Zec Milisavljević: Igraću do četrdesete

Igrački staž našeg sagovornika, koji će nas provesti kroz švajcarsku košarkašku ligu traje neverovatne dve decenije. Fantastičnu karijeru započeo je u užičkom Prvom partizanu, a zatim su se ređali klubovi koji su iznedrili niz košarkaških i trenerskih veličina kao što su Borac, beogradski Radnički, Partizan, Limož, PAOK, pa gigant, poput Olimpijakosa. Trenutno je u Luganu. 

Teško je pobrojati sve ekipe za koje je nastupao Branko Milisavljević... Ipak, pojedini klubovi zauzimaju posebno mesto u srcu sjajnog beka iz Užica.

„U čačanskom Borcu sam igrao najduže, čak četiri sezone, i uspeo da izgradim poseban odnos sa publikom koja je gledala velikane poput Mišovića, Kićanovića, Obradovića, Androića i ostalih“, kaže za mozzartsport.com, Milisavljević.

„Za Partizan sam navijao od malih nogu, pa i crno-beli imaju posebno mesto u mojoj karijeri. Šta reći o Olimpijakosu, Dinamu, Lijetuvos Ritasu sa kojim sam osvojio sve što se u tom trenutku moglo osvojiti. Litvanci su možda jedini narod koji više voli košarku od Srba. Naravno, na vrhu top liste je i moj Prvi partizan“.

Milisavljević podvlači da nije fraza kad kaže da su svi treneri, sa kojima je sarađivao ostavili dubok trag u njegovoj karijeri.

„Mislim da sam tako i vaspitan da ne apostrofiram nijedno ime, svi treneri su utkali deo sebe u dvadeset jednu godinu mog igračkog staža. Veliku zahvalnost dugujem i saigračima, od bivših NBA košarkaša, do srpskih, grčkih, ruskih, litvanskih i španskih reprezentativaca“.

Bivši igrač Olimpijakosa kaže da se današnja košarka značajno razlikuje od one koju je igrao pre dve decenije.

“Postoje kompetentniji ljudi koji bi bolje objasnili evoluciju košarke. Jasno je da se sport promenio, kako u samom pristupu, metodici treninga, oporavku igrača… Moja generacija je imala nesrećnu okolnost da je sazrevala pod pritiskom sankcija. Bili smo hermetički zatvoreni,  a sad je protok informacija neverovatan, jednim klikom se stiže do svake utakmice. Mi nismo bili u mogućnosti ni da igramo na juniorskom prvenstvu Evrope, a sad je sve drugačije. Mladi košarkaši imaju sve uslove za usavršavanje”.

Jedna od sredina koja daje mogućnost za napredak igrača je Mega Vizura. Posle dvanaest godina igranja van Srbije vratio si se upravo u Megu.

“Idejni tvorac projekta Mega Vizure je Miško Ražnatović, započeli smo rad sa Dejanom Milojevićem, kao direktorom, trenerom Vladom Vukojičićem i braćom Radojičić, predstavnicima Vizure. Mladi igrači u Megi imaju savršene uslove za napredak i punu afirmaciju, kako kroz klub, tako i razne reprezentativne selekcije. Veoma brzo grade i inostrane karijere”.

Kad smo kod inostranstva, poslednja zemlja u kojoj si igrao bila je Švajcarska koju baš ne povezuju sa košarkom.

“I sam sam imao određene predrasude ali sam doživeo krajnje pozitivno iskustvo. Prvo, zemlja je savršeno uređena, model života i ponašanje perfektni su. Rado sam prihvatio poziv njihovog najtrofejnijeg kluba Lugana koji se nalazi u italijanskom kantonu. Ipak, košarka se najduže igra u francuskoj oblasti, ali je svuda bilo naših igrača. Pa, legendarni Duško Ivanović je karijeru završio u Friburgu i tu započeo svoj trenerski uspon”.

Popularni Zeko Milisavljević od svih švajcarskih timova izdvaja upravo Friburg.

“Takvu infrastrukturu nemaju ni najveći evropski giganti, sjajnu dvoranu sa pratećim objektima, to je čudo. Za potrebe mlađih selekcija, uz pomoć hidraulike, se prave tri terena, pa fitnes sala, teretana…Tu je dubok trag  ostavio trener Duško Ivanović. Potom bih izdvojio Ženevu koja je u poslednje dve godine uložila puno novca i naravno u poslednjih deset sezona najtrofejniji sastav je moj Lugano Basket. Sedam titula, osam finala, nekoliko osvojenih kupova i budžet da mu pozavide mnoge poznatije ekipe”.

U minuloj sezoni titula je bila nadohvat ruke, ali je Lugano poražen u petom, odlučujućem meču.

“Ženeva je bila izraziti favorit, međutim, lično mogu biti zadovoljan celom sezonom. Došao sam u klub sredinom novembra kad je ekipa bila na šestoj poziciji, uprkos potrošenom velikom novcu. Uspon se poklopio sa mojim dolaskom, uspeli smo da eliminišemo Friburg i zamalo trijumfujemo”.

Milisavljević kaže da ne bi mogao da zamisli život bez Srbije.

“Vaspitan sam da volim domovinu, porodicu i prijatelje tako da ne bih mogao bez Užica, Zlatibora i Srbije. Bez obzira na sve loše stvari koje se ovde dešavaju osećam pripadnost ovom tlu i narodu. Trenutno kad je karijera u pitanju razmišljam o ponudama koje stižu iz Švajcarske”.

Bivši bek Borca je u godinama kad se sumiraju igrački dani, ali sebe ne vidi u najboljim petorkama čačanskog kluba.

“Realno Čačak je dao mnogo moćnih igrača i bez obzira na moju bogatu karijeru uvek sam osećao strahopoštovanje prema Kićanu, Radmilu, Željku, Vladu, Arsu, Radoševiću…pa kad mene pomenu u tom kontekstu mogu da budem prezadovoljan".

Kad je igrač u trećem dobu mora da trenira više od mlađih naraštaja.

“Ako želim da igram do četrdesete moram da radim puno i da zaboravim neke navike iz mlađih dana. Trenutno, na Zlatiboru treniram punom parom, dva puta dnevno, i dalje imam veliki motiv jer radim ono što volim, pri tome vodim računa o ishrani i fazi oporavka”.

Razmišljaš li da poslednju sezonu odigraš za Borac ili Slobodu.

“Skoro sam razgovarao sa ocem na tu temu i on je izneo sličan stav, ali mislim da bi bilo nekorektno da odigram u Borcu, a ne u Užicu ili obratno. Zbog toga ću igračku karijeru završiti negde u inostranstvu. Nakon toga sigurno ću ostati u košarci, samo na koji način ostaje da se vidi”, zaključio je Milisavljević.

Piše: Đurđe Mečanin.
[email protected]