INTERVJU - Džejlin Smit: Naturalizovani igrači žele da pomognu, evropska košarka ide ka američkom stilu

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Berlina)

Još jedan rezultatski neuspeh Hrvatske doveo je do novih promena. Predsednik Saveza Stojko Vranković se već povukao sa funkcije, selektor Damir Mulaomerović poručio je da mu je utakmica sa Finskom u osmini finala Evrobasketa bila verovatno poslednja na klupi Kockastih, a neizvesna je i budućnost nekih reprezentativaca...

Mnogo toga se desilo u Hrvatskoj, a malo je rečeno. Zbog toga vreme pre četvrtfinalnih mečeva na Evropskom prvenstvu bilo dobro da se iskoristi za razgovor sa Džejlinom Smitom, trećim naturalizovanim strancem u istoriji hrvatske reprezentacije posle Dontaja Drejpera i Olivera Lafajeta. S obzirom da Smit živi u Berlinu gde nastupa za Albu, on se nije vraćao sa ostatkom hrvatske ekipe nazad, već je ostao u Nemačkoj. Iz prvih redova gledao je prvi četvrtfinalni dan, a narednog je za naš sajt govorio o košarkaškim aktuelnostima...

Petak, 20.30: (1,70) Nemačka (14,5) Španija (2,45)

Pre svega - kako je došlo do kontakta oko dobijanja hrvatskih papira?

“Sve je počelo krajem jula, kada me je pozvao moj agent i rekao mi da Hrvatska želi da naturalizuje Amerikanca. Pitao me je da li sam zainteresovan, odgovorio sam potvrdno. Ubrzo sam razgovarao sa selektorom (Damir Mulaomerović), pitao sam ga gde me vidi u timu i kako bi me koristio. Shvatio sam da bi to bila dobra stvar za mene, ne samo što bih igrao za reprezentaciju Hrvatske, već bih dobio i evropski pasoš“, otvara Smit intervju za Mozzart Sport u Berlinu.

Šta se dalje dešavalo?

“Otišao sam u Hrvatsku, popunio papire, vratio se kući na nedelju dana, pa opet u Hrvatsku da bih počeo sa treninzima reprezentacije“.

IMAMO DOBAR TIM NA PAPIRU, ALI...

Mavra, Bogdanović, Šarić, Zubac i Smit (©FIBA Basketball)

Hrvatska na papiru ima dobar sastav. Tu su Bojan Bogdanović, Dario Šarić, Ivica Zubac, Mario Hezonja, ti... Ipak, nešto je nedostajalo?

“Mnogo novih igrača na jednom mestu. Pre svega, sve je to za mene bilo novo. Hrvatska ima tim koji na papiru može da se bori za medalje, ali ako ne postoji hemija među igračima, kao što je to slučaj sa svakim novoformiranim timom, a takav je bio i naš, onda mora da postoji određeno vreme za adaptaciju. Mi iza nas nemamo godina zajedničkog igranja, odnosno ne svi, pa je to zapravo bio naš problem. Nismo imali to zajedničko iskustvo koje delimo. Verujem da bismo mogli da napravimo odličnu hemiju kada bismo proveli više vremena zajedno, Mario, Dario, Babo, Zubac, ja... Sve bi to došlo na svoje sa godinama“.

Kako si se snašao u svemu što te je dočekalo?

“Sjajno. Momci su me dočekali raširenih ruku, bili su prijateljski nastrojeni od prvog dana. Mario i Zubac su se stalno sa mnom šalili van terena, družili smo se. Babo mi je pomagao oko košarkaških stvari, pokušavao da mi pojasni sve što selektor želi od mene. Od početka je postojao samo dobar ’vajb’ među nama, nisam se nijednog trenutka osećao kao da sam nepoželjan ili da su protiv toga što je naturalizovani igrač u ekipi“.

Koliku si pomoć imao od saigrača van terena?

“Znao sam da je Hrvatska na obali mora, a pošto smo stalno imali timske večere vodili su me na morsku hranu. Inače nisam preterani ljubitelj morske hrane, ali mi se tamo posebno dopalo. Verovatno najbolja riba i plodovi mora koje sam jeo u životu“.

Bili ste nov tim, šta se od vas tačno očekivalo na Evrobasketu?

