INTERVJU – Dragomir Okuka: U Srbiji bi i Murinja proglasili za nulu!
Vreme čitanja: 7min | pon. 04.05.15. | 08:32
“Radio sam u brojnim zemljama i tvrdim da su naši stručnjaci među najboljima u svetu. Jedina zamerka bi bila ta da moraju više da rade na planu edukacije”, kaže iskusni strateg za MOZZART Sport
Pravni fakultet je završio u 23. godini i to kao standardni član čuvene postave mostarskog Veleža iz sedamdesetih godina prošlog veka koja je publiku na noge na stadionima od Vardara sve do Triglava, dizala u sastavu: Marić, Ćutuk, Đurasović, Matijević, Hadžiadbić, Ledić, Okuka, Slišković, Halilhodžić, Skočajić i Vukoje. Živeo je Dragan Okuka u uverenju da će se po završetku karijere zaposliti kao pravnik, međutim, ratni bubnjevi su ga proterali iz rodnog Nevesinja i Mostara, posle čega se spontano dohvatio trenerskog posla. Ispostaviće se da su rezultati koje je postizao sa svim klubovima u kojima je radio, počev od Bečeja, Obilića, poljske Visle, bugarske Lokomotive, grčke Kavale do poslednjeg u nizu, kineskog Đangsua, bili satisfakcija za uzalud potrošeno vreme na glomazne pravničke knjige.
Privremeno je Okuka, pre nekoliko meseci, obustavio “kinesku osvajačku misiju“ i zbog privatnih obaveza došao u Beograd. Na početku razgovora, strateg šampionskog tima Vitezova, prisetio se prvih dana u dalekoj, sve “fudbalskijoj“ zemlji...
"Posle četiri godine, vratio sam se u januaru iz Kine i malo se odmarao i uživao. Došao sam te 2011. godine u carski grad Nanđi, nekadašnju prestonicu Kine i mali klub Đangsu koji je posle osam kola imao samo jedan bod. Plaćali su danak neiskustvu, pošto im je to bila tek druga sezona u elitnom rangu, a imali su budžet od 12.000.000 dolara koji je bio najmanji u ligi. U našem poslu je tako, ponekad se sve skocka kako treba i odmah po mom preuzimanju ekipe, započeli smo pobednički niz", kaže Dragan Okuka.
Izabrane vesti
Šta ste prvo uradili da bi stvari tako dobro profunkcionisale?
"Znao sam da nešto moram da promenim kako bih razmrdao tim. Za početak sam otišao na utakmicu naše druge ekipe koja je tog dana sa 3:0 pobedila prvoplasirani Peking. Šestorica klinaca su me oduševila i odmah sam pitao ljude iz kluba imaju li pravo nastupa za prvu ekipu. Čim sam dobio pozitivan odgovor, već na sledećoj prvenstvenoj utakmici, petoricu sam poslao na teren od prvog minuta. Pobedili smo sa 1:0, gol je postigao jedan od tih debitanata i publika je bila u delirijumu".
Da li su i ovi ostali opravdali vaše poverenje?
"Naravno da jesu, a ako vam kažem da su danas sva šestorica kineski reprezentativci, onda je sve kristalno jasno".
Na kojem mestu ste završili tu sezonu?
"Bili smo četvrti, nedostajao nam je jedan bod za plasman u Azijsku ligu i gazde su mi odmah ponudile produženje ugovora. U narednom šampionatu smo zaista bili fantastični, jer smo napravili niz neverovatnih rekorda. Pod jedan, bili smo vicešampioni, onda smo imali u proseku 42.000 gledalaca koji su pravili neverovatnu atmosferu, bili smo u vrhu po efikasnosti, a na jednom meču smo postigli gol u sedmom sekundu utakmice. Te sezone sam proglašen za najboljeg trenera i to u konkurenciji jednog Lipija, Pašeka i Tigane, a naš je bio i najbolji igrač, što se do tada nikada nije dogodilo. Malo je nedostajalo da budemo šampioni, što bi bila prvorazredna senzacija, pošto je Gungandžou imao budžet od sto miliona dolara".
