B. BrezovacTurkoglu zauvek vezan za Srbiju: Vlade i Peđa braća, na Mundobasketu 2010. sam video samo koš
_i_Kodi_Gakpo_(Holandija).jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 8min | čet. 04.09.25. | 08:18
"Divac i Stojaković su me prihvatili kao klinca, nikada im to neću zaboraviti", priča legendarni Hido Turkoglu u intervjuu za MozzartSport
/Od izveštača MozzartSporta iz Rige/
Hido Turkoglu je ime koje u Turskoj izgovaraju sa posebnim poštovanjem. Nekadašnji kapiten reprezentacije i najuspešniji turski košarkaš u NBA ligi, ostavio je trag koji prevazilazi sport. I danas, godinama nakon poslednjeg profesionalnog driblinga, Hido i dalje privlači pažnju, sada kao predsednik tamošnjeg Saveza koji prati sve mečeve Evrobasketa u Rigi iz prvog reda.
Izabrane vesti
Iako su davno prošla vremena otkako je nosio dres Sakramento Kingsa sa Vlade Divcem i Predragom Stojakovićem, što je automatski značilo da ima ogromnu bazu navijača u Srbiji, Turkoglu i dalje sasvim dobro priča srpski jezik zbog porekla roditelja. Iako nije ceo intervju želeo da obavi za našem jeziku kako bi mogao komotnije da priča, u razgovoru za Mozzart Sport se prisetio nekih zanimljivih detalja tokom bogate karijere.
„Hvala svima u Srbiji. Pozdravljam sve ljude koji me uvek lepo dočekaju gde god me vide,“ započinje razgovor Turkoglu za naš portal, čime odmah stavlja do znanja koliko poštovanja ima prema našoj zemlji i njenim ljudima.
Prošlo je već deset godina otkako je Turkoglu poslednji put kročio na parket u NBA dresu, bilo je to kao igrač Klipersa, a pre toga je imao ozbiljne epizode u Sakramento Kingsima, San Antoniju, Orlandu, Torontu i kratko Finiksu.
„Ponekad mi nedostaje da istrčim i uzmem loptu, ali nekada baš i ne jer sam mnogo mlad startovao. Sada uživam u tome što mogu da posmatram novu generaciju turskih igrača, da pratim kako sazrevaju i pokušavaju da urade nešto veliko. Kao igrač sam ispunio svoj deo, a sada želim da i oni naprave karijere i da se ponosno osvrću na ono što su uradili.“
Karijeru u NBA ligi započeo je u Sakramento Kingsima 2000. godine, gde je imao privilegiju da deli svlačionicu sa Vladom Divcem i Peđom Stojakovićem. Upravo taj period opisuje kao nezaboravan.
„Bio sam mnogo mlađi od njih, a oni su me prihvatili kao mlađeg brata. Nikada im to neću zaboraviti. Kada sam stigao u NBA, nisam imao iskustva, nisam govorio engleski, ali oni su bili tu da me nauče svemu – od jezika do života u Americi. Zahvaljujući njima postao sam bolji igrač i bolji čovek“.
Nastavlja u istom dahu o karijeri koja je vredna svake pohale.
"Svaki momenat je bio specijalan. Zahvalan sam Bogu što sam u ovoj poziciji. Kada sam kao dete kretao da igram košarku, nikada nisam ni sanjao da ću postati ovoliko uspešan. Od prvih koraka u Turskoj, preko NBA lige. Imao sam neverovatne saigrače, a uvek ističem Divca i Stojakovića. Nisam mogao da pričam na engleskom kao sada, a sa njima sam mogao da komuniciram. Tu su mi pomogli da se uklopim kao klinac iz Turske. U tih 15 godina, svi momenti su posebni i različiti. Od svakog treninga i utakmice u NBA ligi, ali za mene sada kada razmišljam o ovome, najbitniji i najlepši momenti u mojoj karijeri vezuju se za dres reprezentacije".
Iako su Kingsi tada vodili epske bitke protiv Los Anđeles Lejkersa za koje su igrali Kobi Brajant, Šekil O'Nil, Robert Ori, Derik Fišer, za njega su baš ti mečevi ostali najteži u karijeri.
„Uvek ću pamtiti Kobija, neka mu je laka zemlja. Protiv Lejkersa je bilo najteže, jer su stalno stajali na putu ka finalu i kada sam igrao za Sakramento i Orlando i San Antonijo. Svaka pobeda protiv njih imala je posebnu težinu.“
Gledaj uživo i na adresi mozzartbet.com
Ipak, kada govori o košarkaškim vrhuncima, ne misli na NBA parkete, već na dres reprezentacije. Posebno se seća dve utakmice protiv Jugoslavije i Srbije koje su ušle u istoriju – finala Evrobasketa 2001. u Istanbulu i polufinala Svetskog prvenstva 2010. u Istanbulu.
„Jugoslavija i Srbija su uvek imali velike uspehe i jake timove. Te dve utakmice su obeležile našu košarku. Godine 2001. stigli smo do istorijskog finala protiv Jugoslavije i to je bio trenutak kada je Turska košarka postala velika. A onda 2010. godine – nova istorija. Polufinale Mundobasketa, pred našim navijačima, utakmica koja se pamti zauvek,“ priseća se Hido.
Kada ga podsete na kontroverznu završnicu tog duela iz 2010. godine i pitanje da li je Kerem Tundžeri nagazio liniju pre presudnog koša, Turkoglu se samo nasmeje...
„Hahahaha, ja sam samo video koš. Ništa drugo! To su momenti o kojima se i danas priča, i to je lepota sporta. Prošlo je 15 godina, a i dalje se svi sećamo te utakmice kada god se okupimo i sećamo se svih tih prvenstava.“
Danas, iz ugla čoveka koji je proživeo sve – od dečačkih snova u Istanbulu do najjače lige sveta i istorijskih utakmica reprezentacije – Turkoglu sa osmehom kaže da je najvažnije ono što je radio noseći nacionalni dres.
„Svi će vas pamtiti po onome što ste uradili u dresu reprezentacije. To je najveća čast, jer tada ne igrate samo za sebe, već za čitavu zemlju“, završava Turkoglu intervju za Mozzart Sport.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