“Da doguramo što je dalje moguće. Iskreno, video sam šta se sve dogodilo pošto smo ispali, da je predsednik (Stojko Vranković) podneo ostavku. Ne znam da li se tražilo da odmah uzmemo medalju sa mojom naturalizacijom, ali imali smo dobro iskustvo sve do osmine finala i te utakmice sa Finskom. Došao je momak (Lauri Markanen) i ubacio nam 43 poena, što bi teško koja ekipa mogla da izdrži. Pogotovo to važi u evropskoj košarci“.

Vama je svakako cilj bio da pokažete što više...

“Da, pogotovo jer je ekipa ispala iz kvalifikacija za Mundobasket, pa smo sada počeli pretkvalifikacije za Evrobasket 2025. Osetilo se da moramo da se popravimo, da dođemo na ovo Evropsko prvenstvo i pružimo svoj maksimum“.

Stojko Vranković se povukao sa mesta predsednika, a da li si ti razgovarao sa nekim o daljoj budućnosti, da li ćeš igrati dalje za reprezentaciju?

“Dobro pitanje... Predsednik Saveza je bio jako za moj dolazak. Lično bih voleo da nastavim da igram za reprezentaciju, bez dileme. Videću šta će me sačekati u narednom periodu. Vranković je bio dobar sa mnom sada, možda sledeći predsednik Saveza ne bude želeo naturalizovanog igrača u ekipi. Šta god da bude – biće. Svakako bih voleo da nastavim da igram dalje za Hrvatsku“.

ŽELIM DA POMOGNEM HRVATSKOJ DA DOBIJE SVOG PLEJA

Džejlin Smit (©FIBA Basketball)

Načela se mnogo puta tema naturalizovanih igrača u evropskim reprezentacijama i koliki uticaj, na primer, imaju tokom Evrobasketa. Uglavnom su svoja mišljenja davali treneri i čelnici Saveza, ali nije bilo mnogo pitanja za vas koji dolazite u nacionalne timove iz SAD...

“Male zemlje poput Hrvatske imaju potrebu za tim. Konkretno Hrvatska je dobro popunjena na pozicijama od ’dva’ do ’pet’, ali im godinama nedostaje plejmejker. Neke reprezentacije, poput Španije, mogu da biraju sa kojim će plejmejkerom igrati, a opet i ta Španija je sada zvala Lorenza Brauna jer su u deficitu. On im je doneo veliki kvalitet i dobrim delom su u polufinalu zbog njega. To može da pomogne ekipi. Ekipe poput Hrvatske ili Crne Gore, moraju da traže igrače sa strane koji mogu da donesu taj kvalitet više. Znam da se u Hrvatskoj trude da naprave domaćeg plejmejkera, ali im godinama ne ide, teško je i zato sam ja tu. I želim da pomognem koliko god mogu da se dobije lokalni plejmejker. Na kraju dana svi su na dobitku. Verujem da možemo da pomognemo mnogo“.

Markanen vam definitivno ne prija, poraženi ste od Finske dvaput i u kvalifikacijama za Mundobasket ranije, mada ti tada nisi bio u ekipi tada. Sigurno je u ekipi postojala dodatna motivacija da se popravi učinak u Berlinu?

“Pričali su mi dosta o Finskoj pre osmine finala, zbog iskustva iz kvalifikacija. Rekli su mi da su dobra ekipa koja se dosta kreće bez lopte, da imaju Markanena koji im je prva zvezda, plus da svi igrači praktično šutiraju za tri poena. Znali smo šta nas čeka i spremali smo se za osvetu. Osetilo se kod momaka da su ih zaboleli ti porazi u kvalifikacijama, zato su želeli da odigraju što bolje u Berlinu. I jesmo, ali na kraju su pogađali šuteve koje mi nismo mogli“.

Svi pričaju o kvalitetu utakmica na Evrobasketu, kakav je tvoj utisak?

“Odlične su utakmice, jako uzbudljive. Ne smeš da napraviš grešku jer su protivnici toliko dobri da će kazniti svaki tvoj loš trenutak. U poslednjoj utakmici sa Finskoj shvatio sam da je u svim utakmicama bukvalno bilo minimalno prostora za grešku“.

Kako ti se čine druge reprezentacije koje si video tokom prvenstva?

