Sa Dušanom Ristićem o životu kroz košarku, psihologiji, porodici, samoći i svetu koji menja čoveka

Čovek može da promeni mnogo gradova, klubova i država, a da nikada zaista ne izađe iz sopstvene rutine. Dušan Ristić je od prvog dana birao drugačije. Gde god da je igrao, pokušavao je da razume kako ljudi oko njega žive, šta ih pokreće, zbog čega drugačije gledaju na sport, posao, poraz ili uspeh. Od Srbije, preko Arizone, do Italije, Rusije, Španije, Turske, Francuske i Japana, Dušan Ristić prošao je put od dečaka koji želi da upozna svet, do muža i oca kome je porodica na prvom mestu.

Kaže da je na putu oko sveta naučio mnogo toga... Lepih, poučnih, ali i teških lekcija. Pamti kako se osećao kada je prvi put ozbiljno udario u zid, koliko je bilo teško kada je na jednom od najlepših mesta na svetu shvatio da čovek može da bude duboko nezadovoljan samo zato što mu košarka ne ide onako kako želi. U Španiji je naučio da poraz ipak nije smak sveta, u Šalonu je video koliko jedan tim može da utiče na ritam grada. Japan mu je pokazao da profesionalizam ne počinje i ne završava se učinkom na parketu, već i time kakav trag ostavljaš na ljudima koji su došli da te gledaju...

Možda je zato zanimljivije razgovarati sa Ristićem o svemu što postoji oko košarke nego samo o samoj igri. Iako je diplomirani psiholog, ne voli da drugima "pametuje", kao igrač je kroz karijeru učio da kontroliše ono što može, drugačije razume rečenice svojih roditelja otkako je i sam postao otac. Posle svih promenjenih adresa, i dalje dom najlakše prepoznaje po ljudima koji ga čekaju kada sleti u Beograd...

Košarka mu je dala priliku da upozna svet, ali ga je taj svet terao da iznova upoznaje sebe. Da preispituje ono što je smatrao normalnim, ostavlja deo ega po strani i prihvata da neki ljudi određene stvari rade drugačije, možda i bolje... Istovremeno, uzela mu je vreme koje se ne može vratiti, naročito ono sa porodicom i prijateljima. Ali, baš zato, svaki trenutak proveden sa najbližima ceni više...

Razgovor sa centrom Srbije trajao je preko 70 minuta i opet nije bilo dovoljno da stane sve što je moglo da se kaže. Dušan Ristić dao nam je priliku da ga upoznamo iz malo drugačijeg ugla.

Ovog leta imate malo duži odmor... Bili ste tu za kvalifikacije krajem juna, bićete tu i za avgustovskog okupljanje, ali ovo je jedno od retkih leta u kojem nema velikog takmičenja. Da li vam je pomalo čudno kada imate više slobodnog vremena?
"Jeste, u poređenju sa prethodnih pet-šest godina. Imam mnogo više vremena, ali istovremeno, pošto sam postao otac krajem maja, nekako mi se izgubio osećaj za to vreme. Nisam baš imao previše vremena da se odmorim, ali mi je prijalo jer sam mogao da se posvetim nekim stvarima iz individualnog aspekta, da radim malo na telu, da ga zaštitim pred sezonu i tako dalje", počeo je Ristić intervju za Mozzart Sport i nastavio:
"Imali smo taj reprezentativni prozor krajem juna, koji je meni lično sjajno došao. Imao sam priliku da se dve nedelje takmičim i da igram protiv Nikole (Jokića) na treninzima, a po meni ne postoji bolja priprema za sezonu od toga. Samo kada ga gledaš pet na pet, njegove poteze, način razmišljanja i anticipaciju u igri, možeš mnogo da naučiš. Ovo leto bilo je drugačije nego prethodna, ali mislim da je bilo dosta produktivno. Imao sam možda malo više vremena da obratim pažnju na neke druge stvari i, generalno, iako nije bilo takmičenja, mislim da ovako nešto prija igračima".

Nije lako kada ste deset meseci u "mašini"...
"To je mišljenje koje dobar deo igrača deli... Sezone u Evropi su veoma duge, čak predugačke. U klupskom sistemu si praktično deset meseci, dok u nekim drugim ligama to nije slučaj. U Japanu sezona traje devet meseci. Taj dodatni mesec meni mnogo znači, kako za oporavak i trening, tako i za neke druge stvari. U NBA ligi, ako se ne plasiraš u plej-of, već si u aprilu završio, a sezonu počinješ u septembru ili oktobru. U Evropi je situacija baš specifična. Sezone su predugačke i smatram da je ovo leto mnogim igračima prijalo".

KOD JOKIĆA NEMA PRETVARANJA...

Dušan Ristić i Nikola Jokić (©MN Press)

Kada ste već pomenuli Jokića, ljudi često govore o tome koliko se kod njega oseća skromnost uprkos igračkoj veličini i svemu što je ostvario. Reprezentativna okupljanja su takva da se okupi širok spektar igrača. Nisu tu svi najbolji igrači, već momci koji igraju na različitim nivoima... Koliko je zaista tačna priča o njegovoj skromnosti, o tome da je jednak sa svima i da nema osećaja da je on ipak najbolji košarkaš planete?
"Pre svega, moram da kažem, okupi se najbolji sastav u tom trenutku", naglašava Ristić u maniru velikih kapitena i dodaje:
"Što se Jokić tiče, istina je, toga nema. Najfascinantnija stvar je što nema pretvaranja. On se ne pretvara da je takav, već je jednostavno prirodno takav. Mislim da, kada je lider tvog tima, odnosno najbolji igrač na svetu takav, to automatski povlači i ostale igrače i ne dozvoljava im da se uzdignu iznad toga. Ako je početna tačka njegova normalnost, samim tim timska hemija dobija na kvalitetu i svi ostali igrači se ugledaju na to. Suvišno je govoriti o njegovim igračkim kvalitetima, ali taj ljudski kvalitet je veoma bitna stavka koja i te kako doprinosi svakom timu i reprezentaciji kada je on tu".

Pričali smo pre nego što je intervju počeo o tome koliko dve-tri nedelje provedene sa reprezentacijom, ili duže, u zavisnosti od situacije, napune baterije za ono što dolazi. Kako se među vama igračima tokom godina izgradila tako jaka veza? Imali ste i uspeha i neuspeha, ali verovatno vas je sve to očvrslo.
"Osvrnuo bih se na poslednjih pet godina, otkako sam redovan član reprezentacije. Smatram da je sve nekako dolazilo prirodnim putem. Sećam se prvog okupljanja kod selektora Pešića. Ekipa koja se tada okupila igrala je prozor kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Manili, pre sada već pet godina. I to je bio tim kojem su nedostajali mnogi igrači. Bio je novembar 2021. godine. Igrali smo dve veoma bitne utakmice, protiv Letonije kod kuće i Belgije u gostima. Ispostavilo se da je ta pobeda protiv Letonije bila jedna od ključnih za dalje.

