Tako je govorio Dušan Veliki: O NBA, reprezentaciji, Draženu, Teodosiću, Spanulisu

Ostala je srpska košarka bez svog patrijarha, ali njegova zaostavština će živeti večno. Dušan Duda Ivković je duboko ugravirao svoje ime u istoriju svetske, evropske, jugoslovenske i srpske košarke... Kakav je trener bio dovoljno govore rezultati, medalje, imena igrača sa kojima je radio i koje lansirao u zvezde. A kakav je bio pedagog, mislilac i intelektualac, moglo je da se zaključi iz svakog njegovog intervjua, obraćanja i izjave.

Ovo su neke od najbitnijih koje bi trebalo upamtiti i prenositi ih.

O ponudama iz NBA...

"Imao sam prvi sastanak u Nici sa CSKA. Istovremeno sam dobio ponudu Denvera, otišao sam u Njujork, razgovarao sa Kikijem Vandevegeom, tadašnjim generalnim menadžerom Nagetsa, a onda smo zajedno sa mojim agentom i još trojicom skauta otišli na ručak. Celu noć, dok smo jeli, postavljali su mi pitanja. Na kraju mi je agent Bil Dafi rekao: 'Spremi se da potpišeš ugovor ujutru. Dogovorili smo uslove ugovora, ujedno i moju ulogu. Dogovorili smo se da ću tokom prve godine biti savetnik, odnosno učiti o NBA, da bih potom potpisao dvogodišnji ugovor. Sledećeg jutra bili smo na kafi i rečeno mi je da su vlasnici na odmoru i da ne može ništa da se završi. Zamolili su me da budem strpljiv nekoliko dana, na šta sam im odgovorio da za dve nedelje imam sastanak sa CSKA. Prolazili su dani i potpisao sam za CSKA. Posle nekog vremena dobio sam poziv Denvera, rekli su mi: 'Treneru, mi smo spremni'. Odgovorio sam im: 'Žao mi je, potpisao sam za CSKA' posle čega je stavljena tačka“.

O Teodosiću...

„Rekli su mi da Miloš nema dobre lateralne kretnje za vrhunsku košarku. Vreme je prolazilo, Miloš je odigrao odličan turnir na Evrobasketu 2009. Sećam se da je tog leta bio nadomak prelaska u Ređo Emiliju. Posle završenog Evrobasketa, Panajotis Janakis me je nazvao i rekao: 'Treneru, mogu li da ti kažem nešto? Zašto Miloš nema dobre lateralne kretnje? Zato što su mu mu.a toliko velika da ne može da se kreće lepo“.

O Spanulisu...

„Moj odnos sa Željkom se posle tog događaja nije promenio. Meni je bilo malo teško, ali to se sve dogodilo pre nego što sam se vratio u Olimpijakos. Ne znam kako je tada Željko reagovao. Znam da sam Vasilisu, s kojim sam uvek imao dobre odnose, rekao da treba da ostane u dobrim odnosima sa Željkom. Ali mislim da ni danas kada su u istoj prostoriji, Željko ne pozdravi Vasilisa“.

O Draženu Petroviću...

„Jugoslavija je imala mnogo neverovatnih talenata. Dražen Petrović je bio verovatno najveći radnik od svih u tom timu. Pet godina smo sarađivali i on je baš mnogo radio. U to vreme smo se merili sa Sovjetskim Savezom. Kada smo sastavili tim s Draženom, Divcem, Paspaljem, Rađom, Vrankovićem, Kukočem i ostalima, svi su pričali da oni nikad ne bi pobedili zlatnu generaciju sa Draženom Dalipagićem i Draganom Kićanovićem. Dražen je želeo da na Evrobasket dođe istog dana kada i Divac, iako je on završio sezonu u aprilu, a Vlade igrao finale sa Lejkersima. Zvao bih ga i on bi mi rekao da dolazi sledeće nedelje. Došli smo do prelomne tačke pred sam turnir. Pozvao sam ga i rekao mu: 'Slušaj me, to što radiš nije u redu. Da li bi hteo da daš intervju i kažeš kako imaš poseban program rada u Nju Džerziju i da zbog toga ne možeš da igraš za reprezentaciju. Nećeš igrati u Rimu'. On se saglasio. Kada sam saopštio odluku da on ne igra, nastao je haos u zemlji. Zvao me je predsednik Saveza i rekao mi da mogu da radim sve, samo ne tako nešto. Novinari su pisali o tome kako ga je Josip Đerđa uveo u reprezentaciju 1983, a Duda Ivković izbacio 1991. godine. To nije istina. Imali smo dogovor. Dražen je samo hteo da dođe u reprezentaciju kao NBA igrač zajedno s Divcem“.

