Novi brodolom vratio nas na nultu tačku posle Indijanapolisa, budućnost se ne vidi u magli

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Berlina)

U poeziji Miroslava Mike Antića zapisan je stih:

“Živi se svaki put iz početka.

Živi se da se nikada ne pada.

Da budeš snažniji posle oluje...“

Srbiju su u Berlinu dočekali olujni oblaci iz pravca Apenina i posle novog razočaranja vredi se zamisliti – da li eliminacije u ranima fazama velikih takmičenja nevoljno postaju nova realnost naše košarke?

Bez previše uvijanja, završetkom takmičenja već u osmini finala Srbija je ozbiljno podbacila. Stvari treba sagledati realno i moći ćemo da porastemo kao reprezentacija samo ako iz ovog iskustva nešto naučimo i krenemo napred. Jer, iz prethodna dva sunovrata nismo očigledno ništa dobro napravili. Sada smo ponovo u mračnom dobu nalik onom posle Indijanapolisa, kada smo sedam godina čekali na medalju. U tom procesu istrpeli smo sve i svašta, sve dok se neko (čitaj: Dušan Ivković) konačno nije uhvatio u koštac sa gorućom situacijom i dovršio ono što je hrabro započeo Zoran Slavnić 2007. godine.

Paradoksalno, Srbija je u istom danu potvrdila dominaciju na evropskoj basket sceni i doživela košarkašku noćnu moru. U Gracu 3x3 reprezentacija osvojila je zlato rutinskom pobedom nad Letonijom. Oko 900 kilometara severno košarkaši su sišli sa poslednjeg mesta na postolju koje su branili još iz vremena Saše Đorđevića. Rastrgnuti smo između dve krajnosti, realnog povratka u vreme najvećeg mraka reprezentativne košarke sa jedne i totalne dominacije naših u još mladoj igri sa druge strane. Obe imaju isti koren, samo smo u basketu ono što smo u košarci bili do 2002 godine...

Sreda, 20.30: (1,05) Slovenija (27,0) Poljska (10,0)

Od nedelje uveče više ne nosimo prefiks “vice“ koji se vezuje za ono “šampioni“, što takođe nismo više od dve decenije. Neizvesno je da li ćemo u skorije vreme biti... U Pekingu 2019. smo izgubili pravo da se zovemo vicešampionima sveta, prošlog leta su nam Italijani očitali lekciju usred Beograda i oduzeli nam mogućnost da kasnije branimo olimpijsku medalju, da bi nas sinoć naterali da progutamo još jednu gorku pilulu.

Najlakše je biti general posle bitke i analizirati taktičku postavku Svetislava Pešića, zašto Nikola Jokić nije igrao više od 29 minuta kada je sa njim Srbija gurala ili zbog čega Vanja Marinković nije dobio više minuta kako bi možda postao kontrateža šuterski raspoloženim Italijanima. To je deo kojim treba da se pozabavi struka, dok javnost čeka. Da se čuje gde je zapelo, zašto je nacija ponovo cupkala u euforiji i onda bila svedok novog brodoloma.

Nikom sada nije teže nego igračima. Kapiten Vladimir Lučić se na konferenciji za novinare dugo borio sa emocijama i ma koliko bio naviknut na uspone i padove, pobede i poraze, titule i gorke suze, nekako uvek najteže padne kada se ono loše dogodi u dresu reprezentacije. Zna to odlično as Bajerna, svestan da iza sebe nije ostavio dobar turnir i da ga šuterska ruka nije slušala i da je bio daleko od forme iz Minhena.

Ista nelagodnost osetila se i u rečima Lučićevih saigrača. Vanja Marinković je rečju “katastrofa“ sublimirao sve ono što Italijani jesu, a mi nismo uradili. Vasilije Micić svestan je da ekipa morala da rastereti Nikolu Jokića i preuzme veću odgovorost. Nikola Kalinić priznaje da “ni sam ne zna šta se desilo“.

Sve su to normalne reakcije posle ovakvog šoka. Svesni su i igrači kakvu su šansu propustili. Nije im se dalo da odu do kraja i uzmu to zlato koje čekamo još od zlatnih godina Svetislava Pešića na klupi Jugoslavije. A, zašto je tako?

Miloš Teodosić na treningu Srbije (©Star Sport)

Atmosfera u ekipi bila je odlična, čak i posle ranijeg odlaska Miloša Teodosića sa priprema kada je izgledalo da bi dvonedeljni boravak u Staroj Pazovi mogao da se pretvori u stecište novog rasula. Taj događaj ipak je ujedinio svlačionicu, a tenzija se veštački održavala odlukom struke da sačeka sa iznošenjem razloga za rastanak sa jednim od najkreativnijih plejmejkera Evrope.