U tom trenutku nedostajalo je dosta igrača, ali za sve momke koji su tada došli volim da kažem, iz svog ugla, da su oni bili najbolji tim u tom momentu. To što imamo igrače koji su možda kvalitetniji na papiru ili objektivno kvalitetniji, kada nisu tu u tom trenutku, o tome ne treba previše pričati. Treba se usredsrediti na igrače koji su došli.

Od tada je počela da se gradi timska atmosfera i, barem iz mog ugla, da se vraća kult reprezentacije, koji je možda u godinama pre toga bio malo narušen iz raznih razloga. Prozor po prozor, godinu po godinu, to se samo nadograđivalo.

Po meni je glavni razlog zbog kojeg je timska hemija uvek bila na veoma zavidnom nivou to što su svi momci koji su dolazili i odazivali se najpoštenije obavljali svoj posao. Nisu dolazili sa nekim ličnim ciljem da bi se promovisali za dalje, već su istinski dolazili da pomognu timu u bilo kojoj ulozi koja se od njih tražila. Dolazili su da pomognu timu da pobedi te utakmice i ostvari ciljeve. Iz tog nesebičnog pristupa stvorila se sjajna hemija. Naravno, kasnije su se priključivala i zvučnija imena, došao je i Nikola i tako dalje. Sve se to samo nadogradilo.

Sada se i kod selektora Alimpijevića dešava veoma sličan scenario, gde igrači dolaze u reprezentaciju iz poštovanja prema njoj i iz osećaja pripadnosti kada si deo svega toga. Mogu da pričam iz svog ugla. Kad god sam dolazio na pripreme, bilo da su u pitanju prozori ili leto, uvek mi je bilo zadovoljstvo i uvek sam odlazio bolji i kao igrač i na mentalnom nivou.

Dolazio sam iz Španije, Francuske, Turske, Italije, ne znam ni sam odakle sve... Pogotovo mi, igrači koji igramo van Srbije, cele godine smo u drugačijem okruženju, gde si praktično jedini Srbin i okružen strancima.

Kada dođeš na te dve-tri nedelje okupljanja, imaš priliku da sarađuješ sa svojim saigračima, sa ljudima iz svoje zemlje, da pričaš istim jezikom i da, što ja volim da kažem, napuniš baterije. To vreme ti kasnije pomogne u klubu.

Iz tog uzajamnog poštovanja stvorio se kult reprezentacije koji je po mom mišljenju bio malo poljuljan, sticajem raznih okolnosti. Ipak, i dan-danas je na veoma zavidnom nivou. Iskreno se nadam da će tako biti i ubuduće, jer ne vidim razlog zašto ne bi.

Isto tako, oba selektora su zaslužna za to jer su odradila sjajan posao u selektiranju ne samo kvaliteta igrača već i kvaliteta ličnosti. To je veoma bitna stvar, možda čak i presudna".

Još jedan detalj o kojem smo razgovarali pre početka zvaničnog dela jeste lep jubilej koji ste obeležili sa svojim saigračima iz Železnika - 18 godina od dolaska u Beograd. Rodom ste iz Novog Sada, a prošli ste sve, od Amerike do Japana, gde ste postali i otac. U Japanu ste u međuvremenu promenili i klub. Posle svega, kada se završi sezona i kažete "idem kući", šta je za vas "kuća"? Gde odete kada se sve završi i kada možete malo da se posvetite sebi i porodici?
"Dobro pitanje, moram malo da razmislim...", zastao je na trenutak srpski centar, pa nastavio:

"Uvek mi taj osećaj malo kasni... Uvek osetim da sam kod kuće kada sletim na aerodrom u Beogradu. Kada se vratim u svoju zemlju, tada smatram da sam završio sezonu, ali uvek mi je potrebna još jedna nedelja da mi se mozak opusti.

Tokom cele sezone sam u konstantnom polupritisku. Očekuješ poziv, cele godine si u nekom rasporedu, svaki dan ti je isplaniran i živiš po satnicama. Tačno znaš kada su treninzi, putovanja, avioni, letovi i utakmice. Tokom te prve nedelje kada se vratim kući uvek očekujem da će neko da me pozove: 'Imaš sastanak, imaš trening. Što se nisi pojavio?' Taj osećaj traje nedelju dana i tek posle toga shvatim da je sezona gotova, da sam kod kuće i da mogu da se posvetim nekim drugim stvarima.

A, kada kažete "dom", verovatno vam je prva pomisao porodica?
"Da, porodica i prijatelji. Stvarno sam imao sreću i privilegiju da živim u mnogim gradovima na svetu u kojima sam se osećao kao kod kuće, što zbog navijača, što zbog košarkaškog iskustva i svega ostalog. Ali ono što je po meni najbitnije i što neko mesto čini domom jeste okruženje, odnosno porodica i prijatelji. To je jedino što nisam mogao da preslikam ni na jedno mesto u kojem sam živeo.

To je ono i o čemu sam govorio malopre... Kada sletim na aerodrom u Beogradu, uvek znam da će me sačekati porodica. Roditelji me uvek sačekaju i pokupe na aerodromu. Tih prvih nekoliko dana obično prođe u porodičnim okupljanjima, druženju i svemu ostalom. To je taj osećaj koji je možda najdragoceniji u svemu tome".

NIKADA NIGDE NISAM OTIŠAO DA BUDEM "PLAĆENIK"

Dušan Ristić (©MN Press)

S obzirom na toliko mesta i država u kojima ste živeli, a rekli ste i da ste imali privilegiju da živite u sredinama u kojima ste se osećali lepo i prihvaćeno, jeste li koristili vreme između treninga i utakmica da se zaista osetite kao stanovnik tih gradova ili ste imali pristup: 'Ovde sam da radim svoj posao košarkaša i da zaradim platu'?

"Ne, nisam nikad bio tog mentaliteta. Stvarno sam se trudio da u svakom gradu u kojem sam živeo osetim kako ljudi iz tog mesta žive. Osećao sam neku vrstu potrebe, ali i poštovanja prema njima, da naučim nešto o njihovoj kulturi. Počevši od Amerike, pa preko svih ostalih zemalja u kojima sam igrao, da ih sada ne nabrajam, trudio sam se da se, pored profesionalnih obaveza, što bolje prilagodim mestu u kojem živim.

Kada sada zavrtim film, stvarno ni u jednom gradu u kojem sam živeo nisam imao loše iskustvo. Nebitno je da li je to bila Astana, u kojoj su vremenski uslovi tokom zime veoma loši i temperatura ide do minus 40, ili Arizona, gde je tokom leta plus 40. Nevezano za sportski uspeh, svuda sam se osećao dobro.

Mislim da je glavni razlog to što nikada ni na jedno mesto nisam otišao da budem, da tako kažem, 'plaćenik', već sam se stvarno trudio da osetim deo njihove kulture. Mislim da je to razlog zbog kojeg iz svih gradova u kojima sam živeo nosim sjajna iskustva".

