Kraj američke supremacije? Jokić, Embid, Janis i Luka - drugačiji talas megazvezda

Košarkaški svet još jednom se poklonio Nikoli Jokiću, uzastopnom osvajaču najvažnijeg individualnog priznanja ove igre. Kralj je zvanično krunisan, iako poklonicima Džoela Embida nije pravo što je momak iz Sombora ponovo zasenio konkurenciju u NBA ligi. Ako sagledamo učinak dvojice finalista za MVP nagradu - kome god da je ovaj epitet prišiven kraj imena i prezimena bilo bi to apsolutno zasluženo. Ipak, Jokić je trofej zaslužio (malo) više.

Zadržavanje MVP statusa drugu godinu zaredom čast je koju su kroz istoriju košarke imali samo najveći, od Bila Rasela, Vilta Čembrlejna i Karima Abdul Džabara, preko Mozesa Melouna, Lerija Birda, Medžika Džonsona i Majkla Džordana, do Tima Dankana, Stiva Neša, Lebrona Džejmsa, Stefa Karija i Janisa Adetokunba. Posebno društvo u koje je bez mnogo pompe ušao i Nikola Jokić.

Dok se pedantni američki statističari trude da do najsitnijih detalja razlože poslednji izbor za najkorisnijeg igrača NBA lige, pomalo je u drugom planu ostala činjenica da ni četvrtu godinu u nizu Sjedinjene Američke Države nemaju MVP. Tačnije, od Džejmsa Hardena koji je u sezoni 2017/18 beležio monstruoznih 30,4 poena na devet pogodaka iz 20,1 pokušaja iz igre što je 44,9 odsto preciznosti, te 8,8 asistencija i 5,4 skoka kroz 72 utakmice. Hjuston je tada u plej-of ušao sa prvog mesta (65-17) i otišao je do konferencijskog finala u kojem je kroz sedam utakmica bolji bio kasniji šampion - Golden Stejt.

GODINE DOMINACIJE STIVA NEŠA I DIRKA NOVICKOG

Dirk Novicki (©AFP)

Od tada MVP nagrada rezervisana je za Evropljane ili ako vam je draže neameričke igrače. Janis Adetokunbo i Nikola Jokić uspostavili su najduži niz vladavine košarkaša van granica SAD. Nešto slično je kroz istoriju viđeno samo još u periodu od 2005. do 2007. godine. Tada je Kanađanin Stiv Neš pravio čuda kao lokomotiva najboljih Finiks Sansa do ovih sadašnjih, pod komandom Krisa Pola i Devina Bukera. Nešu je najbliži konkurent 2005. bio Šakil O’Nil i nijanse su prevagnule u korist vrsnog plejmejkera (1.066 naspram 1.032 boda, pa Dirk Novicki sa 349), da bi godinu dana kasnije završio ispred Lebrona Džejmsa (924 - 688 bodova, sledi Dirk Novicki sa 544) koji je te godine igrao najviše minuta u karijeri (42,5) i beležio najviše poena (31,4). Poređenja radi Neš je u takmičarskoj 2005/06 bio na rekordu karijere sa prosekom od 18,8 poena na 35,4 minuta, s tim da je bio u magičnom krugu “50-40-90“ iliti bar 50 odsto iz igre, bar 40 odsto za tri i bar 90 odsto sa linije slobodnih bacanja.

MVP epitet 2007. konačno je poneo Dirk Novicki kome je upravo Stiv Neš bio najveći konkurent (1.138 - 1.013 bodova, Kobi Brajant treći sa 521). Dirkenštajn je odigrao fantastičnu sezonu, vodio Dalas do skora 67-15 sa 24,6 poena (1.916 ukupno), 8,9 skokova i gotovo jednom blokadom. Bio je nesumnjivo najbolji igrač prve faze, s tim da se poput Jokića sada našao u situaciji da je njegov Dalas eliminisan u prvoj rundi doigravanja od Golden Stejta.

