PREMOTAVANJE: Ko je ubio Bekenbauera sa istoka?

Autobus sa fudbalerima berlinskog Dinama zaustavio se u Gisenu, pedesetak kilometara severno od Frankfurta, Zapadna Nemačka. Rano jutro, 20. mart 1979. godine. Sunce tek što je počelo da se pomalja... Prethodne noći Dinamo je igrao prijateljsku utakmicu u Kajzerslauternu i izgubio sa 1:4. Bio je to prvi „izlet“ Dinamovaca na zapad i jedinstvena prilika za fudbalere da upoznaju svet s one strane Zida. Uoči polaska, svi članovi ekspedicije morali su da prođu dvodnevne seminare i uobičajenu indoktrinaciju koja je podrazumevala „razgovore“ sa visokim vojnim i policijskim činovnicima komunističkog režima Istočne Nemačke. U ne tako dalekoj prošlosti trener Jerg Berger i golman Jirgen Pal prebegli su „kod neprijatelja“, tako da vlasti ništa nisu želele da prepuste slučaju.

Gisen je u to vreme poznat po velikom marketu u koji se navraćalo iz svih krajeva, ali i kao grad koji izbeglice sa istoka nisu zaobilazile bežeći do konačnog odredišta. Granica je u blizini. Dinamov autobus stao je baš u blizini tog marketa. Fudbaleri su dobili pola sata da se prošetaju i potroše ono deviza što im je preostalo. Luc Ajgendorf je momak od nepune 22 godine. Sedam meseci ranije debitovao je za reprezentaciju kao jedan od najperspektivnijih fudbalera u DDR-u. Ajgendorf je poslednji izašao iz autobusa i uputio se u market. Kupio je nešto teksasa i novi singl „Bi Džiza“. Nakon tridesetak minuta vođa puta pištaljkom je dao znak da igrači treba da se okupe i pripreme za polazak. I svi su bili tu za tili čas. Svi osim najmlađeg člana ekipe. Nastao je opšti metež, gužva, panika... Luc Ajgendorf je nestao!

Čelnici Dinama odmah su se dali u potragu za izgubljenim igračem, ali posle nekoliko obavljenih razgovora sa ostalim fudbalerima klupko je počelo da se odmotava...

Prethodne noći u Kajzerslauternu, posle utakmice, Ajgendorf nije spavao u svojoj sobi. Pojavio se tek pred zoru. U baru hotela Savoj, gde je ekipa odsela, upoznao je člana rukovodstva Kajzerslauterna Rudija Merka. Razgovarali su nekoliko sati, a ovaj mu je na rastanku u ruku tutnuo jednu platnu karticu i koverat. Ovu priču potvrdiće osoblje hotela. Luc je iz marketa pobegao na sporedni izlaz, izleteo na glavni drum i zaustavio prvi taksi.

„Brzo u Kajzerslautern! Nagazi!“

Tog 20. marta 1979. Luc Ajgendorf prestao je da bude fudbaler. Postao je politička izbeglica i izdajnik. Istog dana mu je i presuđeno, samo on to nije znao. Jer Dinamo je bio sve, samo ne običan klub. Za vreme Honekerove vlasti u Istočnoj Nemačkoj šef državne bezbednosti bio je Erih Milke. Ozloglašeni prvi policajac praktično je stvorio taj tim i težio da kroz fudbalske uspehe svog mezimčeta „jasno i glasno istakne superiornost socijalističkog poretka“ u DDR-u. Baš te 1979. klub iz Berlina krenuo je u onu čuvenu žetvu titula u Oberligi i navukao gnev cele zemlje. Deset godina zaredom Dinamo će osvajati trofeje ne birajući sredstva, a uz svesrdnu pomoć prvog čoveka Štazija. 