O čuvenom incidentu sa zastavom u Argentini...

„To je sve bila šala. Pre svega, to je bila zastava Velimira Perasovića, ne Draženova, neko mu je dao. Reći ću vam istinu – ta priča o braći, ta američka sra..a, ništa od toga nije istina. U to vreme (Mundobasketa) mnogo hrvatskih navijača došlo je u Argentinu sa zastavama Hrvatske. Perasović je imao jednu od tih zastava, jer mu ju je neko dao. Divac mu je uzeo i stavio mu jugoslovensku na ramena. Čak su se smejali, a Divac mu je rekao: 'Kada budu videli koju zastavu imaš u kući, svi će da te zaj....u'. Bila je to interna šala. Sve ono što se pričalo i pisalo o tome da su odnosi Dražena i Divca propali nije tačno. Ljudi, pričamo o timu u kojem nikada niko nikom nije rekao da je neko iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore... Svi su se voleli jako. Paspalj i Kukoč su igrali na istoj poziciji, kao i Divac i Rađa. Svaki put neko od njih je morao da ostane na klupi zato što je ovaj drugi morao da igra. Kada bi se menjali, prvo bi se zagrlili i poljubili. Bio je to sjajan tim, gde je vladala ljubav. Političari su hteli da privuku pažnju tim incidentom u Argentini“.

O nesuđenom finalu sa Drim timom u Barseloni...

„Svi smo čekali Barselonu da bismo igrali protiv Amerikanaca. Imali smo dosta NBA iskustva sa Divcem, Rađom i Petrovićem. Znali smo da ćemo sve lako da pobedimo, spremali smo se samo za meč protiv Sjedinjenih Američkih Država. Da ih pobedimo. Mi nismo bili kao drugi, bili smo drugačiji, ne bismo se slikali s Drim timom. Veliki je gubitak za sport što najbolji tim Evrope nije odmerio snage protiv Drim tima. Veliki je trenutak bio dogovor NBA lige i FIBA da NBA igrači zaigraju na Olimpijskim igrama. Šteta što se nismo sudarili“.

O raspadu SFRJ...

„Sećam se finala u Rimu, tokom zagrevanja, sve o čemu sam mislio je odluka Slovenije o secesiji i kako to nije trebalo da se desi. Jurij Zdvoc je otišao zbog toga. Pitao me je: 'Treneru, šta da radim? Ako budem igrao, u Sloveniji će me zvati izdajicom'. Tada sam mu rekao da ne brine, da ću ja sve da sredim. Posle sastanka pred finale, izdrao sam se na novinare iz Slovenije. Rekao sam im da sam ja gazda i da odlučujem šta će da bude sa Zdovcom, ne oni“.

O trenerskom pozivu...

„Pošteno govoreći, nikakve trenerske ambicije nisam imao što se tiče trenerskog posla. U vreme kada je moj brat Piva trenirao Radnički, oni su osvojili šampionsku titulu one Jugoslavije, a svi igrači su, što sa ponosom ističem, bili dečaci ponikli na Crvenom krstu“.

O selektorskom radu...

„Nije važan isključivo profesionalni odnos jer ja sam poslednje dve godine radio kao volonter u Savezu. I tu su se pojavljivali ‘pametni’ ljudi s komentarima ‘on je primio placeve, dobio lovu’... Uopšte više nisam u situaciji da govorim o tome. Nisam odgovoran po tom pitanju. I ono što sam uradio, nekako su ljudi to moje saopštenje prihvatili... Sam čin mog odlaska je bio vrlo čudan. A nije trebalo da bude čudan jer sam ljudima u Savezu, po završetku kvalifikacija i na početku novog četvorogodišnjeg ciklusa, predložio da pronađemo mladog trenera koji bi taj posao radio uz podršku svih nas. Možda bi taj neko pozvao neke igrače koje ja nisam zvao. To je sve sad pitanje... Nisam bio u situaciji da biram kada je bilo toliko otkaza. Kada su me pitali strani novinari da li ću voditi tim na Svetskom prvenstvu, mogao sam da taktiziram jer pretpostavljam da mene niko nije mogao da skloni kao trenera i da kažem: ‘Da, hoću to da radim’. Ko je mogao da me skloni? Ali rekao sam, da olakšam posao svima: ‘Gospodo, ja sam svoj posao završio’. Ne ugovor, koji nisam ni imao. Održao sam datu reč, vodio sam tim, zahvalio svima... Da li je zahvalnost postojala s druge strane, to već nije moja stvar. Možda je stvar vaspitanja i svega ostalog. I o čemu sada da pričam? Ja se više uopšte ne pitam. Znam da sam posao koji sam radio - radio na najbolji mogući način. To su evidentne stvari“.