Razlog zašto su navedeni najbliži rivali je jednostavan. Gledajući svaku narednu sezonu do ponovnog uspostavljanja dominacije neameričkih igrača, najbliži MVP zvanju bio je... Žoakim Noa! Francuski centar je 2014. bio četvrti u konačnom izboru sa 332 boda, iza Blejka Grifina (434), Lebrona Džejmsa (891) i Kevina Duranta (1.232). Godinama su se među Top 10 u godišnjem izboru od asova van granica SAD vrteli Stiv Neš, Dirk Novicki, Manu Đinobili, Toni Parker i Mark Gasol koji nisu prelazili iznad pete pozicije do “pojave“ Žoakima Noe, dok 2016. godine neameričkih košarkaša nije ni bilo među deset najboljih i tada je Stef Kari jednoglasno proglašen najboljim od najboljih. Bila je to ujedno i najniža referentna tačka za one koji su dolazili iz Evrope i Afrike, dva kontinenta koji su dosad imali najkorisnijeg igrača NBA lige. Jer podsetimo, supremaciju Amerikanaca je prvi, već davne 1994. godine, prekinuo Nigerijac Hakim Olajdžuvon.

ERA JOKIĆA, EMBIDA, JANISA I LUKE

Nikola Jokić i Luka Dončić (©AFP)

Stvari su se u međuvremeno značajno promenile, pa su ove sezone u najužem krugu kandidata bili Jokić, Embid i Janis Adetokunbo, koji je već neko vreme u samom vrhu NBA lige.

Adetokunbo je bio jedini predstavnik ostatka sveta 2017. i 2018. godine kao sedmi i šesti na listi, da bi 2019. postao MVP. Sa dolaskom popularnog “Greek Freak“ na tron akcije košarkaša iz drugih krajeva planete počele su ponovo da skaču. I to značajno! Te 2019. među deset našli su se Nikola Jokić kao četvrti i Džoel Embid sa sedmog mesta. U kovid godini iza Janisa ostali su Luka Dončić kao četvrti, Nikola Jokić deveti i Paskal Sjakam deseti. Pravi podvig napravljen je prošle sezone jer ne samo što je srpski centar bio ubedljivo ispred ostalih, već su se u Top 10 našli Embid kao drugi, Janis četvrti, Dončić šesti i Rudi Gober deseti u poretku. Dakle, polovinu spiska činili su košarkaši van okvira SAD, dok su drugi deo činili Stef Kari sa trećeg, Kris Pol sa petog, Demijan Lilard sa sedmog, Džulijus Rendl osmog i Derik Rouz sa devetog mesta. U oči odmah upadne da nema Džejmsa Hardena, Lebrona Džejmsa, Kevina Duranta, Kavaja Lenarda, Rasela Vestbruka, Entonija Dejvisa, Pola Džordža i ostalih čija su se imena i prezimena vrtela kao numere u džuboksu. I za svakog postoji određeni razlog...

Harden jeste držao visok nivo naredne dve godine posle osvajanja MVP nagrade, ali Hjuston nije mogao dalje od četvrtog mesta na Zapadu, posle čega je na sve načine forsirao priču o odlasku sve dok se nije izborio za trejd u Bruklin. Gde opet nije uradio ništa značajno i zato je prebačen u Filadelfiju za Bena Simonsa. Lebron Džejms je zbog sve učestalijih povreda počeo da propušta veći obim utakmica, mada je zadržao nivo od 27 poena u proseku tokom ove četiri sezone u Los Anđeles Lejkersima. Nije postao MVP, ali je doneo titulu Lejkersima i to nedugo pošto je tragično nastradao Kobi Brajant što je imalo veliku simboliku. Ujedno za njega i veliki medijski, komercijalni i finansijski uticaj, a dobio je i još jedan važan argument u raspravi za najboljeg svih vremena. Durant, Lenard, Dejvis i Džordž su doživeli brojne pehove kao posledica enormne potrošnje, što je slučaj i sa Karijem, dok je Vestbruk jednostavno izgubio onu prepoznatljivu oštrinu koja ga je učinila tripl-dabl mašinom i najatraktivnijim igračem lige u jednom trenutku, pa je sada predmet podsmeha šire košarkaške javnosti.