“Vidi se da su igrači iz NBA na drugačijem, višem nivou od onih koji igraju u Evropi. Pogotovo od onih koji nisu evroligaški nivo. Finska ima Markanena i igrače iz klubova koji nisu u Evroligi. Video sam veliki kvalitet kod brojnih reprezentacija, između ostalog i u Srbiji koja je imala jedan od najkvalitetnijih sastava. Vidi se koliko ljudi prate košarku u Evropi, za svaku ekipu tačno znaju šta i koliko mogu ili ne mogu. Gde god da se okrenem ima kvaliteta i talenta. Baš sam gledao i razmišljao: ’Čoveče, ima baš dosta momaka koji mogu da igraju Evroligu bez problema’ iako nisu u klubovima tog ranga sada“.

Postojala je šansa da se u osmini finala ili kasnije nađu Hrvatska i Srbija, pošto su bili u grupama koje su se kasnije ukrštale. Da li je među igračima bilo priče o eventualnom susretu?

“Nismo, iskreno. Čuo sam o istoriji dve zemlje, ali nismo razgovarali o tome šta bi bilo. Verovatno bismo pričali da je postojala veća šansa da se ukrstimo, onda bi to moguće bila velika tema za nas, ali ovako smo bili fokusirani na utakmice u grupi i onda Finsku“.

Svi su još i pre starta prvenstva govorili o Nikoli Jokiću, Janisu Adetokunbu, Luki Dončiću, pa i Lauriju Markanenu. Igrao si protiv svih njih izuzev Jokića – protiv Luke u prijateljskom meču – kako si video sve ono što rade na parketu?

“Janis je ludački talentovan igrač, u tranziciji je nemoguće zaustaviti ga. Gledao sam ga protiv Nemačke, kada reši da krene na koš i postigne poene, on će to da uradi, imao jednog ili petoricu čuvara na sebi. Markanen je momak od 213 centimetara koji može da se kreće kao Janis, samo što nije toliko mišićav i može da pogodi sve što ispali. Luku sam video u prijateljskom susretu i on vidi stvari koje drugi jednostavno ne mogu. Uvek je dva koraka ispred ostalih. Kada vidim njih, dobijem dodatnu motivaciju da nastavim da radim dalje, da napredujem i probam da im se približim koliko god je moguće, iako znam da je to jako, jako teško“.

EVROPSKA KOŠARKA SVE VIŠE NAGINJE KA AMERIČKOM STILU

Smit i Šarić (©FIBA Basketball)

Da li si saglasan sa tezom da košarka na Evrobasketu i generalno evropski stil igre sve više naginje ka američkim postulatima, da se igra mnogo brže, sa nižim petorka, više poseda i ispaljenih lopti...

“Jesam. Pogledajte samo susret između Nemačke i Grčke. Verovatno jedna od utakmica sa najviše poena u istoriji Evrobasketa. Gledate i jedne i druge kako jure sa kraja na kraj terena, šutiraju iz otvorenih pozicija, dosta se igrala ’izolacija’... U velikim utakmicama najteže je spremiti odbranu i uraditi pravi skauting“.

Tebi taj stil više odgovara?

“Pazi, smatram da uvek treba uzeti šut kada iz tranzicije dobiješ situaciju da si sam, bez čuvara. Dosta je brz ritam i u svemu tome uvek treba da tražiš svoju šansu“.

Završio si sa obavezama na Evrobasketu, vratio se klupskim obavezama. Kako se osećaš posle svega?

“Dobro se osećam. Još nisam počeo da treniram sa ekipom, dobio sam nekoliko dana slobodno posle završetka obaveza na Evrobasketu. Odradio sam potrebne lekarske preglede, odradio tretmane i malo posmatrao kako treniraju, provodio vreme sa njima ponovo“.

Koliko si zadovoljan svojom prvom godinom u Evroligi i šta očekuješ od ove koja dolazi?

“Nisam dobro počeo, ali sam je završio u pravom tonu. Voleo bih kada bih za ovu sezonu mogao da prenesem sve ono što sam radio u drugoj polovini prošle, pa da se dalje nadograđujem kroz predstojeće mesece. Približava se početak sezone, želim da dobru formu sa Evrobasketa i s kraja prošle sezone iskoristim kao osnov za dalje. Želim da pomognem ekipi koliko je god moguće da ostvarimo što više pobeda u Evroligi“.

Albina prva utakmica biće protiv Partizana, koji se vraća na najveću scenu posle mnogo vremena. Koliko si upoznat sa onim što klub predstavlja u Evroligi?