Postoji li nešto po čemu posebno pamtite vašu kinesku osvajačku misiju?
"Bez dileme, to je naše učešće u azijskoj Ligi šampiona, gde smo se obreli u grupi sa prvakom Japana, Koreje i Tajlanda i to je bilo veliko iskustvo za mene. Iako smo bili debitanti, samo zbog jednog gola nismo prošli dalje iz grupe. Takođe, nešto što se ne zaboravlja, bio je dvomeč sa japanskim šampionom koji smo odigrali u krajnje napetoj i naelektrisanoj atmosferi".
Zbog čega je bilo tako zapaljivo?
"Jedan od najvećih zločina koji su Japanci izvršili u Drugom svetskom ratu, dogodio se u gradu iz koga je moj klub, gde su za mesec dana ubili 380.000 Kineza. Vlasnik kluba, koga vidiš ili ne vidiš jednom godišnje, čim je saznao protiv koga igramo, pozvao me na razgovor i gotovo preklinjao da ne izgubimo tu utakmicu. Znao je da će 60.000 navijača unutar stadiona i ko zna koliko njih ispred, u slučaju poraza, da razlupaju grad. Uostalom, podatak da je u obezbeđenju utakmice učestvovalo 20.000 policajaca i vojnika, sve govori".
I s kakvim rezultatom je završen taj okršaj?
"Na sreću, bilo je 0:0, mada smo mogli da ih dobijemo sa 7:0! Eto, toliko su Japanci u tom duelu bili u podređenom položaju. Uprkos tome, naš gazda je bio srećan kao da smo ubedljivo pobedili. Atmosfera je bila sjajna, dosta je mladih bilo na tribinama, kao i čitavih porodica. Tamo nema pirotehnike i transparenata, međutim, pitanje je da li bi sve bilo tako kulturno da smo izgubili sa, na primer 0:3".
Šta je bilo kad su Japanci bili domaćini?
"Zbog gol-razlike samo pobeda nas je vodila u Ligu šampiona, dok je njima odgovarao i remi. Da li je mislio kako su nam šanse za trijumf u promilima, tek, ponovo se pojavio gazda kluba i igračima obećao milion evra za pobedu i još milion za prolaz. Rasturili smo ih na njihovom terenu i dobili sa 2:1, zbog čega nas je po povratku čekalo 20.000 ljudi na aerodromu. Zaista, bio je to za mene nezaboravan period. Posle tri sezone neverovatnih rekorda, procenio sam da je vreme za rastanak, a kako sam morao da operišem kuk, doneo sam odluku o završetku misije u Nanđingu".
Jesu li vam Kinezi priredili adekvatan ispraćaj?
"Apsolutno i to je rečima teško opisati! Igrači su u svlačionici plakali kad im je gazda saopštio da odlazim, dok je na aerodromu bilo više od 5.000 navijača koji su mi uručili brojne poklone, a čak su napravili i sjajan spot u kome mi je pripala glavna uloga. Novac dođe i prođe, a onako nešto je trebalo doživeti. Nedugo posle operacije, otišao sam u Kinu turistički i na nagovor menadžera, ostao i predvodio osam meseci ekipu Čančuena i ostavio ih u ligi".
Šta planirate dalje?
"Želja mi je da odradim još jedan ugovor u Kini, ali sa klubom koji ima šampionske ambicije i tako bih da zatvorim kinesku knjigu. Veliki su tamo pritisci i u malim i u velikim klubovima, nije ih lako izdržati i zato je teško opstati na duže staze. Jednostavno, Kinezi vole i na terenu i pored njega, da svako malo gledaju neka nova lica".
Da niste progovorili kineski?
"A-ha-ha, nisam, teško je to, jedino sam naučio nekih 50 osnovnih reči koje sam upotrebljavao kad plaćam račune i lično. Na treninzima i utakmicama sam jedno vreme imao prevodioca Kineza koji zna srpski, posle čega sam imao prevodioca sa engleskog jezika”.
Sigurno redovno pratite dešavanja u srpskom fudbalu. Šta se to događa s našim nacionalnim timom?
