Vreme za skidanje kletve

Sada, dok kapitenska traka prelazi na Stefana Jovića, Srbija se ponovo suočava s bolnom istinom, da još jednom - tim nije ceo. Kletva povreda i izostanaka prati srpsku košarku reprezentaciju poput senke. U proteklih deset godina, Srbija gotovo da nijednom nije kročila na veliko takmičenje u punom sastavu – osim na Olimpijskim igrama u Parizu, kada smo igrali košarku za pamćenje, po svim merilima i najvišim standardima. I imali smo Amerikance na kolenima...

Da ne vraćamo sada film na sve izostanke, imena su se s godinama nizala, razlozi su menjali, od povreda, zamora, planova u NBA, do potpisivanja novog ugovora... Setimo se i Manile. Sada je Bogdan, noseći stub Srbije više od decenije, poslednja žrtva ove nemilosrdne sudbine. I ne prvi put. Nepravda je sada u tome što Srbija maltene nijednom nije dobila priliku da na velikoj sceni pokaže svoj puni sjaj. Svaka medalja ili nesrećni kraj od 2015. naovamo, nosili su sa sobom gorak ukus onog užasnog pitanja: Šta je moglo da bude...

Bez Bogdana, Srbija mora da nastavi dalju borbu. Ne samo protiv svih rivala na putu, počev sa Češkom u ponedeljak, već i protiv te iste sudbine koja nas sada već hronično uskraćuje za trenutak najveće slave. Da ne idemo predaleko, ali, zlato u Rigi, ako dođe, neće biti samo trenutak naše uzvišenosti. Biće to iskupljenje za sve one poraze, za dane i nedelje kada su heroji naroda poput Bogdana Bogdanovića bili primorani da prate događaje sa strane, dok je u njima gorela želja da i oni ponovo navuku opremu, izađu na parket i povedu Srbiju do toliko željenog uspeha.

Dok se Bogdan sprema za put u SAD i intenzivne terapije, Srbija nema drugu opciju, već da ovaj peh pretvori u iskru koja će zapaliti nezaustavljivi plamen, ka finalu 14. septembra. Težinu njegovog odsustva teško je nositi i izneti do kraja, ali snagu nade moramo da čuvamo i negujemo. Zbog svih koji ostaju u Rigi, zbog kapitena i jednog sna, koji sa njim deli cela nacija. A, pre svega jedanaest preostalih saboraca. To je jedino što možemo i najmanje što je Bogdanović zaslužio.

Manjak pravičnosti zbog Bogdanovog odsustva boli, ali Srbija je već protiv Letonije dokazala da može, da je živa, da nema predaje i da se borba nastavlja. Na prošlogodišnjim Igrama, bronza je postala testament snage timskog jedinstva. Sada, posle tri pobede u grupi, Srbiju tek čekaju najveći izazovi, s tim da smo videli potencijal i kvalitet da ode daleko. I u takav rasplet treba da verujemo i dalje.

Ako tog 14. septembra prigrlimo zlato, to neće biti samo pobeda generacije, već i dokaz da Srbija može da savlada i najteže oluje. Sada je sve na ekipi, a mi smo tu da im budemo svetionik...