Sami smo krivi za ovo, sada smo izgubili i glavnu povlasticu – da sami odlučujemo za prvo mesto

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Neočekivano se dogodilo! Portoriko je stotkom, te vanvremenskom rolom Tremonta Votersa sa 37 poena, 11 asistencija i sedam uhvaćenih lopti poništio 39 poena i 10 skokova Karla Entonija Taunsa za pobedu koja Srbiji oduzima najvažniju povlasticu – da sama odlučuje o svojoj sudbini i plasmanu na prvo mesto!

Sami smo za ovo krivi, poraz od Italije, kao i ono što smo videli u Araneta Koloseumu posle toga potpuno nam je zakomplikovalo situaciju. Umesto da Italija zavisi od nas za prolaz, o čemu su čak pričali Simone Fontekio i Đanmarko Poceko kao odgovor na novinarsko pitanje, sada mi moramo da strepimo šta će da bude u nedelju! Mi moramo da pobedimo Dominikansku Republiku i samo tako možemo dalje, što nam suštinski garantuje drugu poziciju. Ako Italija savlada Portoriko, mi kao drugi idemo u četvrtfinale verovatno na SAD... Suštinski, mi sad treba da navijamo za senzaciju, da Portoriko nadigra i Azure, kako bismo mi u krugu bili prvi, a sastav Nelsona Kolona drugi.

To je lice novog šamara od Italije. Poraz kao takav nije sporan - jer nam pobedu niko nije garantovao - koliko način na koji smo doživeli prizemljenje. I to je naličje onoga što smo videli na parketu – od momenta kada je Nikola Jović ubacio svoju prvu trojku i ujedno poene na utakmici za maksimalnih 60:44 na četiri minuta do kraja treće četvrtine, do poslednjeg zvuka sirene.

Sunovrat odbrane i napada kakav je Srbija doživela za nešto više 15 minuta ne priliči ekipi koja ima visoke ciljeve, pa makar to bio direktan plasman na Olimpijske igre, a o medalji da ne pričamo... Iz usta ljudi u reprezentaciji mesto na podijumu nije se direktno pominjalo, ali ne može niko da kaže da to nije želja i da nismo zato došli u Manilu. Ako je odlazak u Pariz glavni cilj, treba da obratimo pažnju na to da su četvrtfinale obezbedili Nemačka, Slovenija i Litvanija, dok se iz grupe L čekaju Letonija ili Španija. Italija nam je takođe direktan konkurent za jednu od dve olimpijske vize namenjenje evropskim selekcijama.

Ma kakav da je sastav, pogotovo kada imamo respektabilan roster, biti u konkurenciji za medalju nešto je što dugujemo slavnoj prošlosti, generacijama koje su zajedničku državu i posleratnu Jugoslaviju, pa onda i Srbiju dizali na pijedestal svetskih košarkaških sila. Medalju niko ne traži, ali da pokažemo određenu veličinu, makar i bili eliminisani – to je obaveza.

Srbija sa ovakvim oscilacijama, tačnije sa pomračenjem kakvo je doživela za četvrtinu i po ne može da razmišlja ni o tome da bude među dve najbolje plasirane evropske reprezentacije na kraju prvenstva. Zato poraz od Italije, tačnije ono što se dogodilo, izbacuje na površinu neke stvari zbog kojih treba da se zabrinemo.

Nije slučajnost, ne znamo sa Italijom: Srbija ispustila +16, meč odluke sa Dominikancima

Pešić: Sa Dominikancima kao da je finale Mundobasketa; Oni su namazani svim bojama, mi ponekad naivni...

Ako smo uvodnih šest minuta nastavka odigrali za udžbenike u pogledu kvaliteta, zalaganja, koncentracije i motivacije u oba smera, toliko smo posrnuli do kraja da se sve prethodno potire... Italijanima smo za sedam minuta trećeg perioda dozvolili jedan koš iz igre i samo četiri poena, bili smo u seriji 18:4, da bi trojka Simonea Fontekija na malo više od dva i po minuta do kraja učinila da mi potpuno izgubimo svest koliku prednost imamo i šta treba da uradimo do kraja.