"Argentina, Brazil ili Italija, imaju 50 igrača reprezentativnog kalibra, dok ih mi imamo najviše 20 i trebalo bi da ih poštujemo i čuvamo, kako bi bili zadovoljni statusom i onda bi sigurno igrali bolje. Kao i svi, bio sam i ja razočaran zbog poraza od Portugalije, a istovremeno i začuđen kad sam čuo izjave igrača, selektora i čelnika saveza u kojima kažu da još nije sve izgubljeno. Tako oni više hrabre sebe, umesto da hrabre igrače. Uostalom, način na koji smo poraženi od Portugalaca ne uliva nikakvu nadu da možemo da dobijemo Albaniju tamo i Dansku i Portugaliju u Beogradu. Igrali smo protiv Portugalije kao da imamo 10 bodova i vodimo sa 2:0, katastrofa. U svakom slučaju, to je alibi priča i bilo bi mnogo pametnije da se okrenemo SP u Rusiji".
Kako to da naši asovi blistaju u velikim evropskim klubovima, dok u dresu reprezentacije ne mogu da se prepoznaju?
"Trenirao sam Ivanovića, Kolarova, Bastu, Stojkovića i znam koliko objektivno mogu i nije mi jasno zašto pružaju malo, zašto atmosfera i hemija među njima nije kakva bi trebalo da bude. Niko ne može da kaže kako je Pižon bio slab selektor ili Miha koji sad pravi sjajne rezultate sa Sampdorijom, niti je to Advokat, a čak ni Ćurčić koji je samo neiskusan, ali je dobar trener. Nemoguće je da ti momci igraju dobro za svoje klubove, a slabo za državni tim. Sve su to pitanja za ljude koji vode našu reprezentaciju".
Hoćete da kažete da sigurno nije do trenera?
"Nigde u svetu treneri nisu obezvređeni i poniženi, kao što su to u Srbiji, a ponižavaju ih ljudi koji to nikako ne bi smeli. Sve te igrače po brojnim evropskim klubovima, selektirali su i trenirali srpski treneri. Radio sam u brojnim zemljama i tvrdim da su naši stručnjaci među najboljima u svetu. Jedina zamerka bi bila ta da moraju više da rade na planu edukacije. U Srbiji obično ne prolazi edukovan, stručan i obrazovan trener, nego onaj koga ima neko da „gura”. Rečju, moraš da budeš deo nekog lobija. Ovde bi i Murinja lako oblatili i proglasili ga za nulu, dok bi nekog šarlatana promovisali u trenera".
SIN DRAŽEN JE DOKAZAO IGRAČKU KLASU
Da li ste zadovoljni fudbalskom karijerom sina Dražena?
"Kao i svako dete nekadašnjeg igrača, nosio je od početka taj teret očevog imena i uspeo je da se izbori. Prvo u Čukaričkom, a četiri sezone je nezamenljiv u mađarskom Kapošvaru. Odigrao je skoro sve utakmice, što znači da poseduje kvalitet i sigurno ne igra što je moj sin. Nedavno je dobio kćerku, tako da polako sve dolazi na svoje mesto".
ZASLUŽIO SAM ŠANSU MEĐU ORLOVIMA
Dragan Okuka je jedan od retkih selektora mlade reprezentacije koji nije dobio šansu na klupi A tima. Pre njega tu privilegiju su imali Slobodan Santrač, Milan Živadinović, Miroslav Đukić, Vladimir Petrović i kao poslednji u tom nizu, Radovan Ćurčić.
"Nikada neću zaboraviti legendarni meč naše mlade reprezentacije za odlazak na PE, kad smo Hrvate dobili sa 3:1 u Beogradu, pred 50.000 ljudi na Marakani. Potom smo osvojili četvrto mesto u Portugaliji, a iz te generacije Klemente je uzeo 12 igrača. I sve to je bilo nedovoljno da bih postao selektor i mnogo žalim zbog toga. A Hrvati su Slavenu Biliću koji je tu čast omogućili, iako je izgubio taj baraž od Srbije. Šta više da kažem?!".
Piše: Milorad Plazinić; Foto: Branko Starčević.