Đanmarko Poceko – ekscentrik od šest trenerskih zapovesti kome je jedna žena promenila život

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Berlina)

Osmina finala Evrobasketa donela je samo jedno iznenađenje. Ne, pobeda Finske nad Hrvatskom ne može da se svrsta u tu kategoriju jer naše komšije i dalje nikako da se reše prokletstva iz 1995. godine i ne deluje da će ga se rešiti uskoro. Mi smo ti zbog kojih je ceo Berlin stao na noge, a Evropa bruji o neočekivanom trijumfu Italije i eliminaciji Srbije sa Nikolom Jokićem, Vasilijem Micićem i drugim evroligaškim asovima. I sve to ima potpis Đanmarka Poceka.

Društvene mreže preplavljene su snimcima njegovog ponašanja nakon isključenja, kada je zapalio svoje igrače i stručnim štab emotivnim grljenjem i ljubljenjem, suzama i odlaskom do klupe Srbije da se sa svima pozdravi kao da se ne radi o takmičarskoj, već prijateljskoj utakmici. Još je upečatljiviji video gde se vidi kako u ekstazi skače na Janisa Adetokunba u restriktivnoj zoni Arene i kaže mu da ga voli. Ni najboljem igraču Grčke nije bilo jasno sve u prvi mah, ali je sa osmehom prihvatio Pocekovo slavlje i nastavio svojim putem, dok je selektor Italije verovatno išao da slavi dalje...

Đanmarko Poceko je specifična ličnost. Neko će reći da je prepun harizme koja pleni, neko da je samo željan pažnje. Voleli njegove izbore ili ne, zrači autentičnom energijom, razmišljanjem i pristupom kojim osvaja dvoranu. Tokom petominutnog razgovora sa srpskim novinarima dan uoči duela sa Srbijom, Poc je između ostalog govorio kako će voditi Svetislava Pešića na ćevape i da je odrastao gledajući Žarka Paspalja i Sašu Danilovića. Znao je kako da se ponese u trenutku i "kupi" interesovanje medija. Pošto su njegovi momci eliminisali Srbiju ostao je dovoljno pribran da naglasi koliko mu je žao zbog "brata Saše (Danilovića)", dok je igrače nazivao lavovima i po "miks zoni" Mercedes Benc Arene urlao od sreće.

Selektor Italije Poceko: Srbija opet ima košarkaška čudovišta, čeka nas previše težak zadatak

Poceko: Moji lavovi su šokirali svet, srce mi se cepa samo zbog mog brata Saše Danilovića

Šta se krije iza takve ličnosti i osmeha karakteristično za italijanske šarmere? Priča Đanmarka Poceka je priča o liku živopisne prošlosti, lošeg momka koji je radio sve na svoj način, lenjivcu sa umom maestra kome nije bilo strano da divlja po parketu... Ofarbao je kosu u crveno kada je doneo titulu svom Varezeu, Tim Dankan je posle utakmice na čuvenom "Mekdonlads" turniru u Bersiju rekao da ga je "oduševio mali čovek sa crvenom kosom". Voditelj Skrivene kamere u zenitu karijere, okušao se u Letnjoj ligi sa ciljem da se izbori za NBA ugovor i nije uspeo zbog loših fizikalija. Omiljeni protivnik ljutog rivala Kantua, stanovnik najmanjeg ostrva arhipelaga Balearska ostrva, trener koji to nije i selektor sa "izvrnutim" pristupom radu...

Možda je bio Mario Baloteli pre Marija Balotelija ili košarkaška verzija Đenara Gatuza, ukratko je – “Atomska mušica“. Nadimak koji ga prati godinama pošto je završio igračku karijeru. Od sinoć je jasno zašto i onima koji ga ranije nisu gledali.

Toliko je detalja vezano za ekscentrika iz Gorice da je teško izdvojiti jedan. Kao trener dvaput je cepao košulju tokom slavlja, prvi put kada je tek preuzeo Vareze i dobio večiti derbi sa Kantuom, drugi put kada je Dinamo Sasariju doneo trofej u FIBA Evropa kupu.