Za tih dva i po minuta primili smo 15 poena, od toga čak osam u završnih 60 sekundi pre poslednjeg malog odmora! Posle Fontekijevih minijatura, odgovornost je preuzeo čovek sa, možda će zvučati grubo, oročenim rokom trajanja – Điđi Datome. Kapiten Azura igra poslednji turnir u karijeri i posle ovog leta postaće košarkaški penzioner, ali je na delu pokazao da još nije za staro gvožđe. Istrčao je kontru i zakucao sam, pa pogodio jednu, onda i još jednu veliku trojku, pa je Srbija u poslednju četvrtinu odnela samo tri poena više (62:59). Datome je povezao deset poena već u prvom napadu poslednjeg desetominutnog dela i doveo susret u egal, da bi Alesandro Pajola, Marko Spisu i neuhvatljivi Fontekio učinili da Srbija pretrpi neuspeh.

“Veoma sam razočaran. Poraz je poraz, ali način je razočaravajući. Sebe gledamo kao veliku košarkašku silu, a ona ne sme da dopusti da kod rezultata 60:44 zadnjih pet minuta četvrtine završite sa 15:2“, izjavio je čuveni NBA skaut, sportski radnik i sada stručni konsultant Sportkluba Marin Sedlaček.

Za tih 15 minuta Italija je ubacila 34 poena, skoro koliko za prethodne dve i po deonice. Srbija je postigla 16 poena. I to samo pet iz igre! Polaganje Ognjena Dobrića na asistenciju Nikole Jovića na osam minuta pre isteka vremena i trojku Marka Gudurića uz 50 sekundi na raspolaganju, kada smo još umalo stigli do novog rezultatskog preokreta. Posle dva penala Bogdana Bogdanovića naterali smo Fontekija da konačno promaši, a uz sedam sekundi na raspolaganju nismo uspeli da se bolje organizujemo, pa je Stefan Jović probao sa jedanaest metara i promašio. Van tih pet poena, sve ostalo smo ubacili sa linije slobodnih bacanja, odakle smo šutirali 11/14.

Ognjen Dobrić: Nismo bili dovoljno pametni

Bogdan Bogdanović: Najgluplje sam odigrao ovaj meč (VIDEO)

Poražavajuće zvuči da je Srbija od 60:44, do isteka vremena šutirala 2/17 iz igre, od toga 1/11 za tri! Dopustili smo Italijanima da nas uvuku u njihovu kolotečinu, da nemamo odgovor na “tuču“ zbog čega smo konstantno išli na penale.

“Postigli smo pet poena iz igre u periodu treće četvrtine, kada smo poveli sa 60:44, pa do kraja utakmice. Kako smo dozvolili da nas presele na liniju za slobodna bacanja? Tako što su koristili bonus u ranoj fazi četvrte četvrtine i tako što nismo uspeli da realizujemo potencijalne kontranapade, primarne i sekundarne, u situacijama u kojima smo mogli da postignemo poene. Onda se unese nervoza, niko ne preuzima odgovornost, svi daju lopte Bogdanu, ne spuštamo loptu Milutinovu“, poručio je Sedlaček u analizi utakmice i zaključio:

“Fontekio je poentirao sa niskog posta uvek sa iste strane. Ne znam zašto mi to ne radimo? Ne sumnjam u to da su date sugestije igračima, ali mene više od odbrane na Fontekiju brine pad koncentracije i doza nesigurnosti u napadu koju smo mi ispoljili. On će dati, pa će da ti te poene, ali mi nismo dali“.

Srbija se sebi ozbiljno zapržila čorbu, do te mere da nam se već crta duel sa Amerikancima. Zato ćemo sada, više nego bilo kada ranije i verovatno nikad više u budućnosti, biti navijači Portorika. Mnogo boli to što smo dozvolili da od 16 razlike u rukama dođemo do toga da zavisimo od drugih. Na sve to, sada treba da vidimo može li Srbija psihički i fizički da se oporavi za Dominikansku Republiku, koja igra divlju košarku, od sjaja do očaja i nazad.

Ovo nam nije trebalo...