PRELAZZI: Provincijalac

Nekako ta reč uvek ima pogrdnu konotaciju. Provincijalac, to je u glavi onih u čijoj je krštenici veliki grad, a na Fejsbuk profilu ponosno “Vračar historical” - Beograd, Rim, Pariz, sasvim je svejedno - onaj neotesani, često i previše ambiciozni pridošlica koji nikako ne može da se otrgne svog kompleksa i svog naglaska. A ponajmanje svojih navika...

I ko sad onima iz “prvog arondismana” ili iz “kruga dvojke” da objasni da ta reč nije nikakav pejorativ, da je najveći Njujorčanin, opatvorenje duha tog grada, bio došljak iz Pitsburga Endi Vorhol, baš kao što je najveći Beograđanin svakog jutra na Studiju B bio rođeni Nišlija, sin mašinovođe iz Čačka, Duško Radović; a da je o tom Beogradu s najviše ljubavi pisao jedan Sarajlija, Momo Kapor - u stvari, niko kao pridošlice valjda i ne ume toliko da voli grad, njegove ulice, njegova svetla i tame, njegove stadione i fudbalske klubove što na njima igraju.

Junak današnje priče, i još jednom, prošle subote, junak grada u koji je zabasao sticajem okolnosti, da zauvek tu bude, ostao je provincijalac. 

SVE KVOTE ZA MEČ KJEVO - VERONA

U glavi, po pokretima, po golovima koje daje - mahom iste, glavom ili nogom, oportunistički, iz šesnaesterca - po odnosu koji ima prema ljudima, bilo da su oni saigrači, treneri, navijači kluba kojem je dao srce, a ovaj je njemu podario dušu ili su, doći ćemo i do toga, potpuno nepoznati ljudi iz daleke Srbije, koji ga startuju na internetu jer cene ono što on jeste i ono što on predstavlja. 

To “provincijalac” najbolja je stvar koja se desila Serđu Pelisijeu iz Aoste - to je onaj sami ćošak Italije, sever-severozapad, nekoliko gradića u dolini u kojima se govori franko-provansalski, dijalekat francuskog jezika; uostalom, i njegovo ime oslikava tu dualnu prirodu Aoste, sa italijanskim imenom i francuskim prezimenom - i najbolja stvar koja se dogodila Kjevu iz Verone, klubu čija bajka ne prestaje i koji uspeva čak i ove sezone, kada se dešava (nadamo se ne kratkotrajna) renesansa Serije A, renesansa interesovanja za nju i same njene interesantnosti, da ugrabi pokoji naslov, još neki kvadratni centimetar u italijanskoj štampi, da nam slaže i složi još neki osmeh, jer ta luda leteća magarad istrajavaju, uprkos svemu...

Sada već uveliko veteran - u aprilu će napuniti 39 leta! - Serđo Pelisije možda nema više snage da odigra čitavu utakmicu, ali nešto poput Partizanovog Saše Ilića, ova ikona kluba, njegov najverniji sin, koristi svaki trenutak na terenu da pokrene i preokrene stvari, da unese smirenost među kolege, a onda da namesti ili postigne još poneki gol. 

U subotu, SPAL je vodio na poluvremenu na Bentegodiju - znamo da Kjevo ne igra u svom radničkom predgrađu po kojem nosi ime, te se ceo kraj preseli na betonske tribine svakog drugog vikenda - i još jedan matorac, Stefano Sorentino na crti, morao je da spasava domaćine, a onda je ušao Pelisije i namestio dva gola svom jedinom autentičnom projektovanom nasledniku, Robertu Inglezeu, za potpuni preokret.

Nije dodao još koju recku na 108 golova koliko je dosad postigao u Seriji A, otkako je 3. novembra 2002. najavio svoj dolazak protiv Parme - po čemu je u jako dobrom društvu, jer nema više od nekoliko desetina ljudi kojima je u istoriji Kalča to pošlo za stopalom ili glavom, a mnogostruko manje je onih koji su to, kao on, učinili u jednom jedinom dresu - ali jeste, ko njih broji, upisao dve asistencije. 

Sem tih 108 u najvišem rangu takmičenja, Pelisije ima čak 22 u Seriji B, one sezone kada je Kjevo ispao, kada se mislilo da je posle pola decenije okončana bajkovita priča o “Letećim magarcima”, kada je klub koji je imao toliko strasti i toliko hrabrosti da ode na “Meacu” i tuče Inter u kojem je Ronaldo - “Kako se ono beše piše Liga šampiona?”, napisaće tada, sa vrha tabele, navijači najvećeg hita Evrope u ranom 21. veku, koje je predvodio Điđi Delneri - zglajznuo ka, činilo se, ponoru, i mnoge su životinje napustile brod koji se naherio.

Mnoge, ali ne i Serđo Pelisije. 

Deset godina je prošlo od tada, deset godina koliko, zbog te lojalnosti i ljubavi koju je došljak iz Aoste pokazao prema gradu u kojem se, Šekspir je nešto napisao o tome, dogodila jedna čuvena romantična priča, biceps Serđa Pelisijea krasi kapitenska traka. 

U tih deset godina zvali su ga mnogi, pitali pošto košta, stigao je i da debituje za italijansku reprezentaciju i da - a to baš malo ljudi uradi - odmah postigne gol i tamo, i jedino što se nije promenilo u tih deset godina je da će Serđo Pelisije dati sve od sebe na terenu, da će verovatno postići gol (retko kada spektakularan, uglavnom nasušan), i da će dobiti najjači aplauz od svih.

Pelisije je ostao jedan od igrača za koje će se poklonici ove igre zanavek pitati da li su mogli da naprave još zvučnije - ne i veće! - ime, samo da su pristali da odu u veliki klub. 