Jeste li u svemu tome više upoznali svet ili sebe?
"Jedno i drugo. Upoznavajući druge kulture, istovremeno širiš svoje vidike. Onda shvatiš da neke stvari koje si radio ili na koje si navikao možda nisu najbolje i da postoje ljudi koji ih rade bolje od tebe. To mi se nebrojeno puta dogodilo u različitim segmentima života. Upravo su iskustva iz svake od tih država doprinela tome. Ne pričam samo o košarci, već smatram da su se moja ličnost i karakter kroz sve to razvili i da sam stekao neke nove poglede.

Dobro ste postavili prethodno pitanje. Uvek sam se trudio da ne budem jedan od onih igrača, a bilo ih je dosta tokom moje karijere, koji su u tim klubovima bili samo zbog posla. Imao sam saigrače koji su bukvalno godinu dana živeli u krugu: trening, stan, video-igre, utakmica i restorani. Po meni je takav život mučan i jednoličan.

Uvek sam pokušavao da na neki način upoznam kulturu, a svaka zemlja je specifična. Postoji jedna rutina koju praktikujem gde god da živim. Kada se vozim taksijem, volim da započnem razgovor sa taksistima jer smatram da oni na neki način predstavljaju prosek te zemlje.

Uvek ih pitam neka osnovna pitanja: kako žive, da li su zadovoljni poslom i platom, da li bi otišli da žive negde drugde i da li je njihova porodica zadovoljna. To mi je uvek bio neki reper da upoznam kulturu iz prve ruke.

Kada si sportista, ne živiš život prosečnog stanovnika. Ipak si na nešto višem životnom standardu jer klub vodi računa o tebi. Sve ti je lakše i pojednostavljeno. Imaš ljude koji su zaduženi da obavljaju stvari koje ti ne moraš da radiš.

To ponekad nije realan život. Zato moraš malo da se spustiš i vidiš šta određenu kulturu čini specifičnom. Možemo da nabrajamo, ali sam u svakoj zemlji pojedinačno doživeo takvo iskustvo".

TRUDIO SAM SE DA IZBRIŠEM SOPSTVENI EGO I BUDEM KAO PRAZAN PAPIR

Dušan Ristić u Arizoni (©Guliver Images/AP Photo/Rick Scuteri)

Kada pogledate listu klubova i zemalja u kojima ste živeli, jesu li vas sve te promene učinile osobom koja se lakše prilagođava ili su vam možda otežale da se istinski vežete za jedno mesto?
"Apsolutno su me učinile osobom koja se lakše prilagođava, ali slažem se i sa drugim delom pitanja. Što sam stariji, jedan od razloga zbog kojih sam odlučio da ostanem u Japanu i sada potpišem dvogodišnji ugovor jeste to što mislim da je u ovoj životnoj dobi, pogotovo sada kada imam porodicu, stabilnost mnogo bitnija. Najviše zbog porodice.

Međutim, iskustva iz prethodnih godina mnogo su mi značila u kreiranju karaktera, upravo zbog reči koju ste pomenuli, a to je prilagođavanje. Uvek sam se trudio da se prilagodim kulturi.

Kada odeš u bilo koju zemlju, nebitno da li turistički ili profesionalno, imaš dve mogućnosti: da se prilagodiš njima ili da teraš stvari po svome, u smislu: 'Ja sam najpametniji, radim to bolje od tebe, ja sam bolji. Pogledaj ove 'indijance', nemaju oni pojma'. Nisam želeo tako da razmišljam. Uvek sam se trudio da izbrišem sopstveni ego, da pokušam da zaboravim neke stvari koje sam naučio u drugim kulturama i da budem kao prazan papir. Želeo sam da vidim šta je specifično za kulturu u kojoj sam se u tom trenutku nalazio".

U Arizonu ste otišli veoma mladi i to je velika promena za svakog, pogotovo za nekog ko prvi put odlazi iz svoje zemlje. Šta ste očekivali od celog tog iskustva u SAD i šta je ono najvažnije što ste poneli sa sobom kada ste odlazio?
"Mogu da garantujem da je Amerika najbolja zemlja na svetu za studentski život od 18. do 22. godine, pogotovo kada si sportista. Sada je verovatno još bolje, sa svim ugovorima i mogućnostima koje se otvaraju, ali ja sam i pre svega toga imao identično mišljenje.

Ne samo što ti omogućava da se obezbediš i imaš rezervni plan već ti, pre svega, daje priliku da završiš četiri godine fakulteta, dobiješ diplomu, edukuješ se, otvoriš sebi neke druge vidike i naučiš da košarka možda nije sve u životu. To je jedna stvar.

Druga stvar je što ti pruža sjajne uslove da napreduješ u košarci, kako na fizičkom, tako i na igračkom planu. Sve je u tim godinama prilično jednostavno, u smislu da se od tebe traži da radiš naporno, trudiš se i dolaziš na vreme na treninge i predavanja.

To su jedine stvari o kojima treba da razmišljaš. Za sve ostalo postoje ljudi koji su zaposleni da se time bave. Upravo zato sam rekao da je to najbolja opcija za mlade igrače i najbolja zemlja na svetu za njih, jer sistem omogućava da se maksimalno fokusiraš na sport i fakultet. Naravno, ne vredi ni trošiti reči na uslove koji tamo postoje. Najbolji su na svetu".

ČETIRI GODINE U ARIZONI MOŽDA I NAJVAŽNIJE ISKUSTVO U ŽIVOTU

Dušan Ristić (©AFP)

Kada pogledate svoju biografiju, vreme provedeno u Arizoni bilo je jedini duži period koji ste proveo na jednom mestu. Uz to, došlo je tokom veoma važnog, formativnog dela života, između 18. i 22. godine…
"Možda sam čak i najvažniji period života proveo tamo. Kada se sa 18 godina nađeš u potpuno novom okruženju, bez pomoći prijatelja i porodice, i kada se, nebitno koliko si veliki talenat, nađeš u moru još većih i brojnijih talenata, to iskustvo te natera da možda malo pre sazriš, da se više trudiš i što pre stekneš radne navike.

Iz ovog ugla mislim da su mi te četiri godine u Arizoni možda bile i najvažnije iskustvo u životu. Tu su, naravno, bile i jezička i kulturološka barijera. Iako nam je Amerika možda bliska zbog popularne kulture, filmova, serija, muzike i svega ostalog, to je i dalje kultura koja za nas Srbe, kao i za bilo kog Evropljanina, zahteva određeni period prilagođavanja.

Za nekoga je taj period kraći, za nekoga duži, ali meni su prve godine tamo mnogo značile. Mnogo su me očvrsnule i pripremile za izazove koji su kasnije došli u mojoj karijeri i životu, ne samo u košarci".