O ligi Srbije...

„Da, nama je potrebna jaka KLS liga. Gde je problem? Jako takmičenje treba da služi da se razviju mladi igrači. Većina tih igrača igra pod ugovorima, gde praktično sezona traje od oktobra do marta. Ugovor se potpisuje maltene krajem septembra, da bi se davalo što manje plata. Kada pogledaš ligu, mi bismo želeli da vratimo tradicionalne košarkaške gradove kao što su Čačak, Užice, Valjevo... Razgovarao sam sa svim relevantnim ljudima. Lokalna samouprava nema dinara, nema ničega. Trenutno je situacija takva da ako se obratiš opštini Zvezdara, gde je najveće sportsko društvo na opštini Radnički, oni ti kažu: ‘Pa mi nemamo para’. Zato sportisti Radničkog treniraju trenutno na nula stepeni! Jedno sportsko društvo, za koje s ponosom mogu da kažem da je pre 40 godina od 12 sportskih grana imalo sedam prvaka one države i jednog evropskog. Ako sredstva iz javnih preduzeća budu usmerena samo prema dva kluba, to će biti kraj! Govorim o NIS-u, Telekomu i o svemu ostalom. To je kraj sporta. Privrede nema, postoje zabrane reklamiranja kroz sport, dakle ostala su javna preduzeća koja su očigledno usmerena u dva pravca“.

O mladim igračima...

„Dolazimo u situaciju da to postaje socijalni problem. Mnoge petočlane-šestočlane porodice ne mogu da iškoluju svoju decu i za njih je veliko olakšanje da se njegovom detetu ponudi da ode negde umesto da bude na ulici. I kako da se onda odbrane? Tu su i bivši košarkaši koji hoće da zarade svoj neki dinar i sad tu najtalentovaniju decu vode po kampovima u Španiji i Italiji. Rekao sam skoro već jednom novinaru, da smo došli u jedno janjičarsko vreme, gde se deca odvode u tom uzrastu u inostranstvo“.

O disciplini...

„Treba da znaš od koga treba da tražiš najviše. Imao sam u timu jednog koji je hteo da bije konobara što mu ne da koka-kolu. Inače ne dozvoljavam da se pije koka-kola. A on kaže - pa ja sam navikao, moram da podrignem pred utakmicu, da popijem koka-kolu. OK, unećemo ti koka-kolu u svlačionicu, ali nemoj da odigraš slabo posle podrigivanja, videćeš šta ti sledi. Nikad igraču nisam rekao - ti si najviše plaćen pa treba i najviše da radiš. To nema veze. Ali zato kažem, ti možeš najviše da daš, ti možeš da odigraš najbolju odbranu. U principu, kod svih trenera ili 90 odsto njih, važi - vrhunskog napadača treba da oslobodimo nekih velikih zadataka u odbrani. A u savremenoj košarci to ne postoji. I onda Grci, gde sam možda radio više liga u kontinuitetu nego kod nas, kažu - ne zna sa vedetama“.

O golubovima...

„Postojao je jedan tipski ugovor sa klubovima koji su bili dužni da mi to obezbede“.

O Grčkoj...

"Nikada nisam zažalio što sam najviše sezona proveo i radio u Grčkoj. Ako se ne varam, tačno 14. Imao sam veliku sreću da upoznam ne samo sportski narod, već narod s fantastičnom kulturom. I to na način o kojem bi maštalo mnogo turista. Uspeli smo, što se kaže, da uđemo jedni drugome u dušu. Zbog čega to govorim? Bilo je svojevremeno dosta atraktivnih ponuda, sećam se Mesađero grupe s Rađom. Čini mi se da sam tada bio u PAOK-u. Bilo je i dosta ponuda iz Španije, a kao stabilna liga pojavila se i Turska, gde je bilo određenih kontakata. Rekao sam tada ljudima da radeći program u reprezentaciji ne mogu da preuzmem program novog tima. U Olimpijakosu sam to mogao jer sam imao organizovan sistem, stručni štab koji može da obavi posao, dok ne završim s obavezama u reprezentaciji. Nije postojao bilo kakav problem. Opet, u drugoj sredini nisam želeo da se prihvatam odgovornog posla, gde ne bih mogao da odreagujem radom i pripremom. Suštinski, smatram da čovek treba da radi koliko god može, ali uz prilagođavanje realnim okolnostima“.