“Svi su mi skandirali, klicali ime, pevali mi da pocepam košulju... Kao idiot kakav jesam, poslušam ih (navijače) uvek na kraju i padnem na njihove molbe. Pogledao sam fotografije posle i video da ne izgledam loše uopšte, da nisam debeo. Moram da pazim, jer nemam baš ormar pun košulja, a ova je koštala 300 evra. Kod kuće imam više običnih košulja od 20 evra, ali kada smo dobili Vircburg naravno da sam na sebi morao da imam onu od 300 evra i da je pocepam“, pričao je Poceko 2019, uz obećanje da će ponovo to da uradi, ako Dinamo osvoji skudeto.

Utorak, 17.15: (1,30) Španija (16,0) Finska (3,90)

To se nije dogodilo. Poceko je tokom igračkih dana prošao zanimljiv put. Iako rođen na samoj granici sa Slovenijom, u Gorici, košarkaški se razvijao u obližnjim Udinama gde je ušao u prvi tim 1991, da bi preko Livorna stigao do Varezea gde je igrao košarku života. I postao živa legenda. Gradiću sa manje od 80.000 ljudi doneo je skudeto zajedno sa Andreom Meneginom i Đakomom Galandom 1999. i doveo narod do stanja transa jer se na isti čekalo 21 godinu. I danas je to poslednja titula kluba, kojoj je kasnije dodao i pehar u Superkupu. Stariji ljubitelji košarke setiće se da je prva asocijacija na njegovu pojavu uz crvenu kosu bio neretko krvav dres.

Đanmarko Poceko (©AFP)

Igrački dani bili su mu takođe, u najmanju ruku slikoviti. Bio je prvi strelac Italije u sezoni 2000/2001, izabran je za najboljeg igrača Palakanestra 2001, na utakmici sa Avelinom postavio lični rekord sa 42 poena, dok mu je najveći reprezentativni uspeh olimpijsko srebro sa Italijom u Atini 2004. godine. To je ujedno i poslednja medalja Azura na velikim takmičenjima. Zasad...

U najboljim godinama karijere, tokom 2000. i 2001. pristao je da zajedno sa Samantom de Grenet vodi italijanski program Skrivena kamera (Scherzi a parte). U to vreme spekulisalo se da su njih dvoje prisni, zbog čega su dugo punili novinske stupce. Vodio je i emisiju posvećenu dešavanjima u NBA ligi, po završetku takmičarske 2000/2001 obukao je dres Toronto Reptorsa u Letnjoj ligi, ali je ubrzo shvatio da u tom svetu nema šta da traži. Vratio se u Italiju razočaran, da bi narednog leta potpisao za Fortitudo iz Bolonje gde se zadržao do 2005. godine. Nije to više bio isti Poceko, uglavnom je sedeo na klupi i povremeno dobijao priliku. Svoj boravak u Fortitudu, sa kojim je bio vicešampion Evrope i Italije, završio je pošto je tadašnjem šefu stručnog štaba Jasminu Repeši oteo svesku sa zapisanim akcijama usred utakmice, posle čega mu je automatski raskinut ugovor.

Zašto Poceko i danas važi za jednog od igrača koji su dizali publiku na noge? Razloga je mnogo. Pravio je čuda sa loptom kada je to želeo, iako fizionomijom tela nije izgledao kao profesionalni košarkaš sa 181 centimetrom visine. Uspeo je da napravi karijeru iako su mu treneri u mlađim kategorijama preporučivali da posluša savet svog oca i prebaci se na fudbal. Nije ih slušao, išao je kroz život onako kako je sam zamislio i – uspeo. Maštovit igrač koji je znao da podeli najluđa dodavanja ili izvuče najteže šuteve, kada ga nije mrzelo, mada nije bio preterani fan odbrane. Za njega nemoguće nije postojalo. Zbog toga je i dobio nadimak “Atomska mušica“, a svako ko ga je pratio kao igrača ili danas u trenerskom odelu zna da ne može da ostane ravnodušan. Ili ga voliš ili ga mrziš. Ili je luckast ili je totalno lud. Treće nema.

Tako je uspeo da zasluži posebne simpatije navijača Kantua, inače velikog rivala Varezea. Pošto su derbiji ovih klubova uvek bili posebni, potvrda teze da je istovremeno znao da nervira i oduševi došla je od pristalica ljutog rivala koji su ga na poslednjoj utakmici pozdravili natpisom: “Zbogom, Poc: Pozdravljamo najboljeg ljutog neprijatelja“.

