INTERVJU NEDELJOM - Vlado Čapljić: Talenta imamo, nedostaju nam lopte i čunjevi

Još kao klincu predviđali su mu blistavu karijeru na poziciji libera i Vladan Čapljić je hvalospeve u velikom stilu opravdavao na svakom meču svog Željezničara i svim nastupima za mlađe selekcije nekadašnje Jugoslavije. Imao je veliku čast da bude deo nezaboravnog tima Želje i odigra istorijsku utakmicu protiv mađarskog Videotona, 24. aprila 1985. godine, kada je 25.000 gledalaca na Grbavici i milioni ispred TV aparata, proklinjalo mađarskog beka Đuhaja koji je u 87. minutu brutalno prekinuo san o plasmanu u finale u kome ih je čekao megdan sa Real Madridom. Kao igrač, ostao je u najlepšoj uspomeni i navijačima Partizana i zagrebačkog Dinama koje je oduševljavao fanatičnim požrtvovanjem i elegantnim rešenjima.

Po završetku karijere, Čapljić se vratio u Humsku i nekoliko godina radio u službi marketinga crno-belih, posle čega je konačno priznao sebi da bez prve linije fudbalskog fronta ne može. Drugim rečima, upustio se u trenersku avanturu punu zapleta i neizvesnosti, čvrsto verujući da će u skorije vreme pronaći klub s kojim će se naći na istim talasnim dužinama. Na početku razgovora, Vlada se prisetio zlatnog doba kad su na Grbavici ili popularnoj „Dolini ćupova“, redom padali evropski velikani...
"Od početka do polovine osamdesetih godina, Željezničar je imao dobar tim, kvalitetne pojedince, igrao lep i dopadljiv fudbal dodatno ulepšan i sjajnim rezultatima. Trener Ivica Osim je tada doneo nešto novo u jugoslovenski fudbal. Švabu je krasio strašan osećaj za igru, za trenutak, a imao je neverovatan instinkt da u anonimnom igraču prepozna kvalitet i „istrpi“ ga na terenu, sve dok ne počne da mu punom merom uzvraća ukazano poverenje", kaže Vlado Čapljić.

Zbog čega je još ta generacija bila onako uspešna?
"U velikoj meri iz razloga što uprava ni Osima, ni nas igrače, nikada nije pritiskala i tražila samo pobede. U to vreme se trenerski mandat nije merio danima i mesecima kao danas, nego godinama. Struka je jednostavno imala odrešene ruke i omogućen kontinuitet u radu, što je velika stvar".

Hajde, podsetite nas ko je sve igrao u tom slavnom timu?
"Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Komšić (Čilić), Bahtić, Škoro, Mihajlović (Paprica), Baždarević, Nikić. Između ostalih, bili su tu još Odović, Ćurić, Samardžija i, bez lažne skromnosti, imali smo ekipu od 18-20 igrača koji su u svakom momentu mogli da se nađu u startnom timu".

Jeste li sačuvali neka dokumenta kao podsećanje na to zlatno vreme?
"Nešto imam, nešto je zbog tužnog rata ostalo tamo, ali misli i sećanja na taj period uvek će trajati u meni".

Idete li u Sarajevo?
"Majka i sestra mi tamo žive, a 2012. imao sam priliku da treniram sarajevsku Slaviju i potom prijedorski Rudar. Navijači su me svuda izuzetno korektno dočekivali, a posebno kad sam gostovao na Grbavici protiv Željezničara. Baš su me ispoštovali i, u principu, nisam drugo ni očekivao, pošto sam ja čovek koji nema neprijatelje u životu".

Usledio je prelazak u tabor Partizana. Po čemu pamtite te beogradske dane?
"Došao sam u Humsku u turbulentnom prelaznom roku, na velika vrata, kao veoma zvučno ime i reprezentativac. U redovima crno-belih sam proveo dve i po lepe godine, osvojili smo dve titule i zaista je to vreme za mene nezaboravno. A na kraju sam zbog nesporazuma s tadašnjim trenerom Fahrudinom Jusufijem, napustio klub i otišao u zagrebački Dinamo".

Kako vam je bilo u Zagrebu?
"Da ne grešim dušu, proveo sam tamo tri divne godine. Iako Dinamo nije beležio značajnije rezultate, bio je veliki klub. Hrvatska sredina je tada po shvatanjima fudbala bila najbliža Zapadu i između ostalog zahvaljući toj činjenici, sportisti su imali poseban status. A fudbaleri naročito".

Je l vam bilo toliko dobro da ste odugovlačili sa odlaskom u inostranstvo?
"Iskren da budem, nije ni bilo bogzna kakvih prilika, plus se i nije moglo „preko“ pre 28. godine. S druge strane, ponude koje sam dobijao bile su slabije od ugovora koji sam imao sa Dinamom. Podsetiću da je u to vreme jugoslovenski fudbal bio na veoma visokom nivou i iz njega se uglavnom išlo u najjače evropske lige. Na kraju sam, čim se ukazala prva prilika, otišao u Portugaliju kad je na našim prostorima počeo rat. Na moju žalost, pred odlazak sam povredio ukrštene ligamente i tokom dve portugalske sezone nisam bio „onaj pravi“.