PREMOTAVANJE: Pad Berlinskog zida i kako je ubijen socijalistički fudbal

Kada se gungula u Gisenu malo stišala i kada su svi shvatili o čemu se radi, neko iz ekspedicije Dinama trebalo je da Milkeu javi neprijatnu vest. Istražujući ovaj slučaj Ulrih Hese je opisao momenat kada vest stiže u Lihtenburg. Pomodreli ministar policije urlao je na sav glas:

„Taj nikada neće zaigrati u Bundesligi! Nikada!“

Luc Ajgendorf je i pored onog poraza od 1:4 na današnjem Fric Valteru odigrao sjajan meč i zapao za oko treneru Đavola Karl-Hajncu Feldkampu. Njegova prava pozicija bila je zapravo libero. Bio je izuzetno elegantan, visok preko 1,80, a situacije je uglavnom rešavao pravovremenim postavljanjem. Umeo je često da postiže i golove. Zbog stila igre prozvali su ga istočnonemački Bekenbauer. U iznošenju lopte sa svoje polovine i prodoru neodoljivo je podsećao na Kajzer Franca. Za pet godina u Dinamu Ajgendorf je odigrao tačno sto utakmica i postigao sedam pogodaka. Milkeova pretnja da nikada neće zaigrati u Bundesligi nije se ostvarila, i te kako je igrao, ali na daleko nižem nivou od predviđanog. Uz to, prvih godinu dana morao je da pauzira zbog kazne FIFA i nepropisnog transfera.

Prvi ugovor koji je potpisao „težio“ je 120.000 nemačkih maraka na godišnjem nivou. Po potpisivanju je izjavio da toliki novac u Istočnoj Nemačkoj ne bi zaradio za čitavu karijeru. Lucovi snovi su naizgled izgledali ostvareni. Bio je interesantan medijima. Dobrim igrama kupio je i stručnjake. Jedan od intervjua dao je tik uz Berlinski zid, svi mediji su to preneli, a Milke je još jednom crveneo od besa.

Luc Ajgendorf je bežeći na zapad u Berlinu ostavio suprugu Gabrijelu i dvogodišnju ćerku Sendi. Nije im rekao da se neće vratiti, ali je paralelno kovao plan kako da ih prebaci u Kajzerslautern. Nije uspeo. Štazi je bio brži. Dok se Luc slikao za raznorazne časopise, tajna policija pokrenula je niz operacija s ciljem da uhvati i likvidira begunca. U dokumentarcu „Smrt izdajnika“ novinar Herbert Švan otkriva obimnu dokumenatciju s preciznim podacima vezanim za ovaj slučaj. Jedna od najvećih akcija nosila je ime „Roze“ i podrazumevala je da Ajgendorfa u stopu prati 50 agenata Štazija, vrebajući pravu priliku za egzekuciju. Druga operacija nazvana je „Romeo“ i za cilj je imala da neki od policjaca zavede Gabrijelu. Jedan od „Romea“ bio je i bivši bokserski šampion Felgner, Lucov prijatelj iz berlinskih dana. Njemu to nije pošlo za rukom, ali zato jeste agentu pod tajnim imenom Lotario. Da li se Gabrijela dobrovoljno udala za tog čoveka ili pod prisilom, nije poznato ni dan-danas. Lotario je usvojio Sendi, a onda su dobili još jedno dete. Mediji na istoku ovu vest uredno su plasirali...

Felgner se 1982. obreo na zapadu i pronašao svog prijatelja u Braunšvajgu. Luc je imao mnogo problema sa povredama, nekoliko puta je operisao Ahilovu tetivu i nikako nije mogao da se vrati u formu. Kajzerslautern ga je u junu 1982. prodao Ajntrahtu za 400.000 maraka. Bio je to jedan od najvećih transfera tog leta. Kada je sreo starog druga prvi put posle više od tri godine Luc je bio sumnjičav, znao je da je konstantno pod prismotrom, ali Felgner mu je objasnio da je došao s urednom dozvolom, jer je „finansijski uništen postao nepoželjan član njihovog društva“. Povređen i potpuno van forme, Ajgendorf se zajedno sa Felgnerom posvetio noćnom životu.

Luc je tada već znao da se Gabrijela preudala i oženio se Josi, devojku koju je sreo još u Kajzerslauternu...
„Poslednje dane proveo je u paranoji. Uvek se okretao i mislio da će svakog časa da ga kidnapuju i vrate u Berlin“, pričala je Josi.

Trener Jerg Berger koji je bio među beguncima pionirima nikada nije krio da se sve do 1990. bojao za svoj život. On je bio u kontaktu sa Ajgendorfom...
„Rekao sam mu da sam više puta primetio agente Štazija, ali on nikada nije želeo da promeni identitet“.