Kada je igrao svoju poslednju sezonu, Italija je ustala na noge i napravila mu nezvaničnu oproštajnu turneju. Ne može to da se meri sa onim što je mnogo kasnije doživeo Kobi Brajant, niti je u danima Pocovog odlaska u penziju marketing bio na tim visinama, ali suština je važna. Nisu za poređenje karijere Poceka i Brajanta, to nije ni bila namera, ali je i italijanski plej dobio svoju priliku da ga svi pozdrave na jedinstven način.

Kao glava kojoj nikad nije dosta akcije, čak mu je i reprezentativna karijera umrljana grehom. Pred Evropsko prvenstvo 1999. godine otvoreno se sukobio sa Bogdanom Tanjevićem koji ga je bez pardona izbacio iz reprezentacije, iako je bio na vrhuncu igračke moći.

“Nismo govorili istim jezikom. On je možda od mene očekivao da igra 30 minuta, a to mogu da garantujem samo Karltonu Majersu. Kao što prihvatam njegove šale, tako sam očekivao da on prihvati moje odluke“, pričao je tada Boša Tanjević.

U reprezentaciju ga je vratio Karlo Rekalkati, čovek sa kojim je pokorio Italiju sa Varezeom. Čak je i tada umalo sve uprskao. Jedne večeri, tokom boravka u trening kampu u Bormiju, uzeo je timski autobus i vozio se po okolini u potrazi za zabavom. Rekalkati ga je prvo izbacio iz ekipe, ali mu je kasnije oprostio i dao mu novu šansu kada ga je pozvao na Olimpijske igre u Atini. Bila je to najbolja odluka za Azure, jer je bio jedan od najvažnijih igrača uz svog ortaka Galandu, te Đanluku Bazilea i Masima Bulerija.

Po završetku karijere 2010. godine u Orlandini posle epizoda u Saragosi, Himkiju i Trstu, preselio se u Formenteru, najmanje i najuže ostrvo arhipelaga Balearska ostrva, sa ciljem da se posveti sebi i zaboravi na košarku.

“Selim se na Formenteru, to će postati mesto mog stalnog stanovanja, a naravno putovaću na posao i gde već bude bilo potrebe da idem“, pričao je Poc.

Kada je 2012. dobio poziv Orlandine, tada člana druge lige, nije mogao da kaže “ne“ i igri se vraća kao trener. Na parketu su tada bili njegovi bivši saigrači iz pohoda na atinsko srebro, Đanluka Bazile i Mateo Soranja. Put ga je od Orlandine vodio preko Varezea do Cedevite gde je pekao zanat od svog nekadašnjeg klupskog sagrača Veljka Mršića. Posle dve godine u Zagrebu preko Fortituda stigao je do Dinama gde je napravio dosad najveće trenerske uspehe, osvojivši FIBA Evropa kup i italijanski Superkup 2019. godine.

Ono što je radio na parketu u igračkim danima možda najbolje opisuje njegov trenerski opus. Uvek je voleo kameleonsku košarku, odnosno ekipe koje su bile spremne da se brzo transformišu, sa igračima sposobnim da pokriju više pozicija i uloga, sa dobrim šutom sa distance, te spoljnim igračima koji znaju da prenesu loptu i naprave nešto konkretno. Imao je čudesan spoj genijalnosti i nemara, jer koliko god da je bio dobar u napadu, na drugom kraju terena nije se toliko isticao. Nije bio igrač kalibra Saše Đorđevića koji je u to vreme harao Evropom, ali je selektorskom harizmom i energijom, a pre svega kao veliki motivator rame uz rame sa nekadašnjim selektorom Srbije koji je doneo tri srebrne medalje. Kod Đorđevića nikada ne biiste videli ponašanje tokom i posle utakmice, ali je to bio Pocekov mehanizam da zapali ekipu i dobio je baš ono što je hteo.

Poceko u elementu - skok u zagrljaj zbunjenog Janisa (VIDEO)

Uz karakter koji osvaja, Poceko je sa manje ili više uspeha stvorio trenersku ličnost koju italijanska, pa čak i evropska javnost obožava. Sada i oni koji ga nisu dosad toliko pratili. Jedinstven lik, nepredvidiv, iskren, emotivan, opet neko ko izuzetno poznaje košarku i zna kako sa igračima. Opet, sve se videlo sinoć.