Čak je i Nikola Jokić, koji je kategorički odbijao razgovore sa novinarima, dao tračak nade da bi odnosi mogli da se promene nabolje posle kratke priče u Sportskom centru tokom prvog otvorenog treninga. Ispostavilo se da je to bilo njegovo jedino obraćanje, uprkos višestrukim molbama da dvostruki MVP ponovo stane pred kamere. Niko drugi nije bio toliko radikalan u stavu da ne priča kao Jokić, mada se na momente kod igrača osećalo prezasićenje da vrte odgovore najviše zato što je cela grupna faza bila zbijena u kratak interval, pa nije bilo mnogo toga novog da se kaže između dve utakmice. Osim toga, ekipa je u Pragu i Berlinu izgledala ujedinjeno, smireno. Uglavnom su svi vreme provodili zajedno, a opet bilo je dovoljno prostora za svakog da ima svoj prostor... Baš zbog te kohezije dodatno zabrinjava to što je Srbija na prvoj rupi na putu izgubila kontrolu i završila trku.

Od početka novog selektorskog mandata prošlog septembra, Pešić je (in)direktno kroz svoja obraćanja ukazivao na dugogodišnje probleme srpske košarke, razvojnu stagnaciju koja se ne odnosi samo na igrače, već i centre u kojima se oni “rađaju“, zatim nedostatak ideja, sistema, projekata... U svemu tome igrača još ima, a sve je manje stručnjaka koji nove generacije mogu da ih izvedu na put. Da bi se zemlja koja živi za košarku oporavila dok se guši u nagomilanim problemima i nedostacima, potrebno je mnogo vremena, ulaganja, živaca i strpljenja. Njega tradicionalno najmanje imamo, mada daleko od toga da je to glavni razlog svega što nam se dešava u košarci...

Ako opomene iz Pekinga i Beograda nisu bile dovoljne, kapitulacija Srbije u Berlinu mora da bude signal da najmudrije glave sednu za isti sto i osmisle strategiju za spas srpske košarke, jer bismo u suprotnom mogli da postanemo svedoci onoga što je prošle godine izgovorio Nemanja Bjelica, da nas za pet godina neće biti ako se nešto ne promeni...

“Naše ponašanje mora da se popravi i samo ako naučimo nešto... Zapravo, drago mi je što sam bio deo ovog tima, kao i onog pre dve godine. Ljudi, za pet godina ćemo nestati ako se nešto ne promeni. Moramo mnogo bolje, drugačije, da bismo nešto napravili“, izgovorio je povratnik u evropsku košarku pre 14 meseci na virtuelnoj konferenciji.

Nešto slično izgovorio je selektor Pešić u razgovoru za Mozzart Sport povodom obeležavanja 20 godina od zlata u Indijanapolisu.

“To je ono što pokušavam da saopštim sve vreme, eventualni uspeh ovde neće promeniti stanje u našoj košarci jer je budućnost pod velikim znakom pitanja. Mi se ne pomeramo sa mrtve tačke. Mi smo i posle 2002. imali srebrnih medalja, to su takođe vrhunski rezultati. Ostaćemo bez medalja, ako ne promenimo pristup srpskoj košarci, o čemu pričam otkako sam došao“.

Košarkaši Srbije (©FIBA Basketball)

Ovo leto nam je donelo mnogo stresa. Nisu se zalečile rane posle Letonije u Rigi i Belgije u Nišu, kada smo maksimalno zakomplikovali put do Mundobasketa naredne godine, pa smo možda i nespremno dočekali kraj u osmini finala. Nespremno zato što su dobre igre na pripremnom turniru u Hamburgu i pogotovo kvalifikacionim mečevima sa Grčkom i Turskom dale krila koja smo raširili u Pragu i bili zaista dominantni. Kroz pet utakmica grupe igrali smo manje ili više dobro, gotovo sve vreme kontrolisali rezultat od prvog do poslednjeg minuta i ostavljala utisak ekipe sa velikim prostorom za napredak.

Umesto daljeg rasta, Srbija je savila kičmu i dopustila da je Italija ponovo dobije na tuču, srce i pojedinačnu inspiraciju. Nekada smo mi bili sinonim za srčanost, požrtvovanje, fizičku košarku, pa čak i velemajstorska izdanja, ali se sve uvek vrtelo oko tima. Sinoć je Srbija imala samo jedno – Nikolu Jokića. Ostale stavke nisu popunjene ili su se tek povremeno videli obrisi onoga što je Pešićev sastav pokazivao u prvoj fazi turnira.

