U. JovičićStilske vežbe Krisa Pola
.jpg.webp.webp)
Vreme čitanja: 5min | pet. 05.12.25. | 08:23
I odlazak bez stila, iz tima čiji je epitom bio
Tu knjigu je na srpski preveo Danilo Kiš 1964. godine. Rejmon Keno je između korica, na kojima je bilo ispisano "Stilske vežbe" (Exercices de style), smestio jednu jedinu priču, ispričanu na mnogo različitih načina. Stvar deluje banalno. Čovek se u autobusu posvađa s drugom osobom, a pripovedač ga kasnije sreće i na drugim mestima. I to je to.
Uvek jedno te isto. I potpuno drugačije. Stilski savršeno.
Izabrane vesti
Kao Kris Pol.
U vreme kada su košarkaški rastanci neproverena glasina, sve dok se ne dogode, čekali smo glas kolege iz Los Anđelesa koji je trebalo da nam potvrdi vest da je Kris Pol "dobio nogu" u njegovim Klipersima. Umesto toga, dobili smo pitanje: "Zar je stvarno važno šta je po sredi?" I odgovor na isto, čoveka koji je pitanje i postavio: "Kris Pol je odavno bivši košarkaš, koji još uvek kupi tantijeme starih zasluga, ovo je samo još jedna prilika da nas podseti da je živ".
Vremena se menjaju moj Kristofer Emanuele. Pre desetak, ili nešto više godina, kolega Edin Avdić je napisao možda i najtačniju definiciju odnosa medija prema Krisu Polu od kako je izašao iz uvodnih nekoliko sezona, da parafraziramo - novinari provuku vest o nekoj Polovoj povredi, nedovoljno teškoj da primi zasluge i dobije plaketu za velikog borca, ali dovoljno velikoj za svako opravdanje ako krene po zlu.
Posle 20 godina NBA karijere, došlo je vreme da se neke stvari promene. Mada je dobar deo medija opet ustao da sačuva leđa iskusnom plejmejkeru kada je predsednik košarkaških operacija Klipersa za ESPN sms porukom potvrdio da Pol više nije igrač tima čiji je epitom bio. Posrpski, čujemo se nikad, a vidimo još ređe Kristofere.
Takav je medijski tretman, istini za volju, bio opravdan. Tip koji je u drugoj godini srednje škole bio visok 157 centimetara, nije imao više od jedne opcije kako bi se dokopao ozbiljne košarkaške scene - morao je da ispolira svoju tehniku, tako da se pred njegovom upornošću postidi i Karate Kid. Kris Pol nije imao svoju ogradu za farbanje, nego beskrajno prostranstvo driblinga koje je trebalo savladati. "Samo savršen trening garantuje savršenstvo", govorio je njegov trener na univerzitetu Wake Forest.
A budimo realni, Pol nikada nije imao bog zna kakav asortiman. Ono što je radio, radio je najbolje na svetu.
Prenese loptu preko centra, često postavljajući centra na pola puta ako korpulentniji čuvar - a svako je korpulentniji od Krisa - krene da vrši pritisak od izvođenja. Udari još nekoliko driblinga, pa ponovo pozove blok. Ako po izlasku iz bloka nije zadovoljan, ide u re-pik. Pa u re-pik re-pika. Sve dok se pred njegovim - i prečesto samo njegovim - očima ne ukaže prostor za asistenciju kroz srce reketa. Ili češće i lepše, lob pas za nekog od letećih čuda sa kojima je delio svlačionicu.
Uvek jedno te isto. Pikenrol, lob pas, alejup. I potpuno drugačije.
(©AFP)Godinama smo prisustvovali stilskim vežbama Krisa Pola, koji je jednu istu priču pričao na sto različitih načina i pitali se kada će Rejmon Keno NBA lige doći do sjaja koji njegov plejmejking zaslužuje. Iako smo vrlo rano mogli da prozremo tačan odgovor na tu dilemu: nikada.
Prolazile su godine i sa njima su na površinu sve više isplivavale i druge osobine Polovog stila - jer stil je čovek, sam. Onog momenta kada je Dejvid Stern sprečio svojim ukazom da Kris nastavi karijeru u Lejkersima i sa Kobijem nesumnjivo napadne prsten, taj mu je komad šampionskog zlata bio svakom lošom osobinom karaktera sve dalji i dalji. Imponovalo je kad čovek od 180 centimetara stane licem u lice ili pesnicom u mošnice naspram pola metra većeg čoveka. Sve dok to nije postao njegov trejdmark. Da se pobije. Da potraži kavgu.
Dvanaest puta je igrao ol-star utakmicu. Četiri puta bio u najboljoj petorci sezone. Defanzivno porobio mnoge sezone. Ali je s vremenom iza svake sezone, ponekad prošarane statističkim rekordom, ostajala crtica u biogradiji: džangrizavi starac kome ništa ne valja i niko ne valja; čovek koji neće osvojiti titulu.
Iz poštovanja prema autoritetu koji ima, igrači su mu i NBA zajednica, nadenuli neke druge titule, a sudbina se poigrala sa njegovim poslednjim odlukama kako mu se slučajno ne bi poklopilo da bude u Oklahomi kada bude najpotrebnije; ili da se u Finiksu ne desi nešto dobro baš kada je on tu. Sudbina je, kao i stil, čovek, sam.
Na kraju je odlučio da u poslednjoj sezoni karijere nahrani golubove oko obruča Klipersa kad mu se ukaže prilika i onda otplovi u zasluženu penziju. Plaketa, zlatni sat i da te naše oči više ne vide čiča. Tako su računali. Nije se desilo.
Jer takav je Kris, uvek jedno te isto. Kavga. Nezadovoljstvo. Svađa sa saigračima jer se ne trude dovoljno. Svađa sa trenerom jer neke stvari nije video dovoljno dobro ili se nije kvalitetno prilagodio protivniku. I uvek potpuno drugačije. Ovoga puta je prekinuo sopstveni ispraćaj u penziju, izvikao se, kažu, na front ofis, rekao im da loše rade i prestao da priča sa Tajronom Luom.
Na Instagram storijiu je objavio da su ga poslali kući. Šatro iznenađen.
Ako vam čitava liga sada izgleda tužno zbog Krisa, kao i kod njegovih pasova, razmislite o dugoročnom efektu. Ne brine nikoga sudbina starog kavgadžije. Čitava liga je u strahu jer ovaj otkaz Polu dodatno slabi Kliperse koji su već na putu da budu među najgorim timovima lige. A znate ko na sledećem draftu ima njihov i Jutin izbor, ako se ovim tempom nastavi oba u prvih 10? Tim iz grada u kom je Pol počeo svoju igračku karijeru, kada je uragan Katrina poharao Nju Orleans. Onaj tim što je sezonu počeo skorom 21-1.
NBA večeras
tagovi
Obaveštavaj me
NBA
.jpg.webp)
_Cropped.jpg.webp)