Kada ste odlazili iz SAD, da li je nešto od onoga što ste tamo stekli do danas ostalo deo vas, u pogledu određenog načina ponašanja?
"Profesionalizam. Profesionalizam i radna etika, mada profesionalizam možda obuhvata sve to. Tamo sam naučio kako da budem profesionalac, kako da treniram, vodim računa o svom telu i ishrani, napravim dugoročni plan za sebe i postavljam ciljeve za sezonu i karijeru. Sve te stvari sam tamo naučio.

Imao sam dobre radne navike i dok sam bio u Srbiji, ali sam ih tamo usavršio do nivoa na kojem sam u tom periodu zaista postao profesionalac".

Kako ste se odlučili za psihologiju, kada ste izabrali koledž?
"Psihologija me je zanimala još u srednjoj školi. Čini mi se da smo u drugoj godini srednje škole u Srbiji imali psihologiju kao obavezan predmet. Još tada sam se zainteresovao i počeo da čitam literaturu iz te oblasti.

Oduvek me je privlačila zato što je veoma usko povezana sa košarkom. Sezona i karijera jednog sportiste, odnosno košarkaša, ne idu linearnim tokom. Pune su uspona i padova, dobrih i loših trenutaka, a u svemu tome veoma je važno ostati mentalno... Ne bih rekao jak, jer je to možda kliše. Bolja formulacija je ostati dosledan sebi.

Veoma je lako odustati posle nekoliko loših trenutaka u karijeri ili prestati da se trudiš i da vidiš neki dalji cilj. Mislim da mi je psihologija najviše pomogla upravo u tom segmentu, da budem mentalno stabilan, gledam širu sliku i razmišljam dugoročno.

Upravo mi je znanje iz psihologije koje sam stekao u Americi možda najviše pomoglo u daljem razvoju karijere".

Da li se taj psiholog u vama provlači kada uđete u svlačionicu ili kada odete u drugu zemlju? Ipak je to potrebno u odnosima sa ljudima...
"Da, ali nikada nisam nametljiv u tome. Nisam neko ko želi sve da kontroliše, neki 'control freak'. Uvek sam se trudio da budem pozitivan primer drugima, a ne neko ko će previše da priča. Psihologija mi je mnogo značila iz ličnog ugla i tu se uvek provlačila, ali nikada nisam voleo nekome da pametujem i govorim: 'Mislim da treba to i to da radiš'. Trudio sam se da sve to primenjujem kroz sopstveni primer.

Mogu da pomenem nešto od pre već dosta godina... Možda najteža sezona u mojoj karijeri bila je prva posle koledža, u Zvezdi, kada sam se susreo sa pravim košarkaškim pritiskom i stvarima koje su bile van moje kontrole i zamišljenog scenarija. Tada sam, da kažem, udario u zid i zapitao se: 'Šta sada?' Mislim da je znanje koje sam stekao odigralo ključnu ulogu. Mnogi igrači bi posle takvog perioda možda krivili druge i upirali prstom: 'On je kriv, trener me nije voleo, nije mi dao šansu'.

Nijednog trenutka nisam razmišljao na taj način, već sam prihvatio punu odgovornost. Iako, gledano sa strane, možda nije sve bilo do mene, prihvatio sam stopostotnu odgovornost i rekao sebi: 'Hajde da pokušam da uradim ono što je do mene, da ispravim stvari i dokažem samom sebi da je to bila samo prepreka koju treba preskočiti'".

Šta je najvažnije što ste tokom svih ovih godina naučili o ljudima i odnosima sa njima, a možda niste mogli dok ste studirali psihologiju?
"Opet, moram malo da razmislim... Dobro je pitanje i teško je izdvojiti samo jednu stvar.

Tokom karijere sam svake godine imao priliku da upoznam nove ljude i mnogo različitih ličnosti. Pitali ste me šta je to što sam prepoznao u ljudima, ali bih možda obrnuo pitanje i rekao šta je meni pomoglo da budem uspešan u bilo kojem okruženju sa ljudima.

U našem sportu sarađuješ sa mnogo različitih karaktera i susrećeš razne vrste ličnosti. Ono što mi je najviše pomagalo i što mi je bilo neka vrsta repera kroz celu karijeru jeste to što sam se stvarno trudio da sve ljude tretiram podjednako.

Možda je kliše ponovo pominjati stoičku filozofiju, ali trudio sam se da nikada nikome ništa ne uzimam za zlo. Trudio sam se da uradim ono što je u mojoj kontroli, bez obzira na to kako me je neko tretirao. Uvek sam pokušavao da kontrolišem ono što je deo mog dnevnog života i da zadržim određenu konstantu. To je možda najbolja formulacija.

Sve sam tretirao podjednako i na dobar način, nevezano za to kako su oni mene posmatrali. Kada svake godine sarađuješ sa mnogo saigrača i trenera, mislim da je to osobina koju ljudi možda najviše cene kod mene. Možda grešim, ali prema svakome sam se ponaosob ophodio sa velikim poštovanjem, bez obzira na to kako se ta osoba ophodila prema meni.

To je taj, da kažem, stoički pristup koji mi je mnogo pomogao u košarkaškoj karijeri".

Za Ameriku ste rekli da je bila najvažniji period vašeg odrastanja i razvoja. Kada pogledate sve što se kasnije događalo, od Zvezde do Japana, koji period ili trenutak u karijeri vam je doneo možda najvažniju životnu promenu? Kada ste shvatili da život ili karijera, ili jedno i drugo, mogu da se uklope na neki drugačiji način, koji vama najviše odgovara?
"To je možda bio period posle odlaska iz Zvezde, kada sam rekao sebi: 'U redu, sada ću maksimalno da se usredsredim na ono što je u mojoj kontroli. Napraviću jedan korak unazad, ali ću se postepeno vratiti na nivo za koji smatram da imam kvalitet'.

Prelomni trenutak bio je odlazak iz Zvezde i možda moj odlazak u Španiju. Španija je i danas, mimo košarke, moja omiljena zemlja za život. Mislim da mi je njihov mentalitet dosta pomogao. Ravnoteža između sporta i života tamo je možda najbolje postavljena jer zaista postoji.

Obično se trenira jednom dnevno. Taj trening, koji traje, recimo, od deset do jedan ili dva sata, svi odrade maksimalno profesionalno i sve bude kako treba. Međutim, kada se trening završi, te stvari ostavljaš u svlačionici. Kući odlaziš bez problema koji su ostali na terenu ili u svlačionici.

Tokom prve godine u Zvezdi osetio sam surovost profesionalizma i pritisak koji dolazi sa strane i sa tribina. U Španiji sam video drugi način na koji košarka može da se posmatra. Taj period mi je bio preloman u smislu razdvajanja sporta od privatnog života".

Moramo da se nadovežemo na taj odgovor... Koja zemlja ili grad su, kada ste tamo otišli, kod vas napravili najveću promenu slike o tom mestu, da se ispostavilo da je stvarnost potpuno drugačija u odnosu na neke predrasude ili ranija razmišljanja?
"Ni o jednom gradu u kojem sam živeo nisam imao negativne predrasude, pa ne mogu da izdvojim nešto u tom smislu".