Odgovor je sada već redundantan: sigurno i bi, i šetao bi neku silikonsku lepoticu umesto konobarice iz omiljenog restorana, majke njegovo dvoje dece, kojoj je stidljivo poslao mejl posle milionitog očijukanja, ali onda sve ovo ne bi bilo tako lepo ni značajno...

Po razornom šutu, omalenom stasu i upornosti taman onolikoj kao životinja iz grba njegovog kluba, mada nikako po tehnici, bradonja iz Aoste podseća na Đuzepea Sinjorija, recimo, a po istrajnosti na Masima Makaronea, mada je po broju golova, fizičkoj snazi, instinktu za gol, shvatanju igre i neutaživom željom da napreduje, uprkos fizičkim nedostacima, bliži Paolu “Pupiju” Puličiju ili Čiču Gracijaniju. 

I nije ni čudo, naravno, da su potonja dvojica bili ikone Torina, starog Torina iz sedamdesetih, prvog kluba na čija je vrata zakucao provincijalac koji je odlučio da uspe, u inat svima, iako se tada veliki klub nalazio u drugoj ligi. Pa ipak, “Granata” ga nije htela, zabeležio je svega nekoliko nastupa u kupu, slali su ga na pozajmicu u Vareze i u SPAL, pre nego što će najzad naći svoj dom u Veroni.

Italijani igrače poput Pelisijea zovu “Grande bomber”, to su oni majstori koji baš ne čase previše časova, ne oklevaju pre nego što shvate šta treba da se uradi: trk za loptom, dok otresa dosadnog, fizički jačeg ali u tom trenutku nemoćnog defanzivca, onda šut, desna ili leva noga, zar je važno, ne šut, pardon, šutina koja završava iza leđa golmana; sem kad dokači fudbal glavom iznad mnogo viših igrača od sebe. 

“Pelobomber” predstavlja ono najbolje od “staromodnih” napadača, što prvo slušaju svoj špurijus, pa tek onda huk i dobacivanje sa tribina: ubaci, sine, loptu tamo gde joj je najlepše, pa posle pričajmo o opcijama...

Takav pristup doneće mu 13 golova u Seriji A u onoj sezoni kada je Kjevo, što igrama na terenu, što zbog notornog “Kalčopolija”, dogurao i do poslednjeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona; na njihovu žalost, pokazalo se da nisu dobro naučili lekciju od Crvene zvezde od pola decenije ranije, i opet ih je jedan istočnoevropski klub, ovog puta Levski, ostavio u predvorju sale u kojoj se za ulog na talonu pitaju veliki momci. Takoreći - u provinciji...

Pad je bio brzometan, ali je i novi uspon, zahvaljujući tome što je Pelisije odlučio da ostane po svaku cenu, bio bezbolan. Već naredne sezone u Seriji A, postići će opet 13 golova, a šest dana pre svog rođendana, 5. aprila 2009, Juventusu će dokrajčiti snove o tituli kada na Olimpijskom stadionu u devedeset i kusur minutu zaokruži het-trik u čudesnoj utakmici koja će završiti 3:3. (To je bio njegov dug Torinu, iako ga ovaj nije poštovao koliko je Pelisije to želeo. Jedino više od Juventusa voleo je da buši Lacio, kojem je dosad dao sedam golova.)

Nagrada je bio nastup za Azure Marčela Lipija (i stopostotan učinak), nagrada je bio i unosan ugovor koji će mu ponuditi Napoli, ali Serđo nije želeo da mrda sa svog Bentegodija. Iz kluba koji je, baš kao što to umeju da budu provincijalci, trn u oku “velikima”, koji im svake godine proriču i žele ispadanje, koji im spočitavaju da nemaju dovoljno pristalica, pa umeju da kažu da je Serđo Pelisije dao više golova u Seriji A nego što Kjevo ima navijača.

Svaki put kada bi mu neko pomenuo penziju - bilo je onih koji su se i dobronamerno šalili, pa mu govorili da toliko liči na Bena Stilera da bi mogao da se okuša, kad je već apsolvirao “Felićitu”, i u “Ćinećiti” - “Bomber” bi dao još gol ili dva; ne bi iskusnom “kanonijereu” smetalo ni kada ga trener Rolando Maran (ponajmanje zato što je i Maran legenda Kjeva, doduše iz nekih dana koji nisu baš za pamćenje i prepričavanje, kada su “Magarci” leteli samo po Seriji D) delegira na klupu, znajući da i odatle može mnogo - recimo, da reši “Derbi dela Skala” pre mesec dana - i da će dres sa brojem 31 ostati samo njegov. 

Pardon, njegov i stotine klinaca koji će sa sjajem u očima imitirati svog idola, onog koji je odlučio da ne odustane, vrstu koja neće izumreti sve dok on troši znoj, i dok “Leteći magarci” veruju u čuda i u bajke.

Ah, da, kad smo kod dresa, ostali smo dužni i još rečenicu-dve o onom “provincijalnom” poštenju kod momka u ozbiljnim godinama iz doline u Alpima. 

Administrator jednog popularnog Instagram profila, koji (pravom) zvezdaštvu uči nove naraštaje, nedavno je potpisniku ovih redova ispričao da je preko Instagrama stupio u kontakt sa Pelisijeom, jer ceni ono što on jeste i ono što on predstavlja. 

Serđo Pelisije je direktno iz Verone, za samo dva dana, poslao čoveku dres.

Kako staromodno, kako dosadno, kako provincijalno... 

Kao het-trik Juveu, kao osmeh na terenu u 39. godini života, kao zahvalnost za svaki minut koji provodi radujući svoj narod u žutom dresu sa brojem 31.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.