“Znam da je u pitanju veliki klub, da je u prošlosti bio jako značajan za Evroligu. Znam i da imaju lude navijače“.

Imao si slično iskustvo već sa Crvenom zvezdom prošle sezone?

“Da, ti navijači... Čoveče. To je nešto najbolje što sam video i doživeo. Priznaću, ima nekih stvari koje rade zbog kojih sam čak i malo zabrinut kada igramo, ali bez obzira na sve najbolji su. Imaću tu sreću sada da takvu atmosferu doživim dvaput u Beogradu“.

Mnogo se govori o prenatrpanom kalendaru takmičenja, gde uz sve obaveze sa reprezentacijama igračima ostaje oko mesec dana za odmor. Kako si ti doživeo tu promenu u životu i skraćeno vreme za oporavak?

“Da, baš sam razmišljao o tome. Teško je, obično sam imao između mesec i dva da mogu da odem kući, sada ni pun mesec. Sada će raspored biti još brutalniji, sa toliko duplih sedmica, plus kvalifikacije kroz sezonu, a uz sve to i domaća prvenstva biće izazovnija nego ikad ranije. Zato moram i sam da pronađem način da se oporavljam brže i budem spremniji za sve što me čeka. Da se moje telo u potpunosti adaptira na evroligaški ritam“.

EVROLIGA SE MNOGO UBRZALA, IGRAČI SU KVALITETNIJI

Džejlin Smit (©FIBA Basketball)

Albu će sada svi pokušati da skinu sa trona?

“Da, trostruki smo uzastopni šampioni. Svi momci u ekipi žele i četvrtu zaredom, ali isto tako svi ostali gledaće da nas skinu sa trona ove sezone. Posebno Bajern. Zbog toga moraćemo da igramo uvek na maksimumu i takmičimo se od početka do kraja bez velikih padova“.

Ovo ti je šesta godina u Evropi, koliko ti je bilo teško da se navikneš na novi život posle odlaska iz SAD?

“Šest godina sam u Nemačkoj i sada znam gde je i šta je sve što mi treba. Prva godina mi je bila baš teška. Bio sam daleko od kuće, plus razlika u vremenskim zonama od sedam sati. Bilo je teško naći vreme kada možemo da se čujemo i vidimo. Kada sam na treninzima, oni idu na posao, kasnije idem da spavam u vreme kada se oni vraćaju kući. Pokušavali smo da se uhvatimo na vezi bar nakratko, kad god je to bilo moguće. Bilo mi je važno da nađem vreme da razgovaram sa meni bliskim ljudima. Sada sam takođe sam, obično su tu supruga i sin, ali teško je kada si usamljen. Srećom pa je Alba kao porodica i sve što radimo – radimo zajedno. Tako da mi je to olakšalo proces adaptacije“.

Koliko otvoreni razgovori sa drugima mogu da pomognu u takvim situacijama?

“Mnogo. Uh, samo kada znaš da sa nekim možeš da popričaš, da mu otvoriš dušu... Baš znači. Dolazili su mi i moji drugovi, porodica, svi oni su mi dali veliku podršku“.

Da li si pratio Evroligu pre nego što si zaigrao za Albu?

“Da, godinama već“.

Možeš li možda da napraviš paralelu po pitanju toga koliko se promenila igra iz vremena kada si bio samo posmatrač u odnosu na svoju prvu sezonu?

“I dalje jako konkurentna. Čini mi se da se igra ubrzala, da je više napadački orijentisana. Ali, klubovi definitivno žele da igraju bržu košarku. Alba je jedna od najbržiš ekipa u Evroligi, a timovi poput Barselone ili Reala uvek će držati najviši tempo igre. Videćemo kako će se, na primer, Partizan i Virtus uklopiti u tu sliku, da li će doneti neku promenu. Svakako očekujem još kvalitetnije takmičenje“.

I, šta ti je prva asocijacija kada pomisliš na evropsku košarku?

“To da je u srcu koncepta – tim. To se oseti čak i u klubovima nižeg nivoa, ne pričam samo o Evroligi. Tim je sve i na tome se polažu velike nade kada se prave planovi i ciljevi za sezonu“.

Na kraju vredi pitati – koga vidiš na evropskom tronu?

“Uh, posle onoga što sam video od Nemačke protiv Grčke, mislim da su mi oni prvi pik (smeh). Nemci baš izgledaju dobro. Verujem da imaju kvalitet da uzmu zlato“.