Da li bi Španija mogla da bude taj primer?
"Španija jeste bila to. Otišao sam tamo relativno brzo posle povratka iz Amerike. Amerika je društvo u kojem se mnogo akcenta stavlja na rad, rad i rad. Nema toliko vremena za neke druge stvari, poput druženja.

U Španiji sam više osetio društveni aspekt života. Naravno, toga je bilo i u Beogradu i drugim gradovima, ali sam u Madridu možda osetio najveće zadovoljstvo i uživanje u životu. U nekim zemljama retko možeš da vidiš ono što je u Španiji normalno, da u deset uveče svi izađu napolje, večeraju, piju vino i druže se. To iskustvo mi je možda promenilo pogled i na sport i na život.

Pokušavam da se setim neke loše stvari, ali stvarno je ne pronalazim".

U ŠPANIJI SAM SHVATIO DA ĆE I SUTRA SVANUTI...

Dušan Ristić (©Star Sport)

Ne mora nužno da bude nešto loše... Hajde da kažemo ovako, da li je bilo grada ili mesta u vašoj karijeri koji je uticao na vas tako da je promenio vaš način razmišljanja ili pogled na život ili sport?

"Onda je to ono o čemu smo pričali pre intervjua, da život ne zavisi od ishoda utakmice. U Srbiji mi je odmalena usađeno u košarkaški DNK da je poraz smak sveta. To me je pratilo kroz čitavu karijeru, sve do odlaska u Španiju, kada sam shvatio da će i sutra svanuti. Sutra ujutru ćeš popiti espreso, bez obzira na to da li si pobedio ili izgubio.

Mi imamo prednost u tom pobedničkom mentalitetu, želji za pobedom i našem takozvanom inatu, kako volimo da ga nazovemo. To je važan deo našeg mentaliteta i mislim da uvek treba da bude prisutan.

Španija mi je, međutim, pomogla da to malo izbalansiram. Posle izgubljenih utakmica trudio sam se da se poraz ne odražava toliko na moj privatni život. To je ono najvažnije što me je Španija naučila od svih zemalja u kojima sam bio".

U kojoj sredini ste dobili više kao čovek nego kao igrač? Gde ste osetili najveće zadovoljstvo ili doživeli iskustvo koje vas je na neki način promenilo?
"Svaki grad mi je doneo neko novo iskustvo i svaka kultura mi je mnogo značila, ali bih možda izdvojio Francusku.

Možda je to zato što je iskustvo još sveže, ali sezona u Šalonu bila mi je jedna od najdražih u dosadašnjoj karijeri. To čak može da bude i odgovor na prethodno pitanje o predrasudama. Otišao sam u manji grad, koji u poređenju sa nekim drugim gradovima u kojima sam živeo ima možda 50.000 stanovnika u centru, odnosno oko 150.000 sa okolnim mestima. To je relativno malo.

Ipak, iskustvo mi je bilo predivno jer se uspeh koji smo ostvarili tokom sezone poklopio sa sjajnim druženjem van terena. Cela ekipa se zaista družila, počevši od Amerikanaca i Francuza, pa sve do nas nekoliko Balkanaca.

Imali smo jedan kafić u koji smo odlazili pre svakog treninga. Nas nekoliko Balkanaca počelo je sa tim, a onda smo malo-pomalo povukli celu ekipu. Neki momci iz Amerike, koji pre toga nikada nisu pili kafu, počeli su tamo da je piju.

Ubrzo su vlasnici tog kafića postali sponzori kluba jer smo tom mestu doneli određenu popularnost. Ceo grad je počeo da dolazi tamo. Već u decembru se ime tog kafića pojavljivalo na reklamama pored terena u našoj dvorani, upravo zbog nas.

Posle svake utakmice odlazili smo u isti restoran na večeru. To nisu bila dvojica ili trojica igrača, već ceo tim. Posle večere bismo odlazili preko puta, u irski pab, gde smo zajedno pili pivo. Ponavljam, nisu to bila dvojica ili trojica igrača koji pričaju isti jezik, već čitava ekipa.

Uz sve to počeli su da se nižu i dobri rezultati. U drugom delu sezone igrali smo fenomenalno. Gotovo svaki tim smo kod kuće pobeđivali sa po 30 poena razlike. Monako, koji je tada bio vicešampion Evrope, došao nam je u punom sastavu nedelju dana pre Final Foura Evrolige, a mi smo ga kod kuće pobedili sa 30 razlike.

Taj uspeh je osetio ceo grad i nekako nam se pridružio. Ljudi iz klupskog marketinga i prodaje ulaznica, generalni menadžer i predsednik kluba dolazili su sa nama na večere. To mi se nikada ranije nije dogodilo u karijeri. Ceo grad nam je dao vetar u leđa.

Šalon je, čini mi se, poslednji put ušao u plej-of 2017. godine i iste sezone osvojio francusku ligu. Možda sam pogrešio godinu, ali narednih devet godina nisu igrali u plej-ofu, sve do sezone u kojoj smo mi bili tamo.

Znam da je popunjenost naše dvorane na domaćim utakmicama bila 99 odsto. Od 15 utakmica kod kuće u ligaškom delu, odnosno 18 sa plej-ofom, mislim da je petnaestak bilo rasprodato. Ne bih želeo da pogrešim, ali otprilike je tako bilo.

Timski uspeh povezao se sa odnosima van terena i mnogo kockica se sklopilo. Iskreno sam uživao u toj sezoni i ona mi je ostala u možda najlepšem sećanju u dosadašnjoj karijeri".

BIO SAM NA JEDNOM OD NAJLEPŠIH MESTA NA SVETU, A BIO SAM NESREĆAN ZBOG KOŠARKE

Dušan Ristić (©Guliver Images/Felipe Mondino)

Kada ste se tokom karijere osećali najusamljenije? Gde vam je bilo najteže, kao igraču ili čoveku?
"Prošlo je dosta vremena, pa sada mogu da kažem da je to možda bio Tenerife.

To je specifična situacija, zato što je Tenerife i danas možda najlepše mesto na kojem sam živeo. Raj na zemlji. Međutim, u drugom delu sezone izgubio sam svoje mesto u timu i minutažu, iz razloga koji su mi i danas nepoznati.

U tom trenutku mi se taj košarkaški, da tako kažem, neuspeh preneo na privatni život. Odlazio sam na treninge nesrećan. Bio je to svojevrstan paradoks. Nalazio sam se na jednom od najlepših mesta na svetu, a bio sam nesrećan zbog košarke".

Koliko je teško nositi se sa takvim osećajem, pogotovo kada se ono što se dešava u sportu u tolikoj meri prenese na privatni život? Vi to možete da posmatrate iz ugla profesionalca, ali i nekoga ko je diplomirao psihologiju…
"Veoma je teško. Možemo teoretski da polemišemo o tome šta je potrebno da bi se takva situacija prevazišla. Možemo da pričamo o psihologiji, različitim metodama i tehnikama, ali jedno je teorija, a drugo praksa.

