Šved o propalim pregovorima sa Zvezdom: Ruski pasoš bio problem, hteo sam da pomognem Dušku

Da je pre koju godinu neko rekao navijačima Crvene zvezde da im je Deda Mraz ispunio želju i da će crveno-beli dres kluba sa Malog Kalemegdana obući legendarni Aleksej Šved, verovatno bi skakali od sreće jer malo je igrača na Starom kontinentu kakav je je nekadašnji dvostruki najbolji strelac Evrolige. Ipak, Deda Mraz ne postoji, dolazak Šveda u Zvezdu je ostao samo neispunjena želja, iako je vrlo lako moglo da bude drugačije. Ovaj razgovor bismo onda obavili u Beogradu... Uživo. Ovako, morali smo da pronađemo idealan termin, što nije bilo lako zbog svih obaveza koje Šved ima u Kini gde sada igra.

Nekadašnji ruski reprezentativac je u razgovoru za Mozzart Sport potvrdio da je bio vrlo blizu prelaska u Crvenu zvezdu nakon što mu je letos istekao ugovor sa moskovskim CSKA.

„Niko iz Rusije me nije zvao i ponudio bilo šta novo. Nije bilo ničega. Samo sam slušao priču da niko nema dovoljno para da mi ponudi kako bih ostao, ali zapravo niko nije ni kontaktirao sa mnom, niti je bilo priče o parama i novom ugovoru“, počinje Šved intervju.

Svestan da sve vreme samo čekamo priliku da ga upitamo da li je zaista bilo realno da obuče dres Crvene zvezde.

„Seo sam sa agentom, sagledali smo sve opcije koje su stizale. Bilo ih je najviše iz Evrope i Kine. Pričali smo intenzivno sa Crvenom zvezdom. Oko mesec dana je trajala komunikacija“.

Nije bilo potrebno da postavljamo dodatna pitanja. Krenuo je sa detaljima.

„Meni se lično dopala ekipa Crvene zvezde, video sam da ima kvaliteta, a tu je bio i trener Duško Ivanović koga izuzetno cenim i volim kao osobu. Želeo sam da dođem. Bio sam potpuno spreman i to sam rekao ljudima u klubu. Oni su mi sa druge strane poručili da moram još da sačekam, prošlo je punih mesec dana, ja sam im ponovo saopštio da sam spreman da dođem i pomognem. Tu su mi rekli da postoje problemi“.

Nažalost trenutna politička situacija sa Rusijom je odigrala ključnu ulogu.

„Saopštili su mi da je najveća prepreka oko putovanja i mog pasoša. Ne bih recimo mogao da igram u Litvaniji. Očigledno je to na kraju presudilo. Volim Srbiju i Beograd, imam mnogo prijatelja u Beogradu, znam i da me publika poštuje, ali takav je život. Idemo dalje. Okrenuo sam se Kini i vrlo sam zadovoljan. Lepo se osećam ovde, ljudi su prijatni, imamo odlične uslove, liga je kvalitetna, tu su i brojni igrači koji su nekada imali velike uloge u NBA ligi. Ne mogu da bude nezadovoljan trenutnom stanicom u karijeri“.

Pokušali smo da saznamo još neke informacije, da li je eventualno postojala mogućnost da se sve prevaziđe kada je u pitanju dolazak na Mali Kalemegdan...

„Morate da pitate i ljude u klubu. Oni su nam tako preneli i na tome se završilo. Ono što ja mogu da kažem je da sam bio spreman da pomognem, na kraju nisam došao u Zvezdu i to je to. Želim im sve najbolje, imam veliko poštovanje za sve u Srbiji i srpskoj košarci. Sada sam koncentrisan da pomognem mom novom timu u Kini“.

Pošto više nije bio raspoložen da priča o sagi oko Crvene zvezde, podsetili smo nekadašnjeg šampiona Evrope da je vrlo lako mogao da dođe u Srbiju pre 15 godina, doduše u redove crno-belih.

„Poznata je ta priča oko Partizana. Znam samo da me je trener Duško Vujošević želeo, da dođem u Beograd i budem u ekipi, ali tada sam bio u CSKA, oni nisu želeli da se to dogodi i ostao sam u Moskvi gde sam napravio sjajnu karijeru. Ne mogu da razmišljam šta bi bilo kad bi bilo. Da li bi bilo bolje za moju karijeru da sam bio u Partizanu? To ne može da se zna. Možda bi bilo gore. O takvim stvarima ne razmišljam. Zahvalan sam za sve što mi se dogodilo“.