Dok su se drugi bavili trejdovima, saniranjem povreda ili im je kvalitet devalvirao gotovo do neprepoznatljivosti, rast kvaliteta internacionalnih igrača doveden je do te mere da su Amerikanci izgubili primat. Sa tendencijom daljeg pada, kakav je viđen sa evro-afričkim košarkašima u periodu od 2008. do 2018. godine. Dža Morant, Devin Buker, Džejson Tejtum jesu pretnje uspostavljenom poretku, Kralj Džejms, Kari i Durant još nisu rekli sve što su imali, Kris Pol je kao vino, ali ovo su i biće godine Jokića, Embida, Janisa, Luke...

Ostatak sveta vs NBA: Evropljani sve bolji ili Ameri sve gori?

Amerikanci jesu dominirali košarkaškom scenom, ali jaz je sve manji. Ovu temu već smo obrađivali u velikoj analizi sa više relevantnih sagovornika i sada nema šta mnogo novog da se doda. Sve manja razlika u kvalitetu oseti se i na reprezentativnom nivou. Ostatak sveta ne samo da je uhvatio korak, već čini da sve više franšiza rezultate grade oko internacionalaca. Od Jokića u Denveru, preko Embida u Filadelfiji, do Janisa u Milvokiju, Luke u Dalasu i Domantasa Sabonisa u Sakramentu, zatim Ala Horforda u Bostonu, Gobera u Juti, Nikole Vučevića u Čikagu, Sjakama u Torontu... Svi sa gotovo najvažnijim rolama u svojim timovima... To je vizija koju je nekadašnji komesar NBA lige Dejvid Štern želeo da ostvari za života. I uspeo je. Video je NBA kao globalno selo i zahvaljujući njegovim naporima uložen je ogroman trud da se američki klubovi otvore ka ostatku sveta.

STRANCIMA PRETE KARI, DURANT, TEJTUM, MORANT...

Dža Morant (©AFP)

Interesantno je da su skoro sve pomenute neameričke zvezde na unutrašnjim pozicijama. Poređenja radi, najbolja američka petorka nema konvencionalnu “peticu“ i to bi mesto mogao da popuni Bem Adebajo, s tim da je strašna konkurencija na spoljnim pozicijama. Podsetimo, poslednji pravi američki centar sa MVP nagradom je Šakil O’Nil 2000, a unutrašnji Kevin Garnet četiri godine kasnije. Opet, u eri kada trojka vredi više nego ikada ranije ostatak sveta ima dugajlija za izvoz, pa je tako Dončić najniži mada on svojom građom i 201 centimetrom visine ima benefit da može da igra sve što poželi.

Prema zvaničnim podacima sa sajta NBA koji su osvežavani nedeljno, Jokićevi najveći konkurenti iz SAD bili su Stef Kari i Kevin Durant do povreda, te Džejson Tejtum, Dža Morant i Demar Derozan. Opet, Kari je ispao u drugom delu sezone, Durant se držao nešto duže, ostali nisu mogli dalje od četvrte pozicije, dok su Janis, Embid i Jokić predvodili kolonu praktično sve vreme. Uz manje korekcije pozicija, da bi na kraju Jokić i Embid vodili dvoboj do kraja, iako je Janis u samoj završnici podigao temperaturu.

U stvari, ako bismo i uporedili najbolju vanameričku sa čistokrvnom petorkom sa lokala rekli bismo da razlika nikada nije bila manja, ako uopšte postoji. Ne ulazeći sad u pravi izbor, o tome bismo mogli naširoko, recimo da bi najbolje petorke mogle da izgledaju ovako...

Najbolja petorka van SAD: Luka Dončić, Bojan Bogdanović, Janis Adetokunbo, Nikola Jokić, Džoel Embid

Najbolja petorka iz SAD: Dža Morant, Stef Kari, Devin Buker, Lebron Džejms, Kevin Durant

Jasno je da Amerikanci i dalje imaju ubedljivo najjači izbor za reprezentaciju i da će verovatno još dugo biti najbolji, ali isto tako je jasno - više nisu nedodirljivi. Pitajte samo Nikolu Jokića.