato je u četvrtfinalu bila euforija, mada nije poremetila ekipu. Bili smo blizu. Možda ovo niko nije očekivao. Javnost vidi samo kao pozitivno. Ustvari, zavisiće od meča za bronzu. Naravno da žalimo za šansom, imali smo 71:61... Ali, ti Španci imaju sistem, imaju osećaj".

Gordon Herbert: Sav fokus na nedelju, da uzmemo bronzu! Skariolov program je pobednički

Mladi nemački košarkaši često odlaze i na koledž, delom i zato što za njih nema mesta u seniorskim timovima u Bundesligi.

"To igra veliku ulogu. Ali i život na koledžu ih privlači. Imaš i medijsku pažnju, dvorane su pune. Mnogi od njih više nikad neće odigrati pred 15-20 hiljada", priča Alan i dodaje da sa svojim saradicima pokušava da vodi što bolju brigu o mlađim reprezentativnim selekcijama. Neretko i posećuje nemačke talente tokom sezone.

Jedan od najvećih nemačkih talenata svakako je košarkaš Orlando Medžika Franc Vagner. Ima odličan Evrobasket iza sebe, iako je tek ovog leta debitovao za seniorsku selekciju.

"Radio sam u Albi sa bratom, Moricom. Imao je 12 godina. Igrao je pleja iako se znalo da to neće biti, samo da bi bio svestraniji. Bio je veoma talentovan, a rekao mi je da ima mlađeg brata koji je još bolji. Sve kao Moric, samo posvećen i nemoguće brzo uči. Isti je i dalje. Oduševljen sam kako radi", zaključuje Alan Ibrahimagić.