Možda je i ovaj poraz morao da se dogodi, kako bismo se konačno spustili na zemlju i shvatili da se od prošlosti ne živi. Sadašnjost nam je ružičasta samo iz razloga što imamo MVP u četiri najbitnije kategorije, NBA, Evrolige, Evrokupa i Jadranske lige, samo rezultata – nema! A, ako nam je sada tako, šta možemo da očekujemo u budućnosti?

Pogodi najduži tiket i osvoji teren

Trenutni lider ima 16 parova. Da li možeš bolje?

Gledajući samo ono što nam dolazi u narednim mesecima, te godinu-dve Srbija ne zna sa kojim će sastavom da dočeka novembarske kvalifikacije za Svetski kup na koji tek treba da se plasiramo. Ako ne overimo kartu za Indoneziju, Filipine i Japan postoji realna opasnost da ne odemo ni na Igre u Pariz i da sledeći turnir odigramo tek 2025. godine - Lučić bi tada imao 36, Kalinić 34, Bogdanović 33, Micić 31, Jokić 30 leta - na sledećem Evropskom prvenstvu. Naravno, prvo moramo da se kvalifikujemo. Uz nadu da bi novi događaji u evropskoj košarci mogli da dovedu do sređivanja kalendara takmičenja, što bi omogućilo da se evroligaški košarkaši redovno pojavljuju u reprezentacijama.

Nije selektor uzalud govorio da porazi od Letonije i Belgije i da treba da prestanemo da se “puvamo“, verovatno svestan realnog stanja i šta bi moglo da se dogodi. Izgubili smo Nemanju Nedovića još i pre nego što je sve krenulo, a kada se vratio trebalo je da bude igrač koji bi protiv Italije menjao ritam što nam je jako nedostajalo. Nikola Milutinov je zbog viroze ostao deset dana van sastava, dok je Vanja Marinković iz kreveta uskočio na parket u skraćenoj rotaciji bekova. O Bogdanu Bogdanoviću, Nemanji Bjelici, Aleksi Avramoviću i drugima koji nisu ni otišli na Evropsko prvenstvo ne treba govoriti previše jer nisu ni otputovali u Prag i Berlin, mada ostaje da su svi mnogo nedostajali.

Slučaj Miloša Teodosića je posle eliminacije ponovo isplivao na površinu. Ako je rezultat na Evrobasketu merilo ispravnosti Pešićeve odluke da ne povede Tea, uobličene razmišljanjem da ima boljih od MVP Evrokupa, onda je posle svega šef struke možda ipak pogrešio?

Poslednjih dana se veliki prostor dao selektorovim bavljenjem medijskim natpisima, pisanjima utemeljenim izjavama struke, bivših i sadašnjih asova, čije su reči očigledno parale uši iako je izgovoreno ono što svi misle – da je Srbija bila jedan od favorita za medalju. To i jeste bila sa Jokićem, Micićem, Kalinićem, Lučićem, Milutinovim, Gudurićem...

Şvetislav Pešić (©FIBA Basketball)

Srbija je ponovo na nultoj tački. Prva godina Pešićevog selektorskog mandata prošla je u pokušaju da se povežu redovi, pohvataju svi konci i razmrse “mrtvi“ čvorovi, da se uspostavi sistem koji bi postao temelj za oporavak srpske košarke. Šansu u kvalifikacijama dobili su najveći talenti, neki se još čekaju (čitaj: Aleksej Pokuševski) dok je dres sa nacionalnim grbom nosilo na desetine igrača. Svetislav Pešić, Dragan Tarlać i ljudi iz Saveza rade na češćem i obimnijem uključivanju trenerske struke u komunikaciju kroz otvorene treninge reprezentacije, odnosno njihove posete klubovima sa kojima se takođe razgovaralo na razne teme. Zasad očigledno bez većeg uspeha. Nema ni rezultata, kao što ih nije bilo ni poslednjih nekoliko godina kada smo ponovo krenuli da padamo.

Od junsko-julskih kvalifikacija do danas Srbija je pokušala da napravi mnogo toga, ali u malo čemu je zaista uspela. Da nije bilo pobeda nad Turskom i Grčkom prethodne nedelje i meseci smatrali bi se totalnim promašajem. Ovako ostaju gorčina zbog još jedne prokockane šanse koja se nikad neće vratiti i pitanja na koja svi čekaju odgovore. Zašto smo ispali pre vremena, kakvi su dalji planovi struke, šta nas čeka u novembru... Pa i koga ćemo videti na sledećem Evrobasketu pošto je zakazan za tri godine?

Miroslav Mika Antić takođe je napisao:

“Juče i prekjuče sutra ne vrede.

Nema na svetu dva ista petka,

dve iste nedelje,

dve iste srede.

Pa, čemu onda razočaranja?“

Možda da nas nauče kako da iz njih porastemo i postanemo bolji?