Kada ti se tako nešto dogodi u praksi, nije lako da pravovremeno reaguješ na pravi način".

Šta je vama pomoglo?
"Kao i uvek tokom karijere, počeo sam od sebe. Pitao sam se šta ja mogu da uradim kako bih se izvukao iz te situacije i učinio je boljom.

Počeo sam da dolazim na treninge sat vremena ranije i da ostajem sat vremena posle njih. Radio sam dodatno i u teretani i na terenu. Trudio sam se da budem miran sa sobom i svaku situaciju, bila ona dobra ili loša, posmatram kao nešto što ima svoj kraj. Posle nje dolazi neka nova.

I u tom trenutku na Tenerifima rekao sam sebi: 'Kada se ova epizoda završi, želim da budem miran sa sobom, znajući da sam dao sve što je bilo u mojoj moći'. Takvo razmišljanje mi je dalo motivaciju i snagu da se izborim sa tom situacijom".

Šta vam tokom svih ovih godina provedenih u inostranstvu najviše nedostaje iz Srbije?
"Porodica i prijatelji. Stvarno ne mogu da nabrojim mnogo drugih stvari jer sam se vremenom prilagodio životu u različitim uslovima.

Često se, recimo, pominje hrana i kaže se: 'Uželeo sam se srpske hrane', ali se čovek vremenom čak i na to navikne. Navikneš se na sve te materijalne stvari i na kraju ti najviše nedostaju ljudi. To je jedina stvar bez koje ne mogu, porodica i prijatelji.

Za sve ostalo, u ovoj fazi karijere i života, mogu da pronađem alternativu i da se prilagodim. Porodica i prijatelji su ono zbog čega ćeš dom uvek nazivati domom".

Šta je košarka predstavljala za vas kada ste odlazili u Arizonu i koliko se tadašnje poimanje košarke razlikuje od načina na koji je posmatrate danas?
"Trudim se da i dalje... Zapravo, ne samo da smatram, već je činjenica da i dalje igram košarku iz ljubavi. I dalje volim ovaj sport i volim da treniram.

Vrlo verovatno košarci i danas pristupam sa istom dozom entuzijazma, želje i radosti kao kada sam počinjao. Ne bih rekao da se to promenilo tokom svih ovih godina.

Naravno, dolaze teški i lepi trenuci, ali sve su to prolazni faktori. Ljubav prema sportu i radost zbog koje sam počeo da igram košarku i dalje su prisutne. To se nije promenilo ni odlaskom u Ameriku, niti svim onim što je usledilo posle toga".

Koliko se, posle svih iskustava koja ste stekli, kod vas promenila definicija uspešne sezone? Šta danas za vas predstavlja pojam 'uspešna sezona'? Postoji onaj poznati snimak u kojem Janis Adetokumbo posle poraza govori o tome šta predstavlja neuspeh...
"Dobro, to je filozofsko pitanje. Sećam se tog snimka i baš sam o tome polemisao sa prijateljima. Mislim da obe strane imaju dobre argumente.

Za mene, kao nekoga ko je odrastao u okruženju u kojem se poraz ne prašta, uspešna sezona je i dalje ona u kojoj se ispune ciljevi zacrtani pre njenog početka. To može da bude plasman u plej-of, osvajanje titule ili, recimo, opstanak u ACB ligi u Španiji.

Kada se ti ciljevi postave i ostvare, to je za mene neki minimum minimuma, a sve ostalo je bonus. Naravno, važno je i da kao pojedinac ostanem zdrav i imam uspešnu sezonu na individualnom planu, ali minimum je da se ispune timski ciljevi postavljeni pred početak sezone.

Sada, kada ste me podsetili na Janisovu izjavu, ne mogu stopostotno da se složim sa njim. Mi smo profesionalci i mora da se podvuče određena crta između uspeha i neuspeha. Ako klub kaže da je sve osim plasmana u plej-of neuspeh, a ti ne uđeš u plej-of, onda si imao neuspešnu sezonu. Mislim da u tom smislu mora da bude binarno: ili da ili ne. Ne postoji nešto između.

Naravno, u njegovom slučaju, ako se uspešnom sezonom smatra samo osvajanje titule, onda je situacija drugačija. Razumeš šta želim da kažem. To je ipak filozofska tema".

Šta vam je košarka najviše donela tokom karijere, ako izuzmemo novac i trofeje, a šta je najviše uzela?
"Najviše mi je dala priliku da upoznam sjajne ljude i kulture, kao što sam malopre rekao, da proširim svoje vidike i shvatim da ono što sam do tada radio možda nije najbolji način da se određene stvari rade.

Ono što mi je uzela jeste slobodno vreme koje bih mogao više da provodim sa porodicom i prijateljima. Vreme sa porodicom je možda ono što mi je košarka najviše uzela".

VIŠE NISAM SAM SEBI GLAVNI PRIORITET

Dušan Ristić (©Star Sport)

Pričali smo o roditeljstvu, a rekli ste i da ste, između ostalog, zbog kontinuiteta izabrali da ostanete u Japanu. Koliko je roditeljstvo promenilo vaš način razmišljanja o karijeri, izboru kluba, sredine i svemu ostalom?
"Još je rano da donosim neke velike zaključke, ali se prioriteti menjaju. Više nisam sam sebi glavni prioritet, već neke odluke, čak i profesionalne, moram da donosim u odnosu na svoju porodicu.

Njihov komfor je takođe bitan jer bez toga ni moja košarkaška karijera ne može da bude toliko komforna i uspešna. Možda je najbolji primer igrač koji je svima nama dobro poznat i koji je bio moj saigrač u Zvezdi. Pričam o Stratosu Perperogluu. On je najbolje balansirao odnos košarke i porodice.

I danas se sećam njegovih reči i načina razmišljanja. Bio je vrhunski profesionalac na terenu, ali kada bi došao kući svojoj porodici, potpuno bi se transformisao i postao drugi čovek. Nikada probleme iz košarke nije prenosio na porodicu.

Mislim da je to ključ i nešto što sada, otkako sam postao otac, izuzetno primećujem. Veoma je važno da odvojiš profesionalni od privatnog života. To je nešto što se u meni probudilo tokom prvih nekoliko meseci roditeljstva.

Iako ste nedavno postali otac, postoje li već neke stvari koje ste slušali od svojih roditelja ili način na koji su se ophodili prema vama dok ste bili mali, a koje sada, iz ove perspektive, razumete bolje nego pre nego što si postao otac?
"Mislim da neke glavne stvari dolaze tek posle određenog vremena. Pamtim reči koje su mi roditelji uvek govorili, zapravo majka mi je često pričala: 'Znaćeš jednog dana, kada postaneš roditelj, zašto se brinemo o tome i tome, zašto te zovemo tada i tada', i tako dalje. Neke stvari se iskristališu tek kada postaneš roditelj.