Jeste li u zenitu karijere znali da ćete da se bavite trenerskim poslom?
"Nisam, jedino sam znao da želim u bilo kojoj formi da ostanem u fudbalu. Ukazala se šansa da se zaposlim u Partizanovoj službi marketinga i tamo sam proveo pet godina. E, kad je ta priča završena, rešio sam da se okrenem struci".

Gde ste debitovali?
"Prvi klub u kom sam radio bio je obrenovački Radnički, kad su na čelu kluba bili Vladan Batić i Jovan Šurbatović. Sledeća stanica bio je Srem iz Jakova, potom sam u Bežaniji bio direktor mlađih kategorija, a isti posao sam imao i u niškom Radničkom. A onda sam išao još južnije i predvodio Timočanin iz Knjaževca. Radio sam i u Radničkom iz Kragujevca i donedavno u šabačkoj Mačvi. Za sve to vreme imao sam priliku da radim i u amaterskim i u profesionalnim uslovima, rečju, svega sam se nagledao".

Kako ste dolazili do posla, koja je varijanta u srpskom fudbalu najbolja?
"Najbolja je varijanta koju ja nemam, a to je da mi neko daje vetar u leđa, a-ha-ha. Šta da kažem, moja preporuka je želja za ovim poslom i sloboda da se upustim u bilo kakav trenerski izazov".

Koliko je u srpskom fudbalu moguće biti nezavistan?
"Zasad sam još uvek svoj i na taj način može da se opstane, međutim, uvek si u nekoj zoni kompromisa. Uprkos tome, moje geslo je bilo i biće da želim da se radujem svojim pobedama i tugujem zbog svojih poraza! Alibi sa strane mi ne trebaju. Tu smo gde smo, nije lako, ali se svi mi trudimo da radimo najbolje što umemo i skrenemo pažnju na sebe. Na kraju krajeva, jedino merilo svega je rezultat".

Zbog čega ste iznenada prekinuli saradnju sa Mačvom?
"Šapčani imaju bogatu tradiciju, vole fudbal, ali klupska organizacija nije na nivou ranga takmičenja. Iz tog razloga su i dospeli u ovakvu situaciju. Za sedam kola nisam uspeo da napravim pomak sa ekipom, to je bio moj poraz i zato sam se povukao".

Je l se neko od Čivijaša prihvatio krivice?
"E ne bih ulazio u to da li je sve bilo do mene ili nije! Ono što mogu da kažem to je kako sam do sada jedino imao sreću da u kontinuitetu predvodim ekipu kragujevačkog Radničkog, kad su ono iz Srpske ušli u Drugu ligu. Dobio sam šansu da sam biram pojačanja i odradim prireme, što je želja svakog trenera. A preuzimanje već selektiranih ekipa koje su dospele u muke, veoma je nezahvalan posao".

Ako biste krenuli da nabrajate goruće probleme srpskog fudbala, odakle biste krenuli?
"Krenuo bih prvo od finansija, onda od infrastrukture i stigao do nedostatka osnovnih rekvizita, poput lopti! Čak sam radio u sredinama gde nije bilo dovoljno čunjeva i markera. Srećom, podneblje je takvo, da nemamo problem s talentima, međutim, ti talenti izgleda imaju problem sami sa sobom! Naime, oni već na početku karijere razmišljaju o njenom završetku, tako što stavljaju novac na prvo mesto. Valjda su ovo ludo vreme i nemaština učinili svoje. Jednostavno, svi se hvataju za slamku spasa koju vide u fudbalu".

Ima li kraja posrtanju našeg reprezentativnog fudbala?
"Nekada je naš državni tim krasio jak emotivni, patriotski naboj, po pitanju himne, zastave i grba. Znam to odlično pošto sam prošao sve mlađe selekcije nekadašnje Jugoslavije. Taj kult nacionalnog tima poslednjih godina, najviše poseduju Hrvati, zbog čega i ostvaruju tako dobre rezultate".

Koliko je lancu neuspeha doprinela sujeta koja po svemu sudeći caruje u svlačionici naših najboljih fudbalera?
"Dobro, uvek je bilo toga, ko gde igra, kakve ugovore ima, ali ako se to stavi u neke normalne okvire, onda nema problema. Zapravo, dok ima rezultata, ništa ne pravi značajnije probleme, a tako ni ta vrsta peckanja među igračima".

Šta mislite o čestim promenamama selektora?
"Žao mi je što Sinišu Mihajlovića nisu „istrpeli“ i što ga ljudi koji su bili pored njega, nisu zaštitili na pravi način. Pre svega ga poštujem kao čoveka i pokazalo se da energiju koju je imao kao igrač, iskazivao i kao trener. Uprkos svemu, dokazao je da poseduje stručnost i s njim na mestu selektora, sigurno bismo se sačuvali od lutanja".

Na koji način doživljavate situaciju u našem klupskom fudbalu?
"Iz godine u godinu naša liga je sve slabija, hteli mi to da priznamo ili ne. Došli smo do toga da Partizan i Zvezda kupuju igrače koje su gledali na jednom meču, dok je ranije to bilo potpuno drugačije. Potencijalna pojačanja su se dugo pratila. O prebrzim odlascima u inostranstvo da ne govorim. Odliv je sve veći, dok su pojačanja u stvari rotirani igrači iz postojeće lige".

PIŠE: Milorad Plazinić
([email protected])