Kao trener izmislio je “šest zapovesti“, listu pravila za igrače koja je isplivala na površinu i izazvala jaku reakciju širom kontinenta. Svi su o tome jedno vreme pisali i pričali. Pravila su sledeća:

- Poštuj i voli svoje saigrače.

- Nikada ne kasni.

- Izađi u provod kada želiš, ali nikad noć pre utakmice.

- Govori mi sve što misliš.

- Uvek sam tu da ti pomognem da ispuniš svoje snove.

- Uživaj u igri.

List sa odštampanih šest zapovesti Poc je zalepio na ormarić u svlačionici Varezea i to je mantra po kojoj funkcioniše i danas. Košarkaški stručnjaci u svojim analizama kažu da je Poceko trener koji zapravo to nije. Ne u konvencionalnom smislu. Trudi se da sa igračima bude prijatelj, da gradi dublje veze, isto radi i sa navijačima. U srcu svega je tim i snažna hemija svlačionice, a svojim govorima pokušava da izvuče najbolje. Kao što je sinoć to bilo sa Markom Spisuom, njegovim miljenikom još iz Sasarija, čiju ćemo pojavu dugo pamtiti.

Ne može se reći da je Poc trenerski šampion, ali svako ko ga je pratio zna da se njegova ideja zasniva na dugovečnosti, ne na ekspresnim rezultatima. Kada je rešio da ipak malo odmori od posla stratega, otišao je na usavršavanje kod Etorea Mesine u Milano gde je proveo jednu godinu. Sve dok nije dobio poziv italijanskog Saveza da preuzme reprezentaciju od Mea Saketija.

U svojim intervjuima često za sebe voli da kaže da postoje dve verzije Poceka. Jedna pre i jedna posle Tanje. To je žena koja mu je ukrala srce i sa kojom se oženio prošle godine na malom prijemu u Formenteru, za svega deset najbližih prijatelja i porodicu.

“Deset godina sa njom mi je promenilo život u potpunosti, ne samo zato što sam prestao da ludujem i postao čovek koji voli da ostane kod kuće Tanja je potpuno antisportski orijentisana, a opet čak i takva mi daje najbolje savete za posao kojim se bavim. Nedavno mi je rekla: ’Znaš li ti koliko se Meli i Điđi žrtvuju što dolaze svako leto u reprezentaciju i rade toliko’. Priča tako o njima zato što ih poznaje, a svi moji igrači treba da budu ponosni što nose dres Italije“.

Kao selektor kaže da ima “izvrnut“ stil rada. Uvek polazi od potpuno drugačijih stvari na treninzima. I ne voli da tera igrače da nešto urade, već da vidi kako sami prihvataju da je ono što je zamislio pametno da se iskoristi u igri.

“Jedan psihoanalitičar rekao je da je ocu najteže da sina nauči da razlikuje dobro od lošeg. Tako i ja moje igrače pokušavam da naučim da razumeju koji su rezultati ili posledice odluka koje donose. Moj stil je da igramo našu igru, ne da se adaptiramo na protivnika. Volim da moji timovi imaju svoj identitet, ne da razmišlja o akcijama koje će da igraju, jer tada gube fokus. Ne želim da moja deca budu ružnija ili siromašnija od druge. Ni za šta na svetu ih ne bih menjao. Želim da igramo najbolju košarku, da se borimo sa najboljima, protiv Srbije, Francuske i Grčke“.

Iako će za koji dan napuniti 50 godina – kaže da žurku neće da pravi, jer je to uradio za 40. rođendan – ne krije da se u glavi oseća kao 18-godišnjak. Doduše, priznaje da mu mišići govore suprotno, da telo nije u tom stanju i da ponekad mora da uspori. Zato sanja kako će uskoro početi da broji decu, ne godine.

Interesantno, veliki je zagovornik Pešićeve ideje da “12 najboljih igrača ne čini tim, već 12 momaka koji najbolje funkcionišu“. U jednom nedavnom razgovoru za italijanske novine rekao je da je najveća greška jednog trenera pogrešan izbor igrača, kada ne zna prioritete ili da podeli uloge u timu. Etorea Mesinu vidi kao svog gurua i jednog od tri najbolja trenera na planeti. Želi da Italiji podari novu medalju, baš kao što je to učinio u Atini.

Đanmarko Poceko – čovek koji je svoj život napisao kao roman.