Za neke druge stvari je još rano. Još nisam došao do tog stadijuma kada mogu da govorim o vaspitanju deteta i stvarima koje potiču iz kuće. Međutim, roditeljske odgovornosti postaneš potpuno svestan tek kada i sam postaneš roditelj".

MOŽDA SAM POSTAO BOLJI ČOVEK POSLE GODINU DANA ŽIVOTA U JAPANU

Čemu vas je dosadašnje vreme u Japanu naučilo, a što prethodno niste mogli da naučite u Evropi, gledajući kroz prizmu života i košarke?
"To je tamo uzajamno povezano. Malopre sam pomenuo odnos prema navijačima i zahvalnost. Ljudima sa naših prostora možda je nezamislivo da pobeda ili poraz nisu najvažnija stvar.

Bitno je kako se ophodiš prema navijačima i kakvu poruku šalješ mladim ljudima na tribinama. Posle svake utakmice, bez obzira na to da li si pobedio ili izgubio, svaki igrač se pokloni navijačima na sve četiri strane dvorane.

Te stvari su mi otvorile oči i probudile još veće poštovanje prema toj kulturi. Oni zaista vode računa o tome kako se drugi osećaju i, pre svega, kakvu sliku šalješ mladima. To je možda i najvažnija stvar.

Takav odnos se prožima kroz sve sfere života, od načina na koji se ophode prema okolini i drugim ljudima do toga kako se odnose prema stvarima oko sebe. Možda sam postao bolji čovek posle godinu dana života u Japanu, upravo zato što sam stekao još više poštovanja prema ljudima koji dolaze na utakmice, čak i prema onima koji su možda prvi put došli da gledaju košarku.

Kako ću se predstaviti tim ljudima? Kakvu ću im sliku ostaviti? Šta će poneti kući na osnovu svog prvog iskustva gledajući mene?

To je za Srbiju, ali i generalno za Evropu, možda i dalje pomalo nezamislivo jer imamo neke druge takmičarske ciljeve kada izađemo na teren. Japan je u tom pogledu na drugom nivou i više je usmeren ka ljudskom segmentu".

Kada govorite o ljudskom segmentu, u neformalnom delu razgovora pričali ste i o načinu na koji ljudi u Japanu gledaju na sportiste. To je odnos koji, bar za naše uslove, možda prevazilazi uobičajene okvire. Koliko vam je to bilo čudno na početku i da li ste to s vremenom prihvatili kao nešto normalno?
"Kao profesionalac uvek pokušavaš da takve stvari prihvatiš kao normalnost. U početku mi je bilo čudno, ali sam vremenom shvatio da uloga sportiste tamo nije samo ono što radi na terenu.

Naravno, tvoj učinak na terenu jeste najvažniji, ali je podjednako bitno kakvu sliku šalješ navijačima i kakav si primer drugima. Kada malo bolje razmisliš, to je zapravo i osnova sporta.

Takmičarski ciljevi treba da postoje, ali sport je istovremeno sjajna platforma za promociju zdravog života i zdravih vrednosti, pre svega među mladim ljudima koji treba da se ugledaju na tebe. To je u Japanu najzastupljenije.

U jednom trenutku tokom sezone prelomio sam i shvatio koliko je ta uloga važna. Ljudi mi, na primer, posle utakmice pošalju pismo koje mi stigne poštom i napišu da su srećni i zadovoljni zato što sam im na prethodnoj utakmici mahnuo.

Imali smo baš jedan specifičan primer. Kupili su peškir sa mojim likom i pokazali mi ga tokom zagrevanja. Video sam ih u petom redu tribina, pogledao prema njima i mahnuo im. Njima je to, da kažem, bio događaj meseca.

To su male stvari, ali onda shvatiš da je, kada utakmica počne i izađeš na teren pod reflektorima, sve to na neki način predstava. Ljudi se ugledaju na tebe i moraš da se ponašaš u skladu sa tim.

Nikada nisam bio igrač koji se loše ophodi prema sudijama ili viče na njih. Nikada u karijeri nisam dobio tehničku grešku zbog odnosa prema sudijama. Međutim, u Japanu sam morao da uložim dodatni napor da se prilagodim, da bukvalno nikada ne komentarišem nijednu sudijsku odluku i da pokažem maksimalno poštovanje.

Ne mogu da vičem na nekoga dok me neko sa tribina gleda i pomisli: 'Pogledaj ovog 'indijanca', došao je u našu zemlju i šalje lošu sliku našoj deci'.

To je nivo profesionalizma i shvatanja sporta koji je potpuno drugačiji od evropskog. Međutim, posle određenog vremena, kada sam to prihvatio, takav odnos je počeo da mi prija. Video sam njegove posledice kroz reakcije navijača, kada ti pošalju poruku, zahvale se na lepom ponašanju, vremenu koje si izdvojio za njih, fotografiji koju si napravio sa njima ili dobrom potezu na utakmici".

Da li je to možda i najveća stvar koju ste naučili tokom prve godine u Japanu, posebno kada tamošnju kulturu uporedite sa srpskom i našim načinom ponašanja?
"Apsolutno. Evo još jedne paralele, iako to praktično ne može da se poredi.

Ostao sam u Japanu i potpisao ugovor na još dve godine sa drugim klubom, Fukuijem. Moj prethodni klub Kavasaki imao je fenomenalne navijače. Dobio sam 60 ili 70 poruka od navijača Kavasakija koji su mi rekli da im je žao što sam napustio klub, ali da im je istovremeno drago što sam ostao u Japanu. Napisali su mi i da će se potruditi da dođu na moje utakmice.

Oni će doći na utakmicu mog novog kluba sa mojim starim dresovima, šalovima i peškirima da bi me podržali. To je za naše uslove nezamislivo.

Sada sam to video na svom primeru, ali sam prošle godine gledao kako se isto dešava stranim igračima koji su iz drugih klubova dolazili u Kavasaki. Recimo, jedan momak je prethodno igrao za Kjoto, a navijači Kjota dolazili su na utakmice Kavasakija da bi ga podržali.

Zamisli da Luka Vildoza pređe u Partizan, a da neki navijač u Srbiji dođe na Partizanovu utakmicu u Zvezdinom dresu kako bi podržao Luku. To je apsolutno nezamislivo. To je možda malo bolje objašnjenje sportske i košarkaške kulture u Japanu".

Tokom pripreme za intervju, pronašli smo da je na vašem profilu na sajtu Kavasakija pisalo kako ste naveli lanac '7-Eleven' kao mesto koje preporučujete u Japanu. Da li postoji neki određeni razlog za to?
"Da, to su takozvani 'konbiniji'. Oni ih tako zovu. To su njihove male prodavnice, nešto poput piljarnica ili trafika.

