PRELAZZI: Tomas Gravesen, jednog januara

Veliki si i kad te malo ko razume, ili baš zato što te malo ko razume – otprilike bi tako mogle da se sažmu reakcije na iznenađujuću zimsku akviziciju Barselone, gospodina, pardon Princa, Kevina Boatenga.

Momak iz Gane uvek je bio luđi nego što je to bilo pristojno, i možda bi njegova karijera izgledala drugačije – a opet, možda tada ne bi završio u Barseloni, najokolnijim mogućim putevima? – ali daleko je on, čak i ako bi vam teško pao na pamet u ovoj skraćenoj i previše tihoj zimskoj pijaci, daleko je od onog najšokantnijeg januarskog transfera u skorijoj istoriji.

Tamo na vrhu, u Valhali, gde idu pali ratnici nordijske provenijencije, tamo će vas mirno, iscerenog lica, sačekati on.

Pa će vam uleteti klizeći pravo na nebranjeni deo cevanice.

Pa će vas udariti šakom u glavu.

Pa će vas ramenom klepiti toliko snažno da ćete odleteti i od tog kompjutera, ili već koji vas ekran upravo podseća na januar 2005. godine...

Pričalo se kasnije, ironično naravno, da su Arigo Saki, tadašnji sportski direktor Real Madrida, i njegova ideja, novopečeni trener Vanderlej Luksemburgo – koji je, valjda, došao samo da bi se i Robinjo privoleo da dođe, a pre jedno tuce godina, to gde će Robinjo bilo je najvažnije pitanje na svetu, ne samo u fudbalu – u stvari videli jednog drugog ćelavog tipa koji je dominirao sredinom terena u zadrtom Mojesovom Evertonu (sećate li se te bratije? Dankan Ferguson, Kevin Kempbel, Hibert, Jobo, Stabs, vir, Ansvort...), ali su greškom, umesto Lija Karlsija, doveli Tomasa Gravesena.

Nazdravlje Kevinu Prinsu, želimo mu svu sreću i poneki pogodak, pa da svi dežurni komentatori pojedu svoje tvitove, zaslužila je ta luda glava malo zadocnelog poštovanja, ali nije bilo luđeg prelaska, nije bilo bizarnije pojave (a ubrojićemo tu i nesretnog Fobera što drema na klupi) na Santjago Bernabeu, nije bilo čudnovatijeg dela slagalice od Tomasa Gravesena u belom dresu sa brojem 16 i grbom Real Madrida, najvećeg kluba svih vremena.

Kad smo kod slagalice, izgledalo je to kao one igračkice pomoću kojih se deca uče logičkom razmišljanju, kada je cilj spakovati veliki trougao u trouglastu rupu, a kvadrat u kvadratnu rupu...

... S tom razlikom što je Tomas Gravesen spakovao trougao u kvadratnu rupu, a onda polomio krug, kvadrat, paralelopiped i ostatak asortimana, ostavivši iza tebe samo legendu o jednoj i po sezoni, pregršt klipova na kojima ponajmanje igra fudbal, i večiti strah u očima mladog Robinja, koji će na jednom treningu dobiti po labrnji...

Šta je, zaista, bilo na umu Luksemburgu i Sakiju kada su – istina, za sitan novac, pošto mu je isticao dugogodišnji ugovor na Gudisonu – od svih igrača u Evropi, ma na planeti, koji bi verovatno doplivali do Madrida i oborili onaj mit da taj grad nema reku, uprli prstom baš u Danca i rekli da im je on, samo on, neophodan?

(Gravesen je bio jedina zimska pridošlica, nakon što su leto pre toga stigli Vudgejt, Samuel i Majkl Oven, i malo je reći da nijedan nije bio pojačanje. Na leto će Luksemburgo, sem Robinja, dobiti i Žulija Baptistu, ali i Serhija Ramosa, mada mu to neće sačuvati posao.)

Valjda je to bilo zbog Kloda Makelela. Mnogo je već tekstova napisano o tome da je prerana prodaja Makelelea bila početak kraja prve vladavine Florentina Pereza, autogol od kojeg se Šamarten dugo nije mogao oporaviti. Toliko su tražili zamenu, nekoga ko bi dozvolio Zidanu, Figu, Bekamu, Ronaldu, Raulu da se slobodno razmahnu, da im se morao dogoditi i pokoji očajnički potez.

Da je Gravesen ostao u Evertonu, ili da je možda prešao u neki drugi klub u Engleskoj – a bilo je prosaca – ne bi njegovi nedostaci bili toliko uočljivi; zapravo, u sredini terena na Gudisonu i u sistemu kakav je terao Mojes, Danac je izgledao kao mnogo bolji tehničar nego što je uistinu bio, a njegov pregled igre delovao je vrlo pristojno.

U poslednjoj polusezoni, pre nego što će otići putem kojim se iz Evertona, realno, ne ide, na dvadesetak utakmica postigao je čak četiri gola, a bio je najzaslužniji što je prethodnog proleća tim stigao do četvrtog mesta i kvalifikacija za Ligu šampiona.