Početkom 1983. istočnonemački Bekenbauer vratio se na teren. Na utakmici protiv Arminije iz Bilefelda 29. januara postigao je dva gola iz penala. Povreda i dalje nije bila potpuno zalečena. Poslednji meč odigrao je 5. marta iste godine. Ušao je sa klupe pred kraj susreta. Braunšvajg je igrao protiv Bohuma, a Luc je nakon utakmice svratio u lokalni bar da popije piće sa svojim instruktorom Manfredom Milerom. U slobodno vreme išao na časove letenja, želeo je da postane pilot. Iste večeri u 23.08, na putu prema kući, njegov „alfa romeo GTV 6“ zakucao se u drvo na seoskom putu. Padala je kiša i kolovoz je bio klizav. Naredna dva dana doktori su se borili za njegov život. Smrt je konstatovana u zoru 7. marta.

Analiza uzorka krvi otkrila je nizak nivo alkohola u krvi, 0,22 promila...

„Nekoliko svedoka potvrdilo je da je stradali popio jedno, maksimum dva piva i da je bio trezan kada je napustio bar", rekao je za "Dojče vele" istoričar Andreas Hili, čovek koji se godinama bavio ovom misterioznom smrću.

Već pomenuti novinar iz Kelna Švan, najdalje je otišao u istraživanju. On nijednog momenta nije sumnjao da se radi o ubistvu. U aktima Štazija pronašao je zabelešku sa samo dve reči: „Verblicen, Ajgendorf“. Ova prva reč u bukvalnom prevodu znači „zaslepiti“, a u stručnom žargonu koristila se kada nekoga treba likvidirati da to izgleda kao nesrećan slučaj, saobraćajna nesreća. Najčešće se radilo tako što bi automobil tajne policije bio skriven uz put, poželjno kod neke krivine, a kada žrtva naiđe, uključe se duga svetla (koristilo se i veliko ogledalo u nekim slučajevima), krene na nju i vozač zaslepljen gubi kontrolu nad vozilom, sleće sa druma i od njega uglavnom malo toga ostaje. Ako bi neko i imao toliko sreće da prođe bolje, automobil bi uglavnom izgoreo pod nerazjašnjenim okolnostima.           

Jerg Berger preminuo je 2010. Pred smrt, u jednom od intervjua, takođe je iskazao ozbiljnu sumnju u zvaničnu verziju događaja...
„Bio sam pod pritiskom konstantno, plašio sam se i u javnim nastupima izbegavao da komentarišem bilo šta vezano za Štazi i DDR uopšte, a Luc se stalno isticao u javnosti, koristeći svaku priliku da im udari poneku ćušku. Rekao sam više puta da oni to neće trpeti. Nije me slušao“.

Iste godine kada je Berger preminuo nekadašnji bokserski šampion Karl-Hajnc Felgner ušao je u jednu prodavnicu u Diseldorfu. Tada već dosta star, oronuo i na potpunoj stranputici, hteo je da pazari pakovanje prezervativa – imao je čovek neobičnih problema i u tom dobu, devetoro dece iz tri braka je iza njega - i još neke osnovne potrepštine. Kada je shvatio da nema dovoljno novca, izvadio je pištolj, zapretio i - pobegao. Nije mnogo prošlo, Felgner je uhapšen i suđeno mu je za oružanu pljačku. U jednom kraćem delu svedočenja pomenuo je i svog prijatelja:
„Da li znate da je trebalo da ubijem Luca Ajgendorfa? Igrao je za Milkeov Dinamo, a onda prebegao u Zapadnu Nemačku. Prihvatio sam ugovor koji su mi ponudili da bih otišao i ja. Da sam ga ubio, dozvolili bi mojoj devojci da dođe kod mene“.      

Na osnovu ove izjave Herbert Švan pomislio je da bi postupak mogao da bude obnovljen. Tome je priložio još neka dokumenta, poput bankovnih računa dvojice živih štazijevaca koji su u proleće 1979. naprasno narasli za 2.300 maraka. Državno tužilaštvo u Berlinu 2011. odlučilo je ipak da nema dovoljno dokaza za novu istragu.

Luc Ajgendorf sahranjen je 17. marta 1979. na groblju Valdfridhof  u Braunšvajgu. Imao je 26 godina. Njegovi roditelji dobili su specijalnu dozvolu Štazija da prisustvuju sahrani. Nikada se nisu vratili u Istočni Berlin...