Postoje četiri ili pet glavnih lanaca tih prodavnica koje nazivaju 'konbini'. Najbolji prevod na srpski bile bi trafike ili male prodavnice koje rade 24 sata dnevno. Imaš 7-Eleven, Lawson, FamilyMart, NewDays i još neke. 7-Eleven je najpoznatiji lanac.

U toj maloj prodavnici bukvalno imaš sve, od igle do lokomotive. Možeš da pronađeš zdrav obrok, salatu sa piletinom koja ima malo kalorija, grickalicu za nokte, proteinski jogurt bez šećera, suši... Sve što možeš da zamisliš postoji u toj prodavnici, a one su uvek otvorene.

Bukvalno nemaš potrebu da ideš u velike markete jer se konbiniji nalaze na svakom koraku. Ne prodaju samo hranu i sitnice potrebne za kuću. Možeš da fotokopiraš i skeniraš dokumente, da pošalješ nešto poštom, da napraviš kafu ili smuti.

Oni su u jednu malu prodavnicu spakovali dvadesetak različitih usluga zbog kojih bih u Beogradu morao da odem na deset ili dvadeset mesta. Njima je sve na jednom mestu.

To je možda i jedna od najvećih turističkih atrakcija. Kada ljudi koji nisu iz Japana dođu tamo, fasciniraju se 7-Elevenom i ostalim konbinijima.

Imaš i vitamine i stvari koje bi kod nas kupovao u apoteci. Potreban ti je vitamin D, odeš tamo i kupiš ga. Imaš problem sa stomakom ili te boli glava, imaju nešto i za to. Nedostaju ti elektroliti, i to možeš da pronađeš. Bukvalno imaju sve što ti je potrebno. Osmislili su to tako da se na jednom mestu nalaze sve najosnovnije stvari.

Najfascinantnije je što tamo praktično nemaš samo rok trajanja već i tačnu satnicu. Kupiš sendvič i na njemu piše da mu rok ističe te večeri u devet. Ako ga kupiš uveče u osam, pisaće da traje do sledećeg jutra u devet. Sve je uvek sveže. Čudo".

Verovatno ste videli snimke na društvenim mrežama u kojim se govori kako ljudi u Japanu žive kao da su u 2150. godini zbog različitih stvari koje im čine život jednostavnijim. Koliko je to zaista tačno?
"Postoji dosta romantizovanja. Nije baš sve onako kako se predstavlja na društvenim mrežama. Postoje stvari koje jesu tačne, ali ima i onih koje se romantizuju.

Tačno je, recimo, da je sve čisto. Ulice su toliko čiste da bukvalno možeš da hodaš bos. Nema smeća, ali gotovo da nema ni prašine.

Smeće u Japanu je posebna tema. Ne samo da ga nema po ulicama već uglavnom nema ni kanti za smeće. Kada imaš nešto da baciš, staviš to u torbu, poneseš kući i tamo baciš".

To možemo da vidimo i na primeru japanskih fudbalskih reprezentativaca i njihovih navijača na svetskim prvenstvima...
"Ljudi me često pitaju za to. Oni se ne pretvaraju. Stvarno su tako naučeni i disciplinovani. I ja sam se tokom godine pitao da li je to samo predstava ili zaista žive na taj način. Stvarno su tako vaspitani odmalena.

Živeo sam pored osnovne škole. Kada bih išao na trening i kada bi me videla deca od sedam, osam do dvanaest godina, zaustavila bi se, pozdravila me i poklonila se.

Ne samo da nema smeća već nema ni prašine. Asfalt je napravljen tako da se ne kruni. To što vidiš na snimcima, da ljudi hodaju u belim čarapama, zaista je moguće.

Naravno, u turističkim delovima, posebno u centru Tokija gde ima mnogo turista, dogodi se da neko nešto baci. Ipak, u većini delova grada higijena je besprekorna. Javni toaleti izgledaju kao kuće".

A šta je od svega toga možda previše romantizovano?
"Za nas Srbe, odnosno generalno za Evropljane, nije sve jednostavno. Jedno je kada odeš u Japan na dve nedelje, a nešto sasvim drugo kada tamo živiš godinu dana ili duže.

Nije lako prilagoditi se njihovoj kulturi i svim nepisanim pravilima. To nas vraća na poentu cele naše priče. Potrebna je određena doza prilagođavanja, prihvatanja nečeg drugačijeg i ostavljanja pojedinih starih navika po strani.

Japan nije samo ono što vidiš kada tamo odeš turistički na dve nedelje. To je možda najveća zabluda".

DOKLE GOD BUDEM VOLEO KOŠARKU NA ISTI NAČIN, OSTAĆU U NJOJ

Dušan Ristić (©MN Press)

Okej, privodimo razgovor kraju... U čemu se današnji Dušan Ristić najviše razlikuje od momka koji je odlazio na fakultet u Arizonu? Šta ste, sa druge strane, uspeli da sačuvate i prenesete iz tog perioda do danas?
"Malo je nezahvalno da odgovorim na to. Iskreno, ne volim previše da odgovaram na lična pitanja jer se trudim da budem objektivan.

Mogu da prenesem ono što su mi govorili bliski prijatelji koji me dugo ne vide, pa se sretnemo posle nekoliko godina. Uvek su mi nagoveštavali da se od tog perioda nisam mnogo promenio, da sam ostao isti. Realno, nije ni bilo razloga da se nešto suštinski promeni. Ostao sam manje-više ista osoba.

Možda danas imam više tolerancije, iskustva i šire vidike. Mislim da sam se u tome najviše promenio. Postao sam tolerantniji, imam više razumevanja i otvoreniji sam.

Prihvatio sam neke stvari za koje sam ranije možda mislio da su nepotrebne ili da ljudi ne bi trebalo da ih rade. Generalno, ipak smatram da se nisam previše promenio i da sam ostao relativno ista osoba.

To je možda bolje pitanje za nekog drugog. Voleo bih da je tačno to da se nisam previše promenio. Mislim da jeste".

Krajem novembra napunićete 31. godinu. Do kada planirate da se bavite košarkom kao igrač?
"Bukvalno, dok me telo bude slušalo. Košarku zaista igram iz ljubavi i tako je od prvog dana.

Znate kako sebe testiram da li košarku i dalje doživljavam na isti način? Kada se završi sezona, napravim period od mesec dana kada ne pipnem loptu. U teretanu ne idem sedam dana i onda se vratim kako bih održavao svoje telo, a loptu ne pipnem mesec dana.

E, onda kada uđem ponovo u halu, uzmem loptu u ruke i šutnem je ka košu, taj osećaj je ono što me i danas pokreće. Tada znam da i dalje volim košarku na isti način i da sam joj posvećen kao prvog dana. I, dokle god je tako, ostaću u košarci", zaključuje Dušan Ristić intervju za Mozzart Sport.

Bilo je tema za koje nije bilo vremena da se otvore u ovom razgovoru. Inače, sedeli bismo verovatno celu noć i prečešljali još ko zna koliko toga. Zato smo odlučili da ostavimo nešto i za drugi put...