No kada je njegovo umeće – ako bi se potpuni manjak interesovanja da se išta uradi sa loptom i potpuna posvećenost maltretiranju protivničkih tehničara i mogli nazvati umećem –  počelo da se prikazuje na najvećoj sceni koju fudbal ima (mimo, dobro, Vemblija, iz emotivnih i istorijskih razloga); i kada je postalo bolno jasno svima onima koji su tih sezona uz člansku kartu Reala redovno nosili i opeglanu belu maramicu, jasno da Gravesen nije Makelele, niti može da ga zameni, niti poseduje išta makelelasto sem nekoliko sličnih slova u imenu, i da nije preterano bolji ni od Alberta Seladesa, vicevi su mogli da počnu.

A tu nije pomoglo ni što je Gravesen čovek koji je, ako to nije bila ondašnja verzija fake-news, bio omiljeni fudbaler Majka Tajsona. Zapravo, ako bismo morali da zamislimo kako Majk igra fudbal, to verovatno ne bi bilo predaleko od onoga kako je izgledao Graveson.

Ekscentričan, vazda spreman da opravda svoj nadimak “Mad Dog”, prilježni kolekcionar crvenih kartona, Tomas je bio vinsko sirće bačeno u oči razmažene madridske publike koja ište šou, lepotu i gracioznost. Da je tada bilo Jutjuba, možda bi svima bilo jasno i ranije: većina kompilacija Tomasa Gravesena ne prikazuje ga u bilo kakvoj smislenoj akciji, ali zato je tu šutiranja, udaranja, kočoperenja i prljavštine koliko vam duša hoće.

(Uz jednu, moramo reći važnu razliku: Tomas Gravesen bio je razbijač, bio je nepristojan, bio je baraba, bio je uništitelj, ali je u tome bio iskren, nije se skrivao niti od sebe pravio nevinašce. Ubrzo će u Realu zaigrati jedan Pepe, koji je bio pokvarenjak i ništarija ali to nije priznavao; neki bi njemu uz rame bez problema stavili i Serhija Ramosa...)

Ako mnogi i misle da je Realu bio potreban neki “Anti-Galaktiko”, neko ko bi uneo ravnotežu među te skupocene potkolenice, to sigurno nije bio Gravesen.

Luksemburgo mu je isprva dao šansu, nadajući se da će ga navijači vremenom prihvatiti, ali conditio sine qua non bio je, najpre, da navijači prihvate trenera. To se nije desilo, a postalo je nemoguće posebno nakon 21. novembra 2005. godine kada je na Bernabeu došla Barselona i kada je izvesni brazilski čarobnjak doneo odluku da natera najveće rivale da mu aplaudiraju.

Do tada je Gravesen uveliko ispao iz prvog tima, ali ne i sa stubaca štampe. Kako bi, kada je imao imidž kao da je ispao iz nekog vikinškog filma, ali postapokaliptičnog, gde planetu naseljavaju samo oni spremni da ubiju da bi preživeli. Ponajviše je doprineo tome kada je na treningu ušao u frku sa Robinjom, a Robinjo tada, to je, ponavljamo, bila sveta krava brazilskog fudbala, nešto poput Nejmara, samo sa ljudskijim likom.

Luksemburga je zamenio čovek čijeg se mandata ne bismo setili bez Vikipedije, Huan Ramon Lopez Karo (isti izvor tvrdi da već godinama radi u Aziji, a da je sa Šenženom izborio ulazak u prvu kinesku ligu), a onda je najavljeno da će se posle ravno jedne decenije vratiti Fabio Kapelo, i bizarnom boravku Tomasa Gravesena na Šamartenu morao je doći kraj.

Bilo je to neponovljivih godinu i po; pa ima mnogo boljih fudbalera od Tomasa Gravesena koji su imali priliku da obuku beli dres ali da ne odigraju skoro pedeset mečeva u njemu.

A on, eto, jeste.

I shvatio je da je dovoljno.

Od koga je, i kako je, sasvim dovoljno.

Njegova ćela probala je da trči još malo po Glazgovu, a onda se čak i vratio u Liverpul na jednu polusezonu, ali ta luda glava odavno više nije imala razloga da se dokazuje.

Ovakav kakav sam, kao da je hteo da poruči, uspeo sam da stignem do Reala i da igram sa Zidanom, Figom, Ronaldom; i šta više da pričam i dokle više da se tučem?

Sa svega 33 godine, Tomas Gravesen, najluđe januarsko pojačanje nekog španskog velikana, odlučio je da je dosta fudbala.

Samo, ta baraba još ne čeka da vam polomi zube ili noge pred Valhalom. Jok, lik kojem se emocija mogla tako lako videti na faci postao je ledeni pokeraš. Živi u Las Vegasu, ima ženu koja je Čehinja, a uz to je i supermodel. Kažu da se njegovo bogatstvo procenjuje na više od stotinu miliona evra.

Nije loše za jedan januarski otpadak, a?

KUP KRALJA - ČETVRTFINALE (PRVI MEČEVI)

Utorak
Hetafe - Valensija 1:0 (1:0)
/Molina 77/

Sreda
Sevilja - Barselona 2:0 (0:0)
/Sarabija 58, Ben Jeder 76/

Četvrtak
19.30: (2,50) Espanjol (3,30) Betis (2,85)
21.30: (1,40) Real Madrid (4,80) Đirona (7,75)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters