Debitanti opravdali poverenje: Aleksa i Dobrić kao mašine, Jovića i Petruševa da istrpimo

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Mundobasket u Manili je za košarkašku reprezentaciju Srbije bilo mahom pozitivno iskustvo. Mahom, jer da Boriša Simanić nije ostao bez bubrega i da se nije nalazio u životno opasnosti, moglo bi da se kaže da je bilo skoro perfektno. Nije dobro ni što su Ognjena Dobrića izneli sa terena, jer ako je u pitanju teža povreda, verovatno će morati da propusti početak sezone sa novim klubom, Virtusom iz Bolonje. Čak i da se sve to nije izdešavalo, za čistu desetku nedostajalo bi još "samo" zlato...

Da je moglo za nijansu bolje u finalu - moglo je. Ni srebro nije malo, ali zlato vredi više. I pored izgubljenog finala Svetislav Pešić i njegov stručni štab mogu da budu zadovoljni onim što su mogli da vide od svojih igrača, naročito od debitanata čija "pojava" u Manili uvećava krug potencijalnih kandidata za Pariz 2024. godine.

Aleksa Avramović, Ognjen Dobrić, Filip Petrušev i Nikola Jović već su se ozbiljni nametnuli za sledeće Olimpijske igre. Boriša Simanić je takođe zabeležio prve minute na velikim takmičenjima, mada je njegov slučaj jedinstven u košarci i sportu. Da li ćemo ga više gledati u dresu Srbije zavisi prvenstveno od uspešnosti oporavka. Stručnjaci tvrde da će košarkaš Saragose biti na parketu verovatno kroz nekoliko meseci, ali na treninzima i po prvim procenama za njega je nadolazeća sezona već završena.

Što se preostalog kvarteta tiče, stavili su Svetislava Pešića u situaciju iz koje mu neće biti nimalo jednostavno da izabere dvanaest žigosanih za Pariz. Avramovića, Dobrića i Petruševa formiralo je iskustvo u večitima i tu se osetila posebna težina. Nikola Jović kao najmlađi treba još mnogo da uči, ali je i za njega ovo bila dobra prilika da uči i napreduje dalje.

Avramović je posle debelog rada sa najboljim evropskim trenerom svih vremena Željkom Obradovićem dočekao Mundobasket sa željom da svaki meč odigra na gornjoj granici i tako brzo postao jedan od najvažnijih igrača Srbije. Finale sa Nemcima odigrao je kao da iza sebe ima dva ili tri, zbog čega je i zaslužio poseban status u ekipi. Da nije bilo njegovih minijatura u poslednjoj deonici, možda bismo pretrpeli i rezultatski debakl. Čak 16 od 21 poena ubacio je u poslednjih deset minuta, uključujući i tri trojke, kao i faul na šutu za tri poena. Sve mu je išlo za rukom, doveo nas direktno u priliku da izjednačimo ili čak povedemo, sve dok se Nemcima nije javio spas u liku Denisa Šredera.

To kakve je defanzivne minijature odigrao protiv Kanade i Litvanije, za prepričavanje. Posle njega Šaj Gildžes Aleksander je prodisao u utakmici za treće mesto i imao 31 poen na kraju. Avramović je bio ne samo pogonsko gorivo srpske odbrane, već je svojim rolama u napadu takođe znao da doprinese rezultatima. Uz sve što je dao kako bi igrače za koje je direktno zadužen strpao u džep, imao je dovoljno energije i koncentracije da juri sa loptom u napadačku polovinu, da probija protivničke linije odbrane i pogađa velike šuteve. Šteta što partiju protiv Nemaca nije krunisao zlatom. Turnir je završio čao treći strelac iza Bogdana Bogdanovića (19,1 poen po meču) i Nikole Milutiinova (12,1), četvrti u indeksu korisnosti (11,9) i udarna pesnica Srbije u odbrani.

Ognjen Dobrić (©Mozzart Sport / Dragana Stjepanović)

Slična je priča i sa Ognjenom Dobrićem. Verovatno bi mnogo toga bilo drugačije da se nije povredio posle dva minuta, ali ono što je odigrao u Manili bilo je dostojno dresa reprezentacije i naredne godine, kada se na takmičenje dolazi sa apsolutno najboljim što imate.

Nije Dobrić neko od koga treba očekivati, pogotovo u reprezentaciji, da svaku utakmicu završava sa 15 poena, ali kad god je u elementu, može da ubaci i više od toga. Dokaz je polufinale sa Kanadom, posle kojeg je su Avramović i on dobili posebne reči hvale od selektora Pešića. Konkretno, za dugogodišnjeg košarkaša Crvene zvezde govorio je kako se kod njega često potencira defanzivni učinak, a on je zajedno sa Bogdanovićem načeo Kanadu te značajno doprineo da Srbija vodi praktično sve vreme i to sa komotnijom razlikom. Taj meč završio je sa 16 poena i u direktne okršaje sa NBA zvezda ulazio je bez straha

Sa Avramovićem i Dobrićem u rotaciji Srbija je imala dve mašine spremne da potroše noge i svaki atom sebe kako bi izolovali ili čak iz utakmice isključili najbolje igrače, a to je nešto za šta, kako reče Saša Obradović za Mozzart Sport pre finala, nešto za šta je potrebno da igrač nema ego, već ogromnu snagu volje. Obojica je imaju na pretek i mnogo je važno kada takve igrače imate u sistemu. Oni su pokretačko gorivo tima i kada vidiš njih kako ginu, ostali moraju da daju sve od sebe.

Avramović: Možemo da šetamo uzdignutog čela, idemo na Olimpijadu da napadnemo zlato

Milutinov: Teško mi je, ali doći će i to zlato jednog dana

To što su tek ovog leta igrali prvo veliko takmičenje u dresu sa nacionalnim grbom nije se preterano osetilo na njima. Prošli su toliko toga igrajući za večite, od velikih utakmica, okršaja za titule, preko derbija u "ratnoj zoni", bili su bitni faktori u pobedama svojih timova, osvajali trofeje... Osim toga, za njih su utakmice na svaka dva dana redovna stvar tokom klupske sezone. Kompletno iskustvo stečeno u klupskim angažmanima otvorilo im je prečicu do brže adaptacije na uslove velikog reprezentativnog takmičenja, gde svaki kiks može da bude koban.

Za Nikolu Jovića i Filipa Petruševa važi isto - treba ih istrpeti! Obojica su iz svojih praktično prvih ozbiljnih seniorskih sezona uskočili u dres sa nacionalnim grbom i pokazali da su budućnost našeg tima. Jovićeva prva NBA sezona završila se finalom u kojem je Jokićev Denver bio bolji. Ostao je bez značajnije minutaže tokom gotovo cele godine, mada je dobro počeo i igrao solidno do povrede leđa zbog koje je dugo pauzirao. Petrušev je posle jednogodišnjeg angažmana u Efesu gde je mahom sedeo na klupi, čak neretko bio i van protokola, doživeo preporod u Crvenoj zvezdi. Duško Ivanović ga je gurao na "četvorku" i to se pokazalo kao dobro rešenje. U reprezentaciji je, doduše, igrao više na "petici", a videćemo tek šta je za njega smislio Dok Rivers u Filadelfiji.

Filip Petrušev (©Mozzart Sport / Dragana Stjepanović)

Obojica su odigrali solidan turnir za Srbiju u Manili. Jović nam se uvukao pod kožu tokom prve faze, tada je bio statistički naš treći igrač. Protiv Južnog Sudana doživeo je vrhunac sa 25 poena i 9/9 iz igre, ali je od utakmice sa Italijom pao. Možda je to bila i posledica instant slave i statusa koji je stekao kod navijača, a opet i manjak znanja šta da radi u ovakvim situacijama. Nešto bolje role imao je u pobedama nad Litvanijom i Kanado, kada je prosečno igrao više od 20 minuta, dok se u finalu sa Nemačkom videlo da mu ipak fali iskustvo. Zbog skraćene rotacije i postavke Nemačke odigrao je 28 minuta i prošao veliku, veliku školu za dalje.

Osetilo se po njegovim reakcijama, ekstazi posle pobeda i suzama koje je lio zbog poraza u finalu, koliko mu sve ovo znači. Biti reprezentativac Srbije sa 20 godina velika je stvar u karijeri svakog košarkaša. Pa još kada igraš po 24 minuta, dobiješ veliko poverenje od selektora i saigrača, nema šanse da ne dobiješ impuls sampouzdanja, da se u klub ne vratiš kao bolji košarkaš. Njemu bi turnir na Filipinima mogao da bude odskočna daska za dalju NBA avanturu, Erik Spolstra je javno rekao da je prezadovoljan onim što Nikola radi i što uopšte može da bude u sistemu Svetislava Pešića. Za Jovića ovo je bio pun pogodak.

Petrušev je Mundobasket započeo na krivoj nozi. Povredio se posle samo pet i po minuta na terenu protiv Kine, zbog čega je propustio naredna dva meča i onda pokušao protiv Italije, ali nije to još bilo to. Bio je element iznenađenje utakmice sa Litvanijom kada je kao grom iz vedra neba došao na parket i spakovao 17 poena uz šest skokova za 17 minuta. Dok su Litvanci ostali šokirani, on je uradio svoje i odveo nas u polufiinale, fantastično odmenivši Nikolu Milutinova u napadu, pošto se as Olimpijakosa rovao sa Jonasom Valančijunasom u fazi odbrane... Nije loše odigrao ni finale sa Nemačkom, ali se baš kao u Nikolinom slučaju pokazalo da je manjak utakmica visokog napona uzeo danak. On je proživeo dugu i iscrpljujuću sezonu u Crvenoj zvezdi, iscrpljujući fizički i psihički, ali za razliku od Avramovića i posebno Dobrića, to je bila samo jedna godina u njegovoj karijeri.

Za nas najbolji

Petrušev: Imali smo šansu, mogli više, ali i ovaj rezultat je sjajan

Obojica su pravili greške, Jović je u prevelikoj želji donosio neke nerezonske odluke, Petrušev je imao momente pada koncentracije, ali je sve je to dobro. Sada treba proći sve te škole, kako bi nas u budućnosti možda vodili ka toliko željenom zlatu. Svetislav Pešić je to prepoznao, dao im je da igraju i greše, jer kako bi drugačije naučili? Trenersko strpljenje nešto je što mnogima danas nedostaje, ali prekaljeni stručnjak zna da su ovo megdani kada mnogi uhvate putanju uspona značajnog uspona u svojim karijerama, ako znaju da iskoriste trenutak.

Boriša Simanić je nažalost bubregom platio jedan trenutak nepažnje Nunija Omota. Jasno je da sa samo jednim bubregom može da se vodi kvalitetan život, uveravaju čak i profesionalni, pa se nadamo da ćemo Simanića zaista videti ponovo na parketu uskoro. Ako ne ove, onda sledeće godine. Za njega je sada najbitnije da ozdravi što pre, da rana zaraste i ne bude dodatnih, postoperativnih komplikacija, kako bi zaista mogao da se vrati košarci. Za njega je sam dolazak na Mundobasket bila velika stvar, a iako to možda ne znači mnogo sada, ima i medalju oko vrata. Samo još da povrati optimalno zdravlje.

Sveitislav Pešić može da bude zadovoljan onim što su uradili ovogodišnji debitanti. Nisu samo budućnost, već i sadašnjost reprezentacije, a svojim primerom mogu da otvore vrata nacionalne selekcije drugima. Treba uveliko da tražimo naslednike naših vedeta, nosećih igrača, jer je nažalost i njihovo vreme u dresu Srbije oročeno.

Sada čekamo kvalifikacije, pa Igre u Parizu. Da vidimo hoće li Srbija u međuvremenu da izbaci još neko novo ime...