Dogodilo mu se definitivno mnogo toga lepog. Krenuo je profesionalno da igra još 2006. godine. Blistao je u dresu CSKA, Dinama i Himkija. Tri godine je igrao u NBA ligi za Minesotu, Filadelfiju, Hjuston i Njujork Nikse. Okitio se brojnim individualnim priznanjima u svim takmičenjima u kojima je igrao. Ipak...

„Ništa ne može da se poredi sa Olimpijskim igrama u Londonu. To je najlepši trenutak u mojoj karijeri. U dresu Rusije smo napravili nešto zaista specijalno. Osvojili smo bronzu, uspeli smo da u veličanstvenoj utakmici pobedimo Argentinu koja je bila zaista fantastična ekipa. Taj meč i čitav taj turnir ću zauvek pamtiti“.

Košarka ga je sada odvela na Daleki istok.

„Ne pratim trenutno šta se dešava u evropskoj košarci, jednostavno ne stižem zbog velikog broja utakmica u Kini. Igramo praktično svaki drugi dan, ali moj otac prati sve i prenosi mi šta se dešava. Takođe moj agent. Naravno, ja sam otvoren za povratak u Evropu kada se sve završi u Kini, ali sada sam isključivo fokusiran da pomognem ekipi u ovoj sezoni. Igramo zaista veliki broj utakmica. Na svaka dva dana. Posle toga ću sagledati sve i doneti odluku“.

MARKO SIMONOVIĆ IZ ZVEZDE NA POZAJMICU U BEŠIKTAŠ

Ćaskajući o trenutnim dešavanjima u Evropi i činjenici da Evroliga trenutno uživa veliku popularnost zbog velike neizvesnosti i brojnih kvalitetnih timova, sjajni bek dolazi do konstatacije...

„Nekako mi se čini da kako godine prolaze nema više toliko igrača koji su u stanju da igraju "jedan na jedan" i donesu siguran koš kada se utakmica lomi. Više se sada igra u sistemu pa zato manje imamo igrače koji igraju na poludistanci, koji uvek mogu da kreiraju šut sami sebi kada neka akcija propadne. To mi najviše fali trenutno“.

Šved u dresu Himkija (© Star Sport)

Zastaje na trenutak, pa ipak dolazi do dva primera... dva asa koja ga umnogome podsećaju na njega samog zbog stila igre.

„Ne kažem da nema uopšte takvih igrača. Idealan primer je Kevin Panter iz Partizana, njega sam gledao prethodnih godina, odličan je u tome što sam naveo. Naravno, tu je Majk Džejms koga izuzetno cenim, čak sam i pre nekoliko nedelja razgovarao sa Majkom, pričali smo o košarci. Njih dvojica su definitivno izvanredni igrača i košgeteri, ali su vrlo retki“.

Kad se već sam dotakao igrača koji su ostavili utisak na njega, red je bio da pričamo i o trenerima. Prvo ime koje je pomenuo nas nimalo nije iznenadilo.

„Duška Ivanovića baš cenim. Kod njega mora izuzetno naporno da se radi. On je prosto takav trener, zahteva rad i disciplinu što meni baš odgovara jer ja volim trening. Međutim, Duško van košarke je sjajan čovek, uvek spreman da vam pomogne. Tako da mogu da kažem da Duška volim i kao čoveka i kao trenera. Takođe želim da istaknem Jorgosa Barcokasa sa kojim sam imao takođe dobru saradnju. Početak karijere mi je obeležio Kazausklas koji mi je dao šansu kao mladom igraču i na tome ću mu večno biti zahvalan. Moram da pomenem i Duška Vujoševića koji je bio vrlo secifičan zbog načina komunikacije. Uvek je pričao o knjigama, kako sportista mora da bude kompletna ličnost, to je vredno svakog poštovanja. On je veliki stručnjak“.

Tajna duge karijere je za Alekseja Šveda vrlo jednostavna.

„Volim da treniram i smatram da je trening i priprema ključ svega, a posebno dugostrajnosti. Ljudi misle da kako godine prolaze da treba sve manje da treniraju, a zapravo je potpuno obrnuto. Danas treniram najviše. Potpuno sam posvećen, posebno tokom leta kada imam ustaljeni sistem rada sa ocem. Nas dvojica provodimo dane na terenu, radimo na svim detaljima i to je nešto što mi najviše prija i što mi je najviše pomoglo da dođem do ovakve karijere“.

S obzirom da smo pričali u prazničnom raspoloženju, sjajni košarkaš je imao poruku za kraj.

„Želeo bih da svi budemo zdravi i srećni jer to je suština života. Sreća koju ćemo da delimo sa familijom“, završava Šved razgovor